Prema anketama većina Ukrajinaca želi savez sa Rusijom i Belorusijom

Pre dvadeset godina, 16. maja 1990. godine, u Moskvi je počeo sa radom Prvi kongres narodnih deputata Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike (RSFSR). Faktički je tada već i bio predodređen scenario za likvidaciju Sovjetskog Saveza, najgori od mogućih, koji je odigran kao po notama. Sudeći po sećanjima, kongres je proticao uz prekide: “Prvi kongres narodnih deputata Rusije, koji se održava u Kremlju, predstavlja kao takav apsolutno neupravljajuću masu najšarenijeg naroda. Deputati su želeli da se po svaku cenu dočepaju govornice, a pri tom govornike niko uopšte i nije slušao: svi su vikali, mlatarali rukama i dovikivali iz sale razne parole i proglase”.

I takav dostojanstveni skup je naimenovao za predsednika Vrhovnog sovjeta Rusije Borisa Jeljcina, da bi 12. juna usvojio i Deklaraciju o državnom (!) suverenitetu, zaključivši da su ruski zakoni prioritetni u odnosu na svesavezne. Time je odobren, čak i “ozakonjen”proces, koji je tu već kršten lepim imenom – “parada suvereniteta”. Iako, reklo bi se, to ime uopšte ne priliči, jer parada - znači svečani marš vojske. Ili to nije ništa drugo do cirkuska parada, lakrdija, kojoj su ismejavanje i parodija najbliži rod?... Bilo kako bilo, tek nekada velika Rusija je kidisala u nezavisnost odmah iza patuljaka Litvanije i Letonije... U pomračenim umovima nekima se i danas čini da drugačijeg izlaza nije ni bilo. Pomahnitali kongresi, razne “varnice”i “pogledi”tako su koncentrisali naše “napredno”društvo na mržnju prema sopstvenoj istoriji, da je oštricom te mržnje i bio izvršen akt samoraspada, preciznije rečeno – izvršena je spoljna direktiva, uklonjen konkurent.

Primetimo da je “gorbačovljevska perestrojka“ objavljena pet godina pre toga, počela sa antialkoholskom kampanjom. Malo je ko primetio da se iza nje skrivala antihristova simbolika. Prvo čudo, kako se sećamo, koje je izvršio Spasitelj, bilo je pretvaranje vode u vino na svadbi u Kanu Galilejskom. U prvom činu perestroitelja „sve je obrnuto“. Ubrzo će oni doći i do pretvaranja hleba u kamenje, ukravši onih pet hlebova kojima se mogao nahraniti čitav narod. Kongres je okončan 22. juna. Za rusku istoriju to je više nego simboličan datum. Ja ću se rezignirano složiti sa onima koji kažu da se to tako slučajno podudarilo. Naravno, slučajno aktivno smanjenje teritorija nastavljeno je bukvalno sutradan. 23. juna Moldavija je proglasila svoj suverenitet. A dalje je krenulo kao po brzaku. 16. jula suverenitet je proglasila Ukrajinska SSR, 27. – Belorusija... I sve se kao po oluku sručilo do 8. decembra, u Beloveški zabran.

Potpisivanje „Beloveških sporazuma“ kod Bresta o likvidaciji Sovjetskog Saveza, po svoj prilici, takođe nije lišeno svoje mračne simbolike. U pređašnjim vremenima u Brestu su već ne jednom „petokolonaši“ potpisivali dokumenta o izdaji u korist Zapada. To je utisnuto u pamćenje Ruskog Mira: Brestska unija 1596. godine (prisajedinjenje Rimokatoličkoj crkvi dela eparhija pravoslavne Kijevske mitropolije), separatni Mirni sporazum iz 1918. godine (faktička predaja Nemačkoj teritorija Pribaltika, Ukrajine, uključujući Moldaviju, Krim, Novorusiju, beloruske zemlje). Izbor mesta za potpisivanje dokumenata o likvidaciji Sovjetskog Saveza delimično liči na zlobnu osvetu ruskoj vojsci, koja se 1941. borila u Brestskoj tvrđavi i onda, kada je bila svesna da se našla u dubokoj neprijateljskoj pozadini...

