Početna strana > Hronika > Polemika Boška Mijatovića i Časlava Koprivice: Mijatović - Koprivičina kritika neutemeljena, a njegov plan iluzoran i opasan; Koprivica - Niste razumeli zavet predaka
Hronika

Polemika Boška Mijatovića i Časlava Koprivice: Mijatović - Koprivičina kritika neutemeljena, a njegov plan iluzoran i opasan; Koprivica - Niste razumeli zavet predaka

PDF Štampa El. pošta
ponedeljak, 04. mart 2019.

Koprivičina kritika neutemeljena, a njegov plan iluzoran i opasan

Na sajtu NSPM-a (i Stanja stvari) izašao je tekst u kome me Časlav Koprivica kritikuje povodom kosovskog problema i iznosi svoje poglede. Pa da vidimo

O Koprivičinoj kritici

Izgleda da je g. Koprivica pročitao samo jedan moj članak o ovom pitanju, pošto se samo njega drži u svojoj kritici. A to je loše stoga što je sadržaj tog članka kratki pregled stanja duhova u Srbiji, a ne bliže iznošenje mojih stavova. Ostale moje tekstove ne poznaje, počevši od jednog polemičkog koji je objavljen nešto pre njegovog komentara, a u kome sam detaljnije izneo svoje poglede.

Obračun sa mnom Koprivica izvodi na dosta jeftin način: nagrdi Vučića kao izdajnika, a onda moje stavove izjednači s Vučićevim („konvergiraju“, „suštinski ista pozicija“ itd) i – gotovo. A, u stvari, Koprivica uopšte ne zna ni Vučićev ni moj koncept. Vučićev zato što ga ovaj krije kao zmija noge. Kako lepo reče Ivan Vujačić, mi uopšte ne znamo šta se u ovoj tekućoj igri podrazumeva pod razgraničenjem: da li demarkacija sto metara levo ili desno, promena kod Gazivoda ili razmena većih teritorija.

Možda je u pravu i Slobodan Samardžić kada tvrdi da se svakako radi o minimalnim korekcijama na lokalnom nivou, bez razmene većih teritorija. U tom ili sličnom slučaju ja ću prvi biti protiv prihvatanja tog rešenja pa makar ga Vučić tri puta potpisao. Eto koliko konvergiraju Vučićeva i moja pozicija! Prosto, Vučićev i moj koncept samo donekle liče, ali postoji velika razlika u polaznim elementima (o tome kasnije). Naravno, Koprivici mogu razlike između 5% i 50% izgledati zanemarljive sa pozicije njegovih maksimalističkih zahteva od 100% (sam navodi taj procenat kao cilj, a 50% kao neprihvatljivo), ali sam ja onda zapanjen da je njemu, na primer, 45% teritorije Kosova nevažno, pa ih odbija kao nedostojnu trgovinu.

Koprivica ne zna ni moj koncept, osim dveju reči: kompromis i razgraničenje. One su mu dovoljne za celu kritiku stavova moje malenkosti, Doduše, sve vreme se koleba da li sam izdajnik  ili nisam, ali je to drugo pitanje. Ovim me je podsetio na kardinala Rišeljea, koji je rekao: dajte mi šest redova napisanih rukom najpoštenijeg čoveka, a ja ću naći razloga da ga obesim. Izgleda da su Koprivici dovoljne samo one dve reči.

Moje ideje

Ja bih, svakako, voleo da su Kosovo i Metohija naseljeni uglavnom Srbima i dobro uklopljeni u državu Srbiju. Ali, nije tako. Tamo, ipak, Albanci predstavljaju više od 90% stanovništva, dok je Srba, kako izgleda, samo 5-6 procenata, možda koji procenat više. A ja ne bih da zanemarimo postojanje Albanaca i pravimo se kao da se neka daleka vojska iskrcala i okupirala Kosovo, pa da je naše puno pravo da ih isteramo. Albanci su tu i neće ih nestati u bilo kojoj varijanti rešenja. (Nadam se da niko ne misli na proterivanje tenkovima.) I, drugo, pripadnost pokrajine je, u najblažu ruku, sporna, s tim da je Albanci i Zapad sada kontrolišu, a ne Srbija. Toliki je uticaj Srbije i Rusije da nam ne daju da vratimo ni one male vojno-policijske snage predviđene rezolucijom 1244.

