Politika: Polemika Vilijama Montgomerija i Roberta M. Hejdena o BiH i Dejtonskom sporazumu

Vilijam Montgomeri: Podele u BiH veće su nego pre rata

Veoma važno dostignuće Dejtona jeste to što je doveo do završetka četvorogodišnjeg ciklusa užasnog nasilja i zločina koji su se svakodnevno dešavali u celoj BiH – i to treba priznati.

Istovremeno treba da shvatimo da je to bio jedini važan cilj Zapada. Osnovne razlike, kako su ih videle tri glavne etničke grupe, koje su, na kraju krajeva, i dovele do rata, ostale su potpuno nerazrešene. Štaviše, zbog planskih politika brutalnih zločina sprovođenih tokom rata, te razlike su postale veće posle rata nego pre njegovog početka.Zapadnjacima je teško da shvate koliko su duboke ove podele i zato nam se čini da je teško zamisliti istinsko pomirenje u ovoj generaciji.

Navešću mali primer: pre rata bilo je 20 odsto „mešovitih” brakova između pojedinaca iz različitih etničkih grupa. Danas, 20 godina kasnije, taj postotak je gotovo nula.

Osnovni problem dejtonskih pregovarača jeste u činjenici da u ratu nije bilo jasnog pobednika ili gubitnika s kojim bi pregovarali. U većini ratova, bilo građanskih, bilo drugih, postoje pobednici i gubitnici (poput nacista) koji moraju prihvatiti uslove mira koje im nameću pobednici. Budući da to nije bio slučaj u BiH, Dejtonski sporazum bio je kao božićno drvce na kojem vise ukrasi postavljeni da zadovolje sve tri etničke grupe u svojim osnovnim ubeđenjima kako ne bi došlo do opasnosti da kasnije bilo koja od tri grupe bude „prisiljena” da prihvata promene koje smatraju neprihvatljivima. Ukratko rečeno, svaka strana dobila je sve što joj je bilo potrebno za podršku vlastitim političkim ciljevima. Barem tako kaže teorija.

Međutim, jedini način kako bi to stvarno moglo praktično da funkcioniše jeste u veštačkoj utopiji u glavama naivnih zapadnjaka, da se strane tog brutalnog rata – poput Nemačke i Francuske posle Drugog svetskog rata – usaglase da je potrebno pomirenje i saradnja zarad budućih generacija. S namerom da tu strategiju dodatno osnaži i da strane u BiH započnu s procesom pomirenja, Zapad je između ostalog ponudio i mogućnost članstva u EU i NATO. Ta strategija nije dovela do uspeha.

Drugi problem s Dejtonskim sporazumom jeste prisiljavanje Bošnjaka i Hrvata da nastave sa svojim sporazumom iz rata kojim je bio formiran entitet zvani Federacija BiH. To je velika greška. Trebalo je da Hrvati dobiju vlastiti entitet. Ako to možda ranije niste primetili, Federacija ne funkcioniše, kao ni većina kantona koji je čine.

Ono što sada imamo jeste „Sveto pismo” zvano „Dejton”, koji uopšte ne funkcioniše, niti će funkcionisati u izglednoj budućnosti. Ali on ne može biti ni promenjen bez saglasnosti sve tri etničke grupe – a to je nešto što se neće desiti. Zapad je u nekom trenutku, otprilike nakon deset godina od potpisivanja, shvatio svoju grešku i promenio pesmu iz „Dejton je svet” u „Dejton je samo privremeno rešenje koje nikad nije ni bilo planirano da traje nakon što istinski započne proces pomirenja”. Visoki predstavnik je onda, kako bi pomogao taj novi proces, započeo s vlastitim interpretacijama i reinterpretacijama i samog teksta Dejtonskog sporazuma i onog što je zamišljeno kao „Duh Dejtona”. I upravo je taj korak doveo do kontroverze oko referenduma u Republici Srpskoj.

I šta sada? Zapad i nema drugu mogućnost nego da nastavi da vozi na autopilotu svoju dvadesetogodišnju politiku podrške multietničkoj BiH zasnovanoj na Dejtonskom dogovoru unutar trenutnih granica. Usput rečeno, to znači da dokle god nema nasilja ili referenduma o statusnim promenama, Zapad neće puno mariti ako BiH ostane drugorazredna, zaostala i ekonomski nerazvijena zemlja čiji najbolji, najpametniji mladi ljudi beže u inostranstvo i čiji je životni standard pre bliži afričkom nego evropskom.

Bošnjački odgovor tome bio bi da su krvlju platili za svoju viziju ujedinjene BiH sa jakom centralnom vlašću i da su voljni i spremni suprotstaviti se bilo kakvoj značajnijoj pretnji tom konceptu.

Srbi vrebaju priliku da odu iz BiH i da dobiju šansu da uspostave vlastitu državu (od čega već, praktično, imaju, barem 80 odsto, kroz Republiku Srpsku).

Hrvati je napuštaju, pogleda uperenog ka Hrvatskoj, dok istovremeno sve više postaju manjina sa sve manjim uticajem u Federaciji.

Ukratko rečeno, Dejtonski sporazum je uspešno doveo do kraja rata, ali njegove brojne mane sprečavaju pomirenje i čine BiH nefunkcionalnom. Takva BiH uopšte nije stabilna i ima znatne mogućnosti za izbijanje nasilja. U svemu tome, gubitnici su obični građani.

Jedino nisam siguran koga da proglasim pobednikom. Možda osoblje Kancelarije visokog predstavnika koje, i 20 godina posle završetka rata, i dalje svakog meseca prima pozamašne plate a da istovremeno bukvalno ne radi ništa.