Skreću na sebe pažnju nekakve zajedničke crte u ličnostima „vođa gradilišta perestrojke“. Možda je to odsjaj unutrašnje mržnje prema ruskom, prema Pravoslavlju? Eto, Čubajs se na neki način odredio: „Ja sam iščitavao Dostojevskog. I osećao sam skoro fizičku mržnju prema tom čoveku. On je, bezuslovno, genije, ali njegov kult stradanja i taj lažni izbor koji on nudi, izazivaju u meni želju da ga iskidam na komadiće“. Taj izbor je – Pravoslavlje. Ali umesno je pomenuti i Gajdara, njegove reči: „Rusija kao država Rusa nema istorijsku perspektivu“. Korotiča nećemo ni citirati – to je čitav njegov „Ogonjok“, koji je pet godina raspaljivao narod „razobličavanjima“ u potrebnom im ključu. Zajedničko u ličnostima vatrenih „perestroitelja“ je uvredljivo prevejana ironija, koja kao da je iz paklenog sveta izmigoljila, da bi se s vremena na vreme pojavljivala na njihovim licima.

U vezi sa događajima 1990-91. godine bilo bi zgodno ako bi se ukazao slučaj da se s pažnjom saslušaju još živi Kravčukovi, Burbulisi i kojekakvi Šuškejeviči. Jer neki pravnici i do danas tvrde, da Beloveški sporazumi nisu zakoniti jer, kao, doneti su uprkos volji naroda: na referendumu 17. marta 1991. godine za očuvanje Saveza izjasnilo se 76,4 procenata izašlih na glasanje. Osim toga, kako se ubrzo pokazalo iz otkrivenih stenograma – prilikom ratifikacije Sporazuma u VS RSFSR nije bilo kvoruma, pa su tastere za glasanje pritiskali i oni koji na to nisu imali pravo. Mogu li te i slične činjenice imati bilo kakve političke posledice u budućnosti? Svakako da mogu.

Kako sledi iz poslednjih socioloških anketa, i danas, dvadeset godina kasnije, većina stanovništva Ukrajine želi da stupi u tesni savez sa Rusijom i Belorusijom. To jest, narod intuitivno spoznaje istinu – on je deo tri jedinstvena naroda, zvučni deo Ruskog sveta. I to još više iznenađuje ako se zna, da su tokom dvadeset godina u glave nove generacije Ukrajinaca usađivane „evropske vrednosti“. Pri tom je brojnost „stare generacije“, za koju pojam o bratstvu naroda nije bilo prazna fraza, metodično smanjivana. Nesumnjivo da vlastima „nezavisne“ (proameričke) Ukrajine nije bilo potrebno stanovništvo koje su oni dobili 1991. godine: sa takvima se nije moglo ni u NATO, ni u Evropsku uniju.

Smanjenje stanovništva Ruskog sveta meri se ovakvim brojkama. U Ukrajini je broj stanovnika do 2010. godine smanjen za 5,8 miliona ljudi, u Rusiji za 5,5 miliona, a u Belorusiji za 530 hiljada ljudi. Ovde mi ne govorimo o ruskom severu Kazahstana, o Srednjoj Aziji, Pridnjestrovlju, Kavkazu, Pribaltiku. Ukupni gubici Ruskog sveta za 20 godina uporedivi su sa gubicima u najkrvavijim ratovima.

Šta znači 20 godina za istoriju? Nekada se u dvadesetak godina smešta nekoliko epoha. U pamćenju starije generacije bila je dvadesetogodišnjica, započeta 1941. godine. Veoma je korektno ovde i danas se toga setiti. Predstojala je čudovišna ratna katastrofa, potom gubitak Pribaltika, Ukrajine, Moldavije, Krima, Belorusije... Ali je onda došao maj 1945. godine! Razvijena je nad Berlinom zastava Pobede, a nemački barjaci bačeni su na kaldrmu Crvenog trga. Muškarci su se vratili iz rata, očistili njegov korov sa polja i ulica... A u proleće 1961. godine u našoj istoriji pojavio se Gagarin... Ako poredimo tu epohu sa minulih 20 godina – mi smo još u 1943. godini: već se završila Kurska bitka, spoznata je duhovna propast, ustanovljeni su ordeni Aleksandra Suvorova i Bogdana Hmeljnickog, otvoreni hramovi, izabran Patrijarh... Tome je pružan kolosalni otpor. I to ne samo oružjem. Organizacije Trećeg rajha – „Anenerbe“, a kasnije „Zonderkomanda H“, kojom je koordinirao lično Himler, upotrebili su u bitkama i svoja okultna znanja, ezoteričnu praksu... To jest, oni su, kako to tumače pravoslavci, pozivali u pomoć duhove.

U proleće 2010. godine pojavile su se nove tendencije, koje omogućavaju da govorimo o sposobnosti Ruskog sveta da opstane. Zdrav razum je prevladao: da bi se opstalo, potrebno je ujediniti ekonomske potencijale podeljenog Ruskog sveta. Otpor tome će, nesumnjivo, biti žestok. Pored ostalog, i na duhovnom nivou.

Oleg Slepinjin (Ukrajina)

(Fond strateške kulture)