Moj predlog je razgraničenje dvaju naroda po etničkom principu, s tim da se ono izvede na nivou naselja, odnosno sela (a ne opština), da se srpskim manastirima obezbedi određena eksteritorijalnost, da Albanci preuzmu plaćanje spoljnog duga (koga trenutno plaća Srbija) i slično. Nepovezanost srpskih enklava južno od Mitrovice ne bi trebalo da bude veći problem ukoliko je sve ostalo dogovorno rešeno. To bi bilo teritorijalno rešenje slično onom koje je dato u državnoj Platformi za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije iz 2006.

Prvi razlog za takvo razgraničenje: ta dva odavno sukobljena naroda potrebno je razdvojiti fer povučenom granicom kako bi sukobi prestali, strasti se smirile i otpočeo normalan život. Za to je potrebno konačno rešenje. Bez njega konflikt će se produžiti i izazivati zlu krv i sledećih generacije i Srba i Albanaca i odvlačiti njihovu pažnju od izazova XXI veka. Što je takođe loše, i Srbima i Albancima će produženje sukoba ostaviti na čelu države velike manipulante kao što su Vučić i Tači, navodne velike borce za nacionalnu stvar.

Drugi: sadašnji trenutak možda nije loš za traženje konačnog rešenja. Jer, Zapad je odustao od pritiska na Srbiju da prizna nezavisnost Kosova (oni glupi ultimatumi EU, pa pritisak SAD). Sada je Zapad fleksibilniji i spreman, kažu, da prihvati sve što se dogovore predstavnici država, uključujući i razgraničenje. Zatim, u SAD je predsednik Donald Tramp, koji ipak ne pripada tamošnjem klasičnom imperijalističkom, ratničkom establišmentu, već je promenio američki stav, što je važna stvar. Svakako je njegovo predsednikovanje bolja prilika nego da čekamo izbore 2020. i eventualnu pobedu demokratskog kandidata sa klasičnim imperijalnim i proalbanskim pogledima na naš problem.

Srpski problem je što se na čelu države nalazi Aleksandar Vučić, za koga s razlogom verujemo da mu je vlast važnija od državnih interesa. Ali, ja ne vidim načina da njega isključimo iz pregovora pošto je legalni predsednik Srbije i sve dok skriva  presudno važne detalje njegovog, Tačijevog ili posredničkog plana za razgraničenje. Tek kada vidimo šta je prihvatio moguće je, ako je plan loš, a što je lako moguće, podići glas, inicirati otpor (crkva, SANU, države institucije, društvene organizacije i narod) i pokušati sprečavanje potpisivanja i ratifikaciju ovog dokumenta. Srbija ne sme da prekine pregovore pre presudnog trenutka kako ne bi bila proglašena nekooperativnim partnerom, ali sme odbaciti preliminarno dogovoreno rešenje – bilo u parlamentu, bilo na ulici. Znači, ja nisam za rešenje „po svaku cijenu“, već mislim da možemo odbaciti nepovoljni predlog i, odmah ili nešto kasnije, nastaviti pregovore, možda i bez Vučića.

Treći: na Kosovu i dalje živi dosta Srba, što se lako može promeniti ukoliko Srbija krene na dugotrajan zamrznuti konflikt. Ne samo da se Srbi polako iseljavaju i dalje, već će, bojim se, zamrzavanje doneti kod većine Srba osećaj rezignacije što se nije uspelo sa ovom rundom pregovora, odnosno što nije došlo do razmene teritrorija, pa da se nađu u Srbiji, na sigurnom, a što će doneti pojačano iseljavanje u centralnu Srbiji ili inostranstvo. Zatim, verujem da se trenutno albanske vođe uzdržavaju od velikog pritiska na Srbe jer im se čini da je priznanje nezavisnosti na dohvat ruke pa da malo sačekaju i ne izazivaju nepotrebno zapadne sile i tamošnju javnost. Ukoliko (ili kada) shvate da priznanja nema i da konflikt ostaje zamrznut na duže (možda decenije), verujem da će krenuti na preostale Srbe – verovatno ne opštim pogromom već svakodnevnim šikaniranjem kako bi im se ogadio život na Kosovu i podstakli na iseljavanje. (Kako se to radi može se videti kod Slobodana Antonića.) Ni ozbiljnije napade ne treba isključiti.

