Princ Aleksandar Karađorđević: Moja uloga je da promovišem Srbiju

Moj prvi dolazak u Srbiju sa porodicom, 1991. godine, bio je ispunjen jakim emocijama. Dočekalo nas je nekoliko desetina hiljada građana, i ja sam zaista bio dirnut. To je bilo ostvarenje moga sna da se vratim kući i jedna od prekretnica u mom životu, ovim rečima počinje svoju ispovest u „Blicu nedelje” prestolonaslednik princ Aleksandar II Karađorđević.

Pre nekoliko dana, tačnije 17. jula, proslavio je dva jubileja - svoj 66. rođendan i deceniju od kako je dobio pravo da se useli u dom svojih predaka - Beli dvor na Dedinju. Na osnovu odluke vlade tadašnje SR Jugoslavije princ Aleksandar Karađorđević i članovi njegove porodice su se 17. jula 2001. uselili u kraljevsku rezidenciju u Beogradu koja je jugoslovenskoj kraljevskoj porodici oduzeta posle Drugog svetskog rata.

Kako je izjavio povodom desetogodišnjice povratka u zemlju, u Srbiji su se u međuvremenu dešavale i dobre i loše stvari, ali se Srbija „ozbiljno trudila da se otrgne od prošlosti i krene napred ka Evropi”. Za narednih deset godina Srbiju vidi kao naprednu demokratsku zemlju i članicu EU.

Kada je moj otac, Nj.v. kralj Petar II preminuo 1970. godine, ja sam kao naslednik prestola odlučio da ne koristim titulu kralja - verovao sam da bi to bilo besmisleno u egzilu. Istovremeno sam veoma jasno rekao u to vreme da se ne odričem svojih prava i titule, kao ni dinastijskih prava na krunu. I onda, kao i sada, najiskrenije sam verovao da je jedini pravi put za Srbiju da postane parlamentarna ustavna monarhija. Moja uloga kao kralja bila bi da popravljam sliku o Srbiji u svetu, uglavnom kroz lobiranje ili preko poznanstava sa stranim liderima.

Dok sam bio dete, moji otac i majka u početku su živeli u Londonu. Nažalost, oni su živeli u mnogim zemljama, a moj otac je veoma patio za svojom domovinom. Nosim i divne uspomene na svoju baku, kraljicu Mariju, koja je u to vreme takođe živela u Velikoj Britaniji. Uvek je bila veoma pažljiva prema meni. Mada je to možda donekle zaboravljeno u Srbiji, kraljica Marija je bila prava narodna kraljica.

Bila je izuzetno voljena u narodu i veoma aktivna na humanitarnom polju. Bila je pokrovitelj Organizacije crvenog krsta. Tokom Drugog svetskog rata neprekidno je pomagala naše ratne zarobljenike u Nemačkoj, iako je i sama živela u egzilu. Veoma sam ponosan danas kada moja supruga i ja obilazimo srpske bolnice pa naiđemo na ploče zahvalnosti kraljici Mariji.

Volim sport, a najviše skijanje i ronjenje. Tokom svoje vojne karijere bio sam prvak u skijanju. U poslednje vreme igram tenis i ronim sa posebnim uživanjem u tropskim morima. Sport je izuzetno značajan radi usvajanja zdravih životnih navika, kao i zbog promocije naše zemlje.

Novak Đoković je svetska megazvezda i najbolji ambasador Srbije, pa možemo samo da poželimo da imamo što više šampiona poput njega. Ali mi smo veoma talentovani i za druge sportove, poput košarke, odbojke, plivanja, tako da moramo još više da radimo na njihovoj promociji.

Pratim šta se događa u politici. U ustavnoj parlamentarnoj monarhiji moj položaj mi ne bi dozvoljavao da budem član bilo koje partije ili da se uključujem u svakodnevni politički život. Bio bih tačka susretanja svih političkih partija, oličenje jedinstva i kontinuiteta.

Moja uloga je da promovišem Srbiju, i to naročito lobiranjem i popravljanjem diplomatskih odnosa sa stranim liderima i investitorima. Svaka srpska vlada treba da zna da na mene može da računa.

Takav sistem odlično funkcioniše u Holandiji, Danskoj, Norveškoj, Švedskoj, Velikoj Britaniji, Španiji, Kanadi, Australiji i mnogim drugim ustavnim monarhijama. Srbiji je potreban neutralan šef države koji bi radio na prevazilaženju političkih sukoba, a svi naši političari bi od toga imali koristi, kao što je slučaj u drugim ustavnim parlamentarnim monarhijama. Premijer i njegov kabinet bi u saradnji s parlamentom upravljali zemljom. Kralj bi bio šef države.