Autor je poslednji američki ambasador u SR Jugoslaviji

Robert M. Hejden: Bošnjaci želeli integrisanu i snažno centralizovanu BiH, Srbi i Hrvati bili protiv

Povodom teksta: „Podele u BiH veće su nego pre rata”, od 12. avgusta

Bivši američki ambasador Vilijam Montgomeri je u pravu kada kaže da Bosna ne funkcioniše po Dejtonskom sporazumu, ali apsolutno greši kada kaže da „brojne mane Dejtonskog sporazuma sprečavaju pomirenje i čine BiH nefunkcionalnom”. Greška je u tvrdnji da je osnovni problem dejtonskih pregovarača to što nije bilo jasnog pobednika ili gubitnika. Naprotiv: osnovni problem je u tome što su pokušavali da naprave strukturu za državu koju je odbila polovina građana. A ako nije bilo očiglednog pobednika, svakako je postojao očigledan gubitnik: Bošnjaci. Oni su želeli integrisanu, snažno centralizovanu BiH, očekujući da će u njoj moći da dominiraju. Nisu je dobili.

Velika većina bosanskih Srba i hercegovačkih Hrvata nikada nije bila voljna da se stavi pod kontrolu centralne bosanske vlade, plašeći se – s dobrim razlogom – da bi time prihvatili dominaciju Bošnjaka i bili svedeni na status trajno potčinjene manjine.  I mada u Dejtonu nisu dobili nezavisnost, izbegli su da njima upravlja Sarajevo, čime su sigurno bili bliži pobedi nego Bošnjaci.

Srpsko i hrvatsko odbacivanje Bosne Amerikancima nije bilo nepoznato 1995. godine. Bivši američki ambasador Voren Cimerman je 1992. izgleda iskreno verovao da su SAD mogle da spreče rat priznajući Bosnu kao nezavisnu državu i stavljajući Srbe i Hrvate pred svršen čin, kako je rekao za „Njujork tajms“ godinu dana kasnije. Bosna je, dakle, priznata kao samostalna država ne zato što su njeni narodi to želeli, nego zato što su SAD mislile da se država može nametnuti narodu koji je odbacuje. Ali, kao što je sam Cimerman priznao u pomenutom intervjuu, „ispostavilo se da su pogrešili“. Kada je Alija Izetbegović povukao svoj potpis sa Lisabonskog sporazuma početkom 1992, nakon konsultacija sa Cimermanom, pregovori su propali i rat je bio neizbežan: onaj ko o podeli ne može da pregovara, za nju će se boriti.

Do sredine 1995. bilo je jasno da jedinstvena bosanska država nije moguća jer je ni Srbi ni Hrvati neće. Iako su SAD razmatrale mogućnost da Hrvati i Muslimani u septembru zauzmu Banjaluku, bili su svesni da bi to dovelo do još jednog masovnog egzodusa srpskog stanovništva, sličnog „Oluji” mesec dana ranije, što bi destabilizovalo region. Zato je zadatak Dejtona bio da stvori fikciju jedinstvene države, koja bi smirila Bošnjake, a da istovremeno nema nikakvu moć upravljanja. Federacija BiH je formirana u martu 1994, na sličnim principima, kao fiktivna tvorevina koja zapravo neće imati ovlašćenje da vlada bilo gde, jer su Hrvati jedino to bili spremni da prihvate.

Problem je sada u tome što praktično nema dokaza da su Hrvati i Srbi još uvek spremni da budu deo Bosne u kojoj dominiraju Bošnjaci. A kao što je gospodin Montgomeri sigurno primetio, dominantna bošnjačka politička elita je jasno stavila do znanja da joj je namera da dominira, ako Sarajevo ikada bude dobilo stvarnu vlast.

Suprotno onome što tvrdi gospodin Montgomeri, pregovarači u Dejtonu su morali da se nose sa očiglednim gubitnikom – Bošnjacima. SAD i saveznici nisu mogli da nametnu Srbima i Hrvatima pravu bosansku državu, niti da rizikuju da podrže prisilno izbacivanje Srba iz Bosne, što su odobrili u Hrvatskoj. Dejtonski sporazum je u suštini napravio od Bosne hologram – vidljivu tvorevinu, ali bez stvarne suštine, jer nije imala moć upravljanja.

Različiti pokušaji da se bosanskoj vladi obezbedi stvarna vlast u zemlji nailazili su na veliki otpor, a obustavljeni su kada je postalo jasno da se ne mogu sprovesti bez nametanja policijske države. Drugim rečima, BiH ne može da bude Francuska, s jednom centralnom vladom, a da se ne stvore situacije slične Kašmiru, Severnoj Irskoj, ili Zapadnoj obali.

Ove podele, međutim, nisu posledica Dejtonskog sporazuma. Naprotiv, Dejtonski sporazum odražava odvojene nacionalizme, koji su mu prethodili i koji će trajati čak i ako Dejton iznenada zameni neka navodno sjajna ustavna struktura.

Ali, ako BiH ne može da bude kao Francuska, a ne treba da bude kao Kašmir ili Severna Irska, zašto model ne bude Belgija? Uostalom, Flamanci i Valonci se vole nimalo više nego Srbi, Hrvati i Bošnjaci. Kad bi Zapad prestao da govori o izmeni Dejtona i počeo da radi s vladama koje imaju i vlast i izborni legitimitet, možda bismo bili svedoci, ako ne pomirenja, a onda bar prihvatanja realnosti da su zapravo, kako Montgomeri tačno kaže, podele koje su dovele do rata čak i veće nego što su bile 1991. Dakle, ako Bosna ne može da bude Švajcarska, zašto ne bi bila kao Belgija?

Autor je profesor antropologije, prava i međunarodne politike na Univerzitetu u Pitsburgu, autor „Skice za podeljenu kuću: ustavna logika jugoslovenskih sukoba” (2003)

(Politika)