Predrag Simić: Ako pobedimo u UN, postaćemo Severna Koreja!

Srpska diplomatija nije imala „plan B" za slučaj negativne presude u Međunarodnom sudu pravde i zato sada pokušava da spasi šta se spasti može

Dobro je što Tadić shvata nešto što njegovi ministri nisu shvatili, a to je da Srbija ni slučajno ne sme ponovo da se konfrontira sa EU. Ovo u intervjuu za Press poručuje profesor političkih nauka i bivši ambasador u Parizu Predrag Simić.

- Srbija je danas tu gde jeste zato što Milošević nije shvatao da se menjaju pravila igre, a izgleda da to ni naša sadašnja diplomatija nije baš najbolje shvatila. U ovom trenutku imamo međunarodnu krizu u kojoj je Kosovo postalo veoma važno. Zašto je Kosovo nama važno, ne treba da objašnjavam. Ali je Kosovo za NATO i za zapadnoevropske države postalo simbol na kome se dokazuje ili gubi primat u svetu...

Od Srbije se traži da povuče predlog rezolucije jer bi ona mogla da izazove nepotreban konflikt SAD i UN. Da li je to tačno?

- U ovom trenutku, kada je EU podeljena oko Kosova, srpska rezolucija bi mogla delovati kao tačka razdora. Pet zemalja koje nisu priznale Kosovo morale bi veoma mnogo da razmišljaju kom će se carstvu privoleti: carstvu zemaljskom, to jest EU, ili carstvu nebeskom, to jest onome što Srbija predlaže. Iznošenje srpske rezolucije bilo bi jako neprijatno, jer bi ona podelila EU... Evo, nama su u Beograd došli Vestervele i Hejg, a zašto nije došla Ketrin Ešton? Pa, zato što EU nema jedinstvenu spoljnu politiku sve dok i jedna zemlja nije sa njom saglasna... Ukoliko bi srpska rezolucija bila izglasana, to bi imalo dalekosežne posledice po koheziju koja danas postoji u transatlantskim odnosima. Iste posledice bi imala na EU...

Kada kažete da Tadić ne sme da se konfrontira sa EU, da li to znači da Srbija treba da preformuliše rezoluciju, da je povuče ili nešto treće?

- U diplomatiji stvari nikada nisu crno-bele. U ovom trenutku traje navlačenje konopca između Beograda i Brisela. Očigledno je da su dizgine spoljne politike tamo gde treba da budu, kod predsednika države, i da on pokušava da da izvuče šta se još izvući može.

A šta je cena konfrontacije?

- Ako se konfrontiramo sa EU, pa zašto smo onda pravili Peti oktobar? Jer upravo je politika pre Petog oktobra Srbiju konfrontirala i stavila na tu vetrometinu i mi smo postali vrlo važni za EU kao negativci koje treba mlatiti. Problem je što današnja generacija vodećih političara ili ne pamti to vreme, ili nije bila ovde... Šta ćemo mi ako pobedimo u UN? Pošto ne možemo da okupiramo ni SAD, ni Nemačku, ni Britaniju, mi ćemo praktično dovesti sebe u situaciju u kojoj su zemlje poput Severne Koreje i Irana! Mi ćemo se onda konfrontirati sa organizacijom koja je naš nacionalni interes! Hejg i Vestervele su nam vrlo jasno rekli da ni Britanija ni Nemačka dugo neće dići ruku čak ni za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a kamoli za prijem Srbije u EU...

Pa, po vašim rečima, ispada da treba da molimo Boga da u UN budemo poraženi?

- U ovom trenutku mislim da naša spoljna politika traži neki izlaz. Izlaz je da se rezolucija usaglasi sa Briselom, ako za to postoji prostor. Za nas bi bio džekpot ako bismo dobili zajedničku rezoluciju sa EU i ako bi imali sreće da tekst ne bude naš potpuni debakl...

Spoljna politika u funkciji dnevne politike

- U ovom trenutku hodamo po koncu. Mi kažemo da je naša spoljna politika kupila dve godine. Bravo. Ali, šta smo učinili za te dve godine? Deset godina posle pada Miloševića, Srbija ponovo pada u iste zamke i zablude. Mi smo jednostavno morali da se sklonimo sa te vetrometine i nikako nije smelo da se dogodi da mi budemo pitanje na kome se odlučuje pitanje zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU, odnosa evroatlantskih partnera i ko zna kakvih velikih tema. Moramo da nađeno način za dijalog sa Kosovom...

A ko bi bio sagovornik na Kosovu?

- Teško je srpskim funkcionerima da progutaju knedlu i da sednu sa bivšim liderom OVK ili sa bilo kim sličnim. Bilo bi lepo da se na Kosovu desi neki Peti oktobar, ali se on neće dogoditi skoro. Ovi prvoborci će duži period biti na čelu Kosova jer tamo alternative nema... U krajnjoj liniji, kako god se završilo, ni mi ni Albanci se nećemo seliti sa Balkana. Mislim da smo mi posle Petog oktobra zaboravili ono malo što smo naučili u vreme Miloševića i počeli smo da radimo ono što je i Milošević radio, da pravimo spoljnu politiku zarad potreba unutrašnje politike. Da bismo dobili naslovnu stranu ili prvih pet minuta u Dnevniku radili smo stvari koje su nam se lupale o glavu.

(Pres)