Nijedno umetničko delo, uključujući i ona koja su oteta mojoj porodici, ne može biti izneto sa kraljevskog kompleksa niti prodato. Sve je detaljno popisano i čuva se kao državna imovina dok ne bude doneta odluka o konačnoj restituciji.

Kada će to biti, ja zaista ne znam, ali bih veoma voleo da saznam gde se nalaze nestala umetnička dela koja su nekad postojala na kraljevskom dvoru, kao i da li bi mediji i javnost bili zainteresovani za njihovu sudbinu.

Za razliku od ovih predmeta za koje su svi zainteresovani, postoji vrlo slabo interesovanje za same zgrade i imanje dvorskog kompleksa, koji je zaista naš mali Versaj. Ponosan sam što smo popisali sva umetnička dela koja se nalaze u kraljevskim palatama, i tako ispravili veliku nepravdu. Ja sam takođe po prvi put otvorio dvorski kompleks za posete svim građanima.

Moja porodica pomaže obrazovnim ustanovama u Srbiji još od vremena vožda Karađorđa i njegovih ustanika u Prvom srpskom ustanku, kada su doneli odluku da u Srbiju pozovu Dositeja Obradovića i postave ga za prvog ministra prosvete.

Ubrzo potom osnovana je i prva visoka škola u Srbiji. Naši mladi i talentovani đaci i studenti mogu da se takmiče sa svojim vršnjacima širom sveta, a na nama je da im pružimo najbolje moguće uslove za školovanje.

Moja Fondacija za obrazovanje uspela je da obezbedi stipendije za nastavak školovanja na nekim od najprestižnijih svetskih univerziteta, a to ćemo nastojati da radimo i ubuduće. Takođe smo osnovali i centre za razvoj karijere na svim državnim univerzitetima u Srbiji, kako bismo olakšali nalaženje posla svima onima koji završe fakultet.

Veoma se ponosim onim što je moja supruga, princeza Katarina, uradila od našeg povratka u zemlju 2001. godine kako bi pomogla našim bolnicama, deci bez roditeljskog staranja, osobama s invaliditetom, starima i svima onima kojima je pomoć bila preko potrebna.

Ali i pre našeg povratka, ona je pokrenula Lajflajn humanitarnu organizaciju sa kancelarijama u Londonu, Atini, Njujorku, Čikagu i Torontu, sa ciljem da prikuplja i donosi pomoć najugroženijim građanima Srbije.

U svemu tome ona ima moju punu podršku i često kada putujemo u inostranstvo srećemo se sa poznatim lekarima i direktorima klinika, od kojih mnogi odluče da dođu u Srbiju ili pošalju opremu ili organizuju obuku za naše lekare.

Lična karta

Nj.k.v. prestolonaslednik Aleksandar II, sin jedinac Nj.v. kralja Petra II i kraljice Aleksandre, ćerke grčkog kralja Aleksandra i Aspazije Manos, rođen je 17. jula 1945. u Londonu, u hotelu „Klaridžis“, gde su živeli njegovi roditelji. Da bi naslednik prestola bio rođen na jugoslovenskom tlu, britanska vlada je, po instrukcijama predsednika vlade Vinstona Čerčila, proglasila hotelski apartman broj 212 jugoslovenskom teritorijom na dan njegovog rođenja. Krštenje prestolonaslednika obavio je u Vestminsterskoj opatiji Njegova svetost patrijarh Gavrilo, a kumovi su bili kralj DŽordž VI i njegova ćerka, tadašnja princeza Elizabeta, sada Njeno veličanstvo kraljica Elizabeta II. Nj.k.v. prestolonaslednik Aleksandar II školovao se u Mari Žozeu i Le Rozeju u Švajcarskoj, Vojnoj akademiji Kalver u Indijani, SAD, Gordonston školi u Škotskoj i Milfildu u Engleskoj. Potom je upisao Kraljevsku vojnu akademiju Velike Britanije, a zatim stupio u britansku vojsku sa činom oficira.

Pošto je napustio vojnu službu 1972. godine, prestolonaslednik Aleksandar II posvetio se međunarodnoj poslovnoj karijeri. Prestolonaslednik Aleksandar ima tri sina: Nj.k.v. princa naslednika Petra, princa Filipa i princa Aleksandra. Godine 1985. prestolonaslednik Aleksandar oženio se Katarinom Batis iz Atine. Kum na venčanju im je bio Nj.v. kralj Konstantin od Grčke, a svedok Nj.k.v. princ Tomislav, stric Prestolonaslednika Aleksandra. Venčanje je obavljeno u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Londonu.

Marija Mijatović

(Blic)