Zamrzavanje konflikta na duže vodiće žalosnom smanjenju broja Srba na Kosovu, ako ne i nestajanju. A Kosovo sa Srbima nije isto što i Kosovo bez Srba. Ukoliko Albanci osvoje sever, bojim se da će kosovski problem, sa političkog aspekta, nestati sa međunarodnog dnevnog reda: ostaće istorijski žal Srba za izgubljenim teritorijama

Drugim rečima, zamrzavanje konflikta na duže vodiće žalosnom smanjenju broja Srba na Kosovu, ako ne i nestajanju. A Kosovo sa Srbima nije isto što i Kosovo bez Srba. Ukoliko Albanci osvoje sever, bojim se da će kosovski problem, sa političkog aspekta, nestati sa međunarodnog dnevnog reda: ostaće istorijski žal Srba za izgubljenim teritorijama, kao nemački za Alzasom i Lorenom, slovenački za Koruškom ili mađarski posle Trianona.

Srbi su, kako rekoh, u podređenoj poziciji (stanovništvo, kontrola), pa zato nemaju šanse sa maksimalističkim projektima. (O ruskom faktoru kasnije.) Stoga mislim da treba biti realan i boriti se za nešto što je dostižno, što može naići na razumevanje svetskih igrača, što odgovara geostrateškim okolnostima pošto odlaganje može, bar u nekim važnim elementima, bitno pogoršati srpsku poziciju. Može se realizam posprdno nazvati i daj šta daš, da uzmemo što možemo, trgovina itd. Možda je za nekog žrtvovanje života u ratu za pravu stvar najbolji put, ali ja mislim da je žrtvovanje života za nedostižnu stvar pogrešna strategija, posebno kada se radi o životima drugih ljudi.

A zašto bi Albanci uopšte pristali na neko razumno, kompromisno rešenje, pita Koprivica. Odgovor je dosta lak: zato što Srbija odlučuje o definitivnom priznanju Kosova kao samostalne i nezavisne države, sa mestom u Ujedinjenim nacijama. I to je glavni srpski adut u celom ovom nadvlačenju: Albanci imaju faktičku kontrolu, ali nemaju priznanje i to ih muči. Žele zaokruženje svoje državnosti, a za to treba da „plate“ delom teritorije Kosova, i to onim na kome Srbi predstavljaju većinu. Jednostavno, zar ne? Srbija, takođe, poseduje argumente prisutnog stanovništva, državnog prava, određenu podršku dveju velesila, promenjenu atmosferu na Zapadu i slično. Deluje kao ružna trgovina (gde su tu moral, dostojanstvo i pravda?), ali je to metod kojim se obavljaju svetski poslovi. Naš narod kaže ko traži veće izgubi iz vreće. Srbija nema šanse da ostvari Koprivičine maksimalističke težnje, pa će tako izgubiti sve ukoliko se primeni njegova strategija, odnosno i ono što se moglo dobiti pa makar bilo i manje od 50%.

O Koprivičinom planu

U nekim ranijim tekstovima interesovao sam se za odgovor na pitanje šta je plan radikalnih patriota, odnosno kako misle da povrate Kosovo, pošto je to uglavnom ostalo nepoznato. Moram da se zahvalim Časlavu Koprivici, koji je na ovo pitanje dao odgovor.

Za Časlava Koprivicu međunarodna politika nije veština dostizanja mogućeg (Bizmark), niti sukob moći velikih i malih sila, već pitanje „morala“, „pravde“, „međunarodnog prava“ „državnog dostojanstva“ i slično. Mislim da je to donkihotska pozicija, ali bez šarma Don Kihota, znači sasvim nerealna u svetu u kom živimo. I ne za pet ili deset godina, već i za daleku budućnost. I ne razumem kako neko može verovati u takve stvari sa iskustvima koje Srbija ima. A ako je to samo deklarativna priča, onda joj nema mesta u ovakvim (ozbiljnim) debatama.

