Predrag Marković: Srbija, Evropa i antifašizam

Pre bi EU mogla da se optuži za zanemarivanje antifašističke tradicije od Srbije

Isticanje zastave SSSR-a na zgradi Rajhstaga u Berlinu

Deveti maj se u Evropi proslavlja kao dvostruki praznik.

Dan Evrope je vezan za Šumanov plan, iznet 9. maja 1950. godine, po idejama Žana Monea, o ujedinjavanju prvo proizvodnje uglja i čelika, pa evropskih privreda, pa Evrope uopšte.

Dan pobede označava poraz nacističke Nemačke.

Svake godine na ovaj dan krenu samooptuživanja da smo zanemarili antifašističku tradiciju. Zapravo, u komunističkoj Jugoslaviji Dan pobede uopšte nije bio značajan praznik. Naš tadašnji režim, koji je svoj legitimitet u velikoj meri gradio na uspehu u antifašističkoj borbi, samozaljubljeno je negovao ekskluzivno samosvojan kalendar antifašizma. Tako je Dan pobede bio stešnjen između Prvog maja i Dana mladosti, manje obeležavan od oba praznika. Čak su i vojne parade, sve do šezdesetih godina, bile deo prvomajske proslave. Svega su tri puta (1970,1975. i 1985) održane velike vojne parade 9. maja. Da ne govorimo koliko su veći bili Dan Armije, Dan borca i republički datumi ustanaka od 9. maja.

U Evropi je Dan pobede vremenom dobijao značaj datuma sveevropskog pomirenja, kraja „evropskog građanskog rata“ od 1914. do 1945. godine. U taj dan su učitavana različita značenja. Nemci su u njemu videli raskid sa nacizmom i novi početak. Italija čak ima petokraku na grbu, da bi se istakao slobodarski i antifašistički karakter savremene italijanske države. Sovjeti su uvek pridavali veliki značaj Danu pobede, ali posebno je zanimljivo nastojanje današnje ruske države da se obeležavanjem tog dana, podseti cela Evropa na presudnu ulogu Crvene armije u spasavanju Evrope od nacizma.

Kod nas SUBNOR, neke političke partije i delovi građanskog sektora stalno ukazuju na opasnost zaboravljanja antifašističke borbe i „reviziju“ istorije. Gledano u uporednoj perspektivi, bilo regionalnoj, bilo evropskoj, ni narod, a ni država, nisu zanemarili tradiciju antifašizma. Kod nas nikad nije došlo do tako masovnog razaranja spomenika NOB kao u Hrvatskoj (posebno u srpskim krajevima), mada je bilo pojedinačnih slučajeva. I u Republici Srpskoj, u Banjaluci, ostali su u centru spomenici partizanskim herojima.

Što se poređenja u evropskim okvirima tiče, pre bi EU mogla da se optuži za zanemarivanje antifašističke tradicije od Srbije. Među ekstremnim revizionistima u današnjoj Evropi su miljenici Brisela, na primer baltičke države, koje su izazivale diplomatske incidente uništavanjem spomenika crvenoarmejcima. U našem susedstvu je zanimljiv primer Mađarske, zemlji čija je vojska pored Vermahta, pružila najveći otpor napredovanju Crvene armije. Za Budimpeštu je palo otprilike isto vojnika kao i za Berlin, a današnja Mađarska uredno obeležava tradicije svoje vojske iz Drugog svetskog rata.

Da li ipak kod nas ima problema sa antifašističkom tradicijom? Naravno da ima zbunjenih ljudi, koji posle pada komunizma odbacuju sve komunističke tradicije, pa i antifašističku borbu. Međutim, i na drugoj strani, ima tvrdoglavog odbijanja da se prizna da je bilo moguće biti antifašista a ne biti u komunističkom pokretu. Neke zemlje koje su imale više antifašističkih pokreta, kao Grčka ili Poljska, uspele su da posle mnogo problema bez ideološke isključivosti prihvate antifašizam sa svim njegovim višeglasjem.

Autor je istoričar, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju i redovni profesor Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum

(Politika, 9.5.2011)