Predrag Dragosavac: Talas nasilja na ulicama Stokholma - Obračuni kriminalnih bandi iz predgrađa i poreklo energije mržnje

 Kad se desi nešto poput poslednjeg talasa nasilja u Stokholmu (i okolini), gde je u obračunima bandi tokom septembra stradalo rekordnih 11 osoba, od čega više slučajnih prolaznika, to preko noći postane instant-tema za internacionalne medije. Opšti narativ je takav da se u najsrećnijim zemljama očekuju mir, sklad, stabilnost, blagostanje, harmonija, a ne pucnjave i puškaranja između kriminalnih bandi i egzekucije na javnim mestima, usred naselja, neretko pred gomilom svedoka, među kojima bude i dece.

Ali u suštini nekog velikog iznenađenja njnema. Cinik bi čak rekao: „stanje redovno“. Već dosta dugo prve jutarnje vesti u Švedskoj počinju izveštajima o pucnjavama i eksplozijama u širem području Stokholma, najčešće u predgrađima u kojima dominiraju doseljenici. Suparničke bande, obično u biznisu sa drogom, obračunavaju se sa konkurencijom i taj rat traje. U pucnjavama bivaju ubijeni članovi raznih klanova, dok se eksplozivnim napravama šalju „SMS-poruke“ upozorenja članovima porodica i slično.

Stvari su, međutim, sada toliko izmakle kontroli, da se egzekucije dešavaju i usred bela dana, i u njima kao žrtve padaju i ljudi koji nikakve veze sa kriminalom nemaju, već se samo zateknu u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

Jedanaest mrtvih u pucnjavama i eksplozijama u Stokholmu tokom septembra samo je jedan od „pikova“ višegodišnjeg trenda. Neobičnost se, dakle, ogleda samo u tome što je gangsterska „učinkovitost“ ovog meseca bila iznad proseka, i što je prošle nedelje samo u jednoj noći (između srede i četvrtka) ubijeno troje ljudi. Bilo je, takođe, i „kolateralne štete“, pa i zbog toga uzbuđenje. Dok se gangsteri tamane između sebe pod okriljem noći, to i nije neka vest.

Nova vlada i stari problemi

„Švedska nikada ovo nije videla... Nijedna zemlja u Evropi nema ovakvu situaciju kao što je imamo mi“, rekao je u obraćanju javnosti pre nekoliko dana švedski premijer Ulf Kristerson, lider partije Moderata (konzervativaca). Svojim teatralnim tonom, držeći okvir naočara, najavio je promenu zakona koja će omogućiti policiji do dobije asistenciju i logističku podršku vojske, uz to obećavši i strože kazne za kriminalce koji su švedski državljani, a deportacije za one koji to nisu. Za problem je okrivio „političku naivnost“ i „neuspešnu integraciju imigranata“.

Slučajno ili ne, do ovog najnovijeg talasa nasilja u Stokholmu dolazi na prvi rođendan Kristersenove manjinske vlade, kojoj odlučujuću podršku pružaju Švedske demokrate, živopisna stranka iznikla iz neonacističkih korena, koja svoju veliku popularnost (dobili su 20 odsto glasova na izborima) u najvećoj meri duguje svom postojanom antiimigracionom stavu, kao i „kulturološkoj senzibilnosti“, naročito prema muslimanima i tamnoputim ljudima generalno.

Dok su bili opozicija, konzervativci i hrišćanske demokrate, i naravno Švedske demokrate, godinama su jahali na temi „zakona i reda“ i obećavali više policije, više zatvora, strože kazne i sve ostalo iz populističko-represivnog repertoara. Iz do sada priloženog ne bi se reklo da su njihove metode u prvih godinu dana donele neke kvalitativne novine. Naprotiv.

Kada Kristerson navodi „političku naivnost“ i „neuspešnu integraciju“ kao uzroke za sadašnji problem, potrebno je vratiti film unazad i proširiti perspektivu da bi se njegov sud postavio u kontekst.

Integrisanje „ljudi u nevolji“

Još u vreme industrijskog uzleta posle Drugog svetskog rata, Švedska je prema stranim radnicima koji su predstavljali zamajac ekonomskog rasta imala drugačiju politiku od nekih drugih država. Za razliku od Austrije ili Nemačke, na primer, koje su te radnike tretirale kao „gostujuće“, odnosno čiji je boravak u zemlji samo privremen, Švedska je od početka nastojala da imigrante trajno veže za sebe. Pored radne snage, prostranoj a retko naseljenoj zemlji bila je potrebna i demografska regeneracija.

Od ranih sedamdesetih, sa socijaldemokratskim premijerom Ulofom Palmeom, useljenička politika zemlje okreće se ka „ljudima u nevolji“, odnosno ka prihvatanju izbeglica i azilanata. Tako su u zemlju došle hiljada Čileanaca koji su bežali od Pinočeovog režima, Iranaca koji su bežali od Homenija, Kurda i mnogih drugih... Početkom i tokom devedesetih u Švedsku će samo iz Bosne i Hercegovine stići oko 90 hiljada izbeglica.

Moglo bi da se kaže da se taj masovni dolazak Bosanaca Švedskoj „osladio“ – stigli su ljudi u punoj životnoj snazi, (relativno) obrazovani, iz evropskog kulturnog kruga, i, uprkos određenim otporima prema doseljenicima koji su i tada postojali, Bosanci su postali „školski primer“ uspešne integracije.

