Politika: Carski Prizren – grad sa dvadeset Srba

 Prizren, manastir Svetih arhangela – Kad vam se ne posreći da vas od 2.150 sunčanih sati, koliko ih je godišnje u „carskom gradu” na obali Bistrice, ne sačeka nijedan od njih, nego dan kada se nebo i zemlja sastave, još teže vam padne spoznaja da se tek 20 Srba vratilo svome kućnom pragu.

Nekadašnja prestonica srpskog carstva, čuveni trgovinski i zanatski centar, sedište Raško-prizrenske eparhije Srpske crkve, gde su albanski ekstremisti 2004. u martovskom pogromu spalili sve što je ostalo srpsko – čeka sada da joj se Srbi vrate.

Od prošle godine ponovo zvone zvona Bogorodice Ljeviške, zadužbine kralja Milutina, da sabira Prizrence, vernike, koji se upute ka ovom metohijskom gradu.

Unesko je, uz još tri manastira na Kosmetu, uvrstio Ljevišku, kako je svi jednostavno zovu, među zaštićenu svetsku kulturnu baštinu. Za vreme turske vlasti, crkva je bila pretvorena u džamiju, freske prekrečene, prekrivene malterom, izubijane čekićem. Ipak, ostale su da svedoče o „Dušanovom gradu” freske „Hristos čuvar Prizrena” i „Bogorodica Milostiva sa Hristom hraniteljem sirotinje”.

Pred kapijom smo Bogoslovije Svetog Kirila i Metodija, koja ove godine slavi 150 godina postojanja. Ova škola, zadužbina Sime Igumanova, od 1871. godine, kada je počela sa radom kao prva srednja škola na srpskom jeziku na teritoriji tadašnjeg Osmanskog carstva, iznedrila je stotine sveštenika.

Ljubazno nas dočekuje mladić u beloj košulji u dvorištu Bogoslovije, koja ne beše zaključana. Obradova se, reče da je i vladika Teodosije tu, kod rektora, koja je kao i sve srpsko zapaljena u pogromu, kada je i cela Potkaljaja gorela.

Lipti kiša, dok nas s prozora internata gledaju oči budućih sveštenika, generacije mladića koje su se posvetile drugačijem životu od većine mladeži. Čekamo blagoslov, razmišljajući kako imamo sreće da i vladika bude tu.

– Izvinite, ali ne možete da dobijete blagoslov, zbog dece, zbog korone – čusmo glas mladića u beloj košulji, dok se nama pred očima smrači.

Samo smo čuli mladićevo ne i izvinite.

Ne znamo da li nam je teže pao onaj pljusak ili ono „nemate blagoslov”, ali u ušima je samo odzvanjalo mladićevo „izvinite” i njegov tužan izraz lica, kao i krupne crne oči ispod naočara, dok je zvečala kapija Bogoslovije, za koju ne znamo da li ju je on zatvorio ili smo to bili mi.

Idemo gore ka Potkaljaji, uskim sokakom gde su se vratili tek poneki Srbi. Olovne noge kao olovno nebo. Usput pitamo dvoje, vidi se, zaljubljenih tinejdžera koji su se sakrili na pragu jedne zamandaljene kuće – „gde su ovde Srbi”.

Pogledaše se, a onda, pola na srpskom, pola na albanskom rekoše: „Idite još gore.”

Iznenadi nas srpski jezik među albanskom decom, koja se već 22 godine ne druže, jer ovde srpske, osim u Bogosloviji, poodavno nema.

U Prizrenu su samo stariji, koji se okupljaju oko Sabornog hrama Svetog Đorđa, u centru Prizrena, gde je i Vladičanski dvor episkopa raško-prizrenskog.

Goreo je Saborni hram Svetog Đorđa 17. marta, a gorela je i episkopija. Obnovljeni su 2010. godine. Tu gde je i parohijski dom, uz samu manju Crkvu Svetog Đorđa, dok se preko gleda na Crkvu Svetog Nikole.

