Politika: Bernar Anri Levi savetuje Sarkozija da do zuba naoruža libijske pobunjenike

Francuski mislilac tražio je od Miterana oružje za Bošnjake, a sada savetuje Sarkozija da do zuba naoruža libijske pobunjenike

Alan Žipe, francuski ministar spoljnih poslova, bio je crven u licu kada je pre neki dan kod Sarkozija u Jelisejsku palatu, bez njegovog znanja, ušetao Bernar Anri Levi i doveo predstavnike tranzicionog saveta iz Bengazija. Filozof sa naslovne strane, najpoznatiji predstavnik francuske škole, „kavijar levice”, kreće se po crvenom tepihu, kao po betonu, i uvek u svom najbližem društvu voli da ima bar jednog ili dva predsednika. Ali, kada je počelo arapsko proleće, Anri Levi je prevazišao i samog sebe.

Nekako u to vreme, opet se jako zbližio sa Nikolom Sarkozijem, od koga se bio udaljio kad je u izbornoj trci podržao socijalističku kandidatkinju, jer, pobogu, on je levičar. Ratovi su mu oduvek bili filozofski interesantni, pa ga je Nikola Sarkozi, u ime obnovljenog prijateljstva, imenovao za svog zvaničnog savetnika za pitanje Libije. Rezultat je poznat: Francuzi se pitaju da li je Libija njihov Avganistan, na vidiku nema izlazne strategije, Sarkozi je najpopularniji u Bengaziju, a Bernar Anri Levi, uvek u beloj raskopčanoj košulji, u brendiranom odelu, pažljivo začešljane duže kose sa sedim nijansama, sve češće savetuje i prati predsednike.

Kamerona i Sarkozija uspeo je da dozove u „novu libijsku prestonicu”, doveo je lidere iz Bengazija u elitna Jelisejska polja, u junu je išao i kod Netanijahua da ga ubedi kako će nova vlast u Bengaziju priznati Izrael, što Gadafi nije uradio za 42 godine svoje vladavine.

Francuzi su i pre libijske krize bili prezasićeni natprirodnim „narcizmom” Anrija Levija, a sada se pitaju da li će se zajedno sa Sarkozijem, zbog „ega savetnika”, na duže vreme zaglaviti u pustinjskom pesku.

Podsećaju se i skoro već zaboravljene krize na Balkanu i Levijeve neuspešne misije: U njegovoj organizaciji, Fransoa Miteran je putovao 1992. u Sarajevo, ali je tadašnji francuski predsednik odoleo Levijevom ubeđivanju i nije, bar ne zvanično, odobrio da Pariz snabde oružjem „muslimansko bosanske borce”.

„Nadam se da će ovoga puta rezultati biti bolji”, rekao je novinarima Levi kada su ga podsetili na neuspeh u Sarajevu. Tada je bio rado viđen gost i kod Alije Izetbegovića, kao što ga sada u Bengaziju zovu samo po imenu: Bernar.

Ni Francuzi ni Britanci ne smeju da se zaplaše na putu koji su sami otvorili, jer je njegov cilj da se sruši diktator koji je obećao da će se narod kupati u „rekama krvi”. Anri Levi poručuje na svom sajtu i u brojnim francuskim medijima, u kojima zauzima važno mesto u izdavačkim odborima, da „Libija nije Irak” i da „Francuzi i saveznici vode pravedan rat”.

„Neka Vašington ostane u drugom planu i neka odgovornost za operacije ostane u rukama evropskih saveznika, neka ne potpadne pod retoriku samooptuživanja i neodobravanja rata u Libiji, poredeći ga sa onim u Iraku, proklamuje Levi.

Pre nego što se angažovao da razrešava čvorove Starog sveta, Levi je bio jako aktivan u Novom. Amerika je tolerantnija prema prenaglašenoj medijskoj promociji, pa je i Levija dočekivala sa simpatijama. Pledirao je da se zaustavi narasli antiamerikanizam i pre nego što se iz Bele kuće iselio DŽordž Buš.

Dočekan je kritičkim komentarima tek kada se prekorno obratio američkoj levici optuživši ih da boluju od „gorde utučenosti” i da se protest protiv DŽordža Buša sveo na „ritual i mehaniku”. Levi je drugovima sa druge strane Atlantika zamerio što su „upali u zamku kosmičke ideološke praznine”.

Samo dve godine kasnije, kada je njegov prijatelj, tada najizgledniji kandidat za budućeg predsednika Francuske, Dominik Stros-Kan, optužen za silovanje i izveden pred reflektore sa lisicama na rukama, on je zaurlao protiv „američkog pravosuđa”, koje proždire ljude.

Astronomski računi i raskošan život DSK, o kome su naširoko pisali i francuski i američki mediji, nisu nagnali francusku levicu ni Anrija Levija da ga podvrgne konstruktivnoj kritici. Kada je postalo jasno da DSK neće moći u predsedničku trku, makar i da se dokaže da sobarica u njujorškom hotelu nije bila naterana na seks, Anri Levi je smisao svog filozofskog angažmana našao u savezništvu sa Sarkozijem i obezbeđivanju podrške Bengaziju.

Kao borac za ljudska prava, uprkos suprotnim izveštajima Hjuman rajts voča, on smatra da će duhovna podrška imati smisla samo ako iz Pariza ka Bengaziju krenu tovari modernog oružja. Pre dva dana je tu svoju misao pretočio na svoj blog, u moto: filozofija jedino ima smisla ukoliko pomogne umeću ratovanja. Nikola Sarkozi mu je i pre toga poverovao. Ishod je za sada još neizvesan.

(Politika)