Da li je, na primer, rezolucija 1244 zaštitila Srbiju od priznanja Kosova od strane stotinak zemalja. Da li je ovih stotinak zemalja poštovalo klasično poimanje državnog suvereniteta koje je iznad rezolucije 1244? Da li ostalih stotina nisu priznale Kosovo zbog poštovanja 1244 (ili nečeg drugog, kao poštovanja klasičnog državnog suvereniteta Srbije, problema domaćih manjina, želja da se Americi udari kontra i sl)? Ne, ne i ne. Međunarodno pravo ne postoji, odnosno ono eventualno pokaže znake života samo onda kada treba kazniti neku slabu državu: nametnete joj rezoluciju po poglavlju VII i ukoliko je ne poštuje dobije po glavi po navodnom međunarodnom pravu. Pošto slabo ko poštuje 1244,  ona nije nikakvo “jamstvo”, kako kaže Koprivica, srpskog suvereniteta nad Kosovom. Žalosno, ali je tako. Da bi nešto bilo jamstvo, mora postojati efikasan mehanizam jamčenja, a njega ovde nema. I kakvo je to međunarodno pravo koje nastaje cenjkanjem u Savetu bezbednosti, a posle slabo ko poštuje ono usvojeno.  Pa i sam Koprivica elokventno i naširoko navodi kako se krši 1244, ali, eto, i dalje polaže nade u njega. Naravno, u srpskoj propagandi se treba pozivati na nju, jer predstavlja kamičak u cipeli Zapada, ali od nje ne treba očekivati ozbiljnu zaštitu srpske državnosti.

Bojim se i da g. Koprivica slabo poznaje rezoluciju 1244 kada tvrdi da ona predviđa “da Pokrajina mora ostati u sastavu SRJ, odnosno Srbije”, odnosno da “jamči neodvojivost KiM od Srbije”. Izgleda da mu je promaklo da se njome predviđa “politički proces koji će odlučiti budući status Kosova, uzimajući u obzir Sporazum iz Rambujea”, pa zadržavanje Kosova unutar Srbije ne mora biti večno ni po 1244, niti se bilo šta tu jamči.

Moral, pravda, dostojanstvo? Ne, oni, na žalost, ne igraju gotovo nikakvu ulogu u međunarodnim odnosima, i pored samohvalisanja Amerike. Doduše, i kod Koprivice divna načela izgleda da treba samo da prikriju pravu strategiju koju predlaže – onu ratnu.

Da pogledamo šta bi, po g. Koprivici, trebalo raditi kako bi se Kosovo vratilo u ustavni okvir Srbije, u neki oblik umerene autonomije:

  1. sačekati povoljne međunarodne prilike,

  2. dovesti Albance za pregovarački sto i ponuditi im umerenu autonomiju unutar Srbije i

  3. ukoliko ne prihvate, “oružanom silom reintegrisati KiM u ustavnopravni sistem Republike Srbije”.

Koje su to povoljne prilike? G. Koprivica izričito navodi da na Kinu ne računa, na čemu sam mu zahvalan pošto mi smanjuje posao i skraćuje tekst. Naravno, to je Rusija. Šta ona treba da uradi? Da nam „skine s vrata Zapad“ (Koprivičine reči) po kosovskom pitanju. Tek tako. Valjda da Putin pripreti Americi vojnom silom, ova se uplaši i povuče podršku Albancima (i bazu Bondstil), pa mi onda prelazimo na fazu 2, odnosno, kako Koprivica kaže, da „ostanemo jedan na jedan“ sa Albancima.

Naravno, Koprivica se ne pita da li Putin uopšte ima snage da jačem oponentu nameće politička i vojna rešenja, tj. sili koja je i danas dominantna u svakom pogledu – i političkom, i finansijskom i vojnom, a i po mreži jakih  saveznika u celom svetu, nasuprot ruske usamljenosti (ni Kina nije u savezu s Rusijom) i ograničenih resursa. Na primer, društveni proizvod (BDP) SAD je 16 puta veći od ruskog, rashodi na vojsku 10 puta, a broj stanovnika 3 puta. Amerika ima daleko veće resurse i to se neće i ne može promeniti u roku od nekoliko godina ili čak decenija (Rusija