Popločana Potkaljaja, do rata srpska četvrt, smeštena je na padini brda, na čijem se vrhu nalaze ostaci prizrenske tvrđave, takozvane Kaljaje.

Učini nam se namah da osećamo miris paljevine iz 2004, kada je svet obišla slika Prizrena u plamenu, gde je svaka kuća, bilo srpska ili turska, imala doksat, gde je svaka avlija mirisala na ruže od kojih se pravio čuveni kosovski šurup, gde je mirisao turski karanfil, božur cvetao najpre tu, zbog blage mediteranske klime, gde je celom dolinom Bistrice vetar nosio miris lavande, koju su vredne Prizrenke stavljale u kredence, šifonjere, gde su srpske žene nadaleko pronele glas „prizrenskog veza”.

Već uz sami kraj Potkaljaje, pred Crkvom Svete Nedelje, kućica dežurnog kosovskog policajca. Pita koga tražimo, pa pozvoni na vrata Svetlane Jovanović Čočanović. Jedna je od malobrojnih Srpkinja koje su se vratile u Prizren posle 2004. godine. Nije napuštala Kosmet ni 1999. godine. Boravila je u kolektivnom smeštaju, sa ostalim nesrećnicima.

– Ne izuvajte se. Hajte unutra, samo da ja sa šporeta skinem mleko – govori Jovanka, rođena u ovoj kući, pre 78 godina, negde u kasnu noć 1943. godine.

– Vratila sam se sa sinom. Tu je on negde. Sišao do čaršije – tiho govori ova  Prizrenka, nekadašnja radnica, kako reče, konfekcije.

Kod nje su ključevi Crkve Svete Nedelje, koja je gorela u martu pre 16 godina.

– Siđem ja svakog dana do grada, to mi je terapija – priča Svetlana.

Govorimo joj da je baš strmo odozdo, ali i klizav sokak, popločan kamenjem, čak i kad je suvo, na šta odmahuje rukom.

Na stolici – čaj i tek uzavrelo mleko, na televizoru – srpski program.

„Ima tu još Srba koji su se vratili, ali možda su sišli do čaršije”, govori Svetlana.

Dve su terase na ovoj kući od čak 138 kvadrata. S obe puca pogled na varoš, na minaret Sinan-pašine džamije u centru Prizrena. Sagrađena je u vreme Osmanskog carstva, od kamena porušenog manastira Svetih arhangela, koji je sagradio car Dušan, gde je i bio sahranjen.

Vidi se i Crkva Svetog Spasa, posvećena Vaznesenju Hristovom, za koju kažu da je najlepša i najvrednija ispod prizrenske tvrđave.

Idemo ka crkvi, zadužbini mladog kralja Marka Mrnjavčevića, iz pesme poznatog, Kraljevića Marka. Sazidana je 1371. godine, malo pre Maričke bitke i malo pre nego što je poginuo njegov otac Vukašin. Crkva je bila, ispostaviće se arheološkim iskopavanjem 1966. godine, posvećena Vavedenju Bogorodice.

Teško je oštećena u pogromu, uništen je freskopis, a gole zidove unutar same crkve upotpunjuje tek poneka ikona, koju donesu Srbi.

– Na Svetu Nedelju, 20. juna, dolazi narod, sečemo slavski kolač. Daće Bog da nas bude više – prekrsti se Svetlana, dok zaključava vrata crkve, a odnekud zapljusnu miris zove izmamljen posle silovitog pljuska koji je namah stao.

Policajac nas pozdravi, na čistom srpskom jeziku, tu gde je samo koji metar niže obnovljena srpska kuća, obojena u žuto. Kuća je Kneževića. Budu oni tu.

Gore ka Crkvi Svetog Spasa ima još Srba. Tu su Mileva, Saša... Jedni od dvadesetak koji su se ponovo skućili u rodnom gradu, u podnožju Šar-planine, u Prizrenskoj kotlini, tu gde već duže duvaju neki teški vetrovi.

Biljana Radomirović

(Politika)