Politika: "Evropa daje, Rusiji zahvaljujemo"

Od 3,5 milijardi evra koliko je EU donirala Srbiji od 2000. godine, više od polovine vratilo se tamo odakle je došlo, preko raznih evropskih eksperata, kaže ekonomista Goran Nikolić

Građani nemaju jasnu sliku o tome ko su najveći donatori Srbije u poslednjih 13 godina. Iako zvanični podaci govore da su, od 2000. do kraja prošle godine, Evropska unija i njene države članice sa više od 3,5 milijardi evra doniranih sredstava najveći darodavci, građani ipak tako ne misle. Prema junskom istraživanju javnog mnjenja Kancelarije za evropske integracije, čak 47 odsto njih smatra da je Rusija dala najveću bespovratnu pomoć, dok Uniju kao najvećeg donatora vidi samo 28 procenata.

Ni u ranijim istraživanjima građani nisu tačno odgovarali na pitanje odakle stiže najveća bespovratna pomoć. Tako je, recimo, u leto 2011, 45 odsto građana na prvo mesto stavilo Japan, na drugom mestu bila je (opet netačno) Rusija, a EU – na trećem. Uzimajući u obzir stvarne donacije, Japan je, zapravo, tada bio tek na sedmom mestu među najvećim donatorima, učestvujući u ukupnoj pomoći sa nešto više od dva procenta, što je predstavljalo čak 140 puta manje od evropske pomoći, koja je i tada bila ubedljivo najveća.

Ovakve omaške građana posmatrači su objašnjavali, s jedne strane, time da su autobusi iz Japana kojima se vozimo vrlo vidljivi, a s druge, da pomoć iz EU, iako najveća, nije dovoljno promovisana.

Kao što je to bio slučaj i pre tri godine, i sada se ukazuje na više mogućih razloga zbog kojih građani ni približno tačno ne znaju odakle nam upućuju najveću materijalnu podršku.

Na pitanje zašto građani toliko greše, Đorđe Vuković iz CESID-a prvo podseća na anegdotu u vezi sa Hegelom – kada mu je student skrenuo pažnju da činjenice ne odgovaraju tvrdnji, Hegel je odgovorio „utoliko gore po činjenice”. „Ovakvi rezultati istraživanja naprosto pokazuju da ljudi u Srbiji žele da je istina ono što oni misle da bi im najviše odgovaralo”, kaže on.

Kad je reč o mišljenju građana da iz Rusije stiže najveća pomoć – a ona, međutim, nije ni na spisku deset najvećih donatora – Vuković kaže da ljudi naprosto žele da veruju da je to tako, jer se ta zemlja „ovde voli i ljudi sa njom poistovećuju”.

Mada nije siguran u količinu bespovratne pomoći koju su nam Rusi pružili u prethodnim godinama, siguran je da se to teško može porediti sa obimom donacija koje su izdvajale neke druge zemlje, poput onih iz EU, zatim, Norveške i Švajcarske, ali i SAD i Kanade.

U vezi sa evropskom pomoći kaže da je problem što postoje neke percepcije koje nisu donatorske, već političke i odnose se na osećaj prijateljstva i neprijateljstva prema nekome. „Te percepcije su, pre svega, svedene na rat u bivšoj Jugoslaviji i određuju stav prema pojedinim donatorima. Možete vi dati koliko god hoćete novca, ako vas javnost doživljava kao nekog ko je kriv za odvajanje Kosova ili za neki sistem dvostrukih standarda na prostoru bivše Jugoslavije, onda se to ne vidi ili ljudi neće to da vide”, kaže naš sagovornik, uveren, kad se uđe u kolotečinu i nešto definiše kroz sistem predrasuda, da je onda mnogo lakše osporavati činjenice nego taj sistem. Stoga, upitani koga vide kao najveću pretnju i ko stvara najveće probleme u međunarodnoj zajednici građani najčešće ukazuju upravo na te naše donatore.

Ni ekonomista Goran Nikolić iz Instituta za evropske studije, nije iznenađen rezultatima ispitivanja pomenutog javnog mnjenja. On, inače, smatra da se često manipuliše veličinom donacija, koje su, kako kaže, vrlo skromne, jer „samo u jednoj godini više stigne od doznaka nego što je u poslednjih deset godina stiglo od donacija”.

Tačno je da su EU i države članice prve tri godine posle oktobarskih promena davale našoj zemlji veće donacije, ali kasnije je godišnji prosek bio ispod 200 miliona evra, kroz IPA fondove, „što je simbolički”.

„I od tog novca koji je stizao iz EU, verovatno se više od polovine vraćalo tamo odakle je došlo, preko raznih evropskih eksperata koji su ovde radili. Od onoga što je ostajalo, do običnih građana, posredstvom budžeta, stizala je jedva petina tog novca, dok su ostatak, putem raznih projekata, koristila razna pravna lica”, kaže Nikolić i dodaje da „suštinski, običan čovek od toga nikakve vajde nije imao”.

S tim u vezi, on misli da je indikativan primer Ukrajine, koja je od strane SAD dobila pet milijardi dolara od 1992. do danas. Taj novac je, kako ističe, zapravo, dobila elita da promoviše antiruske ideje, da organizuje seminare na kojima će se pričati o opasnosti od Rusije.

Iza široko rasprostranjenog uverenja o velikoj bespovratnoj pomoći Rusije našoj zemlji, on, takođe, veruje da stoji „ljubav građana prema toj zemlji, koja je ontološka i ne dovodi se u pitanje”.

Biljana Čpajak

(Politika)