Proces integracije, neprijatan i mučan sam po sebi, dugo je sistemski „umekšavala“ razgranata i moćna logistika „socijalne države“, a važnu ulogu u tome igrala je i socijaldemokratska filozofija solidarnosti kojom je društvo bilo prožeto. Iz sadašnje perspektive, moglo bi da se kaže da je vreme premijera Jorana Pešona (od 1996-2006), predstavljalo labudovu pesmu švedske socijaldemokratije.

Razgrađivanje sistema integracije

U javnosti je tako stvoreno uverenje, a i raspoloženje, da Švedska treba da prima izbeglice sa svih svetskih žarišta, maltene ne pitajući za broj. Tako su u novije vreme, pored ostalih, „na angro“ stigli Iračani, Avganistanci, Somalijci, Etiopljani, Sirijci i pripadnici raznih drugih naroda iz ratom zahvaćenih područja.

Epilog svih ovih procesa, starijih i novijih, jeste da danas u Švedskoj ima dvadesetak odsto populacije koja nije švedskog porekla. Mada integracija nikad nije lagan proces, jer naprosto zahteva vreme i više generacija, prilično je rasprostranjeno uverenje da je sistem sve do nedavno bio kadar da bez većih problema „usisa“ dođoše.

Za njegovo novovremensko štucanje navodi se splet razloga – kontinuirana erozija „socijalne države“, šire prodiranje neoliberalnih praksi, ubrzano raslojavanje, čilenje kohezije i produbljivanje kolizija. U poslednje vreme, kao da se kao ključni nametnuo argument da je mnogo dođoša došlo za kratko vreme, i to iz kultura koje nije lako integrisati i koje su „teško kompatibilne sa pravilima demokratskog društva“, kako se navodi.

Kako god bilo, ti koji su u Švedsku došli – došli su i ostali. Zato je sada pitanje svih pitanja – kako će ubuduće bivati integrisani? Socijaldemokratski model društvene integracije se razgrađuje, nekog drugog funkcionalnog nema na vidiku...

„Božji gradovi“ u Švedskoj

Razlika u stopi kriminaliteta kod rođenih u Švedskoj (0,9% ukupnog broja) i u inostranstvu (1,6%) nije tako drastična. Švedski građani rođeni u inostranstvu odgovorni su za 25 odsto svih prijavljenih krivičnih dela, što otprilike korelira njihovom broju u ukupnoj populaciji. Ali, kada je reč o pripadnosti kriminalnim klanovima i učestvovanju u pucnjavama, eksplozijama i nasilju sa smrtnim ishodom, oko 80 odsto počinilaca i žrtava su švedski građani rođeni u inostranstvu ili osobe rođene u Švedskoj od roditelja stranaca.

Naročito indikativan je podatak da je među počiniocima značajan broj veoma mladih dečaka, tinejdžera. Dečaci od 13, 14 i 15 godina bivaju i egzekutori u ubistvima. Ta situacija neodoljivo podseća na čuveni brazilski film „Božji grad“ Fernanda Meirelesa, koji predstavlja surovu stvarnost u kojoj članovi bandi i njihovi lideri postaju sve mlađi i, uprkos mladosti, sve brutalniji.

Ali, dok je u siromašnim brazilskim favelama donekle i logično da mladi ljudi kriminal vide kao jedinu perspektivu i jedini otvoreni kanal društvene pokretljivosti, zaista je tema za razmišljanje kako to da se u jednoj Švedskoj, „najsrećnijoj zemlji na svetu“, toliki broj tinejdžera-dođoša iz segregiranih predgrađa opredeljuje za sličan ili istovetan put kao njihovi vršnjaci u Brazilu.

Indikativno je takođe da je švedsko tržište drogom i opijatima postalo tako veliko da se oko njega vode krvavi „ratovi podzemlja“. Jedan duhoviti komentar švedskog čitaoca uz vesti o odgovornosti kriminalnog klana „Folkstrot“, na čijem čelu je tridesetsedmogodišnji irački Kurd Rava Mađid, odrastao u Upsali, a trenutno se nalazi u Turskoj, za ovaj poslednji talas nasilja, glasio je otprilike: „A od koga ćemo da kupujemo drogu ako njih policija uhapsi?“ Aludira se, naravno, na „uzorne građane“ novog doba, čiji životni stil i životna etika podrazumevaju „belo“, što je bilo prilično nezamislivo u Švedskoj u nekim ranijim vremenima.

Politička depresija i strah od budućnosti

Čini mi se da „novo stanje stvari“ u Švedskoj najupečatljivije opisuje i sažima novinarski veteran Joran Greider, socijaldemokrata starog kova, čiji stavovi veoma često nisu na liniji Socijaldemokratske partije. „Prošle godine, kada su desničari stupili na vlast, postao sam depresivan“, kaže Greider. „Ali kako su meseci prolazili, taj se osećaj dramatično promenio – i sada zapravo osećam neku vrstu straha od onoga što me čeka u sledećih nekoliko godina.“

Greiderova ocena je da aktuelnu političku scenu Švedske karakteriše ukupna politička depresija.

„Svi ti desničarski populisti, koji čine vladu, odnekud dolaze. Mislim da u osnovi dolaze iz raširenog osećaja nemoći. Čak i oni koji sada navijaju za strože sprovođenje zakona, za deportacije i strogu migracionu politiku su potišteni: energija koja na kraju pokreće takvo navijanje upravo su nemoć i očaj“, piše Greider, poentirajući da se energija mržnje generiše „iz društva bez vere u budućnost“.

U takvoj atmosferi, obračuni kriminalnih klanova i ulične pucnjave predstavljaju, reklo bi se, samo jedan simptom mnogo šire boljke...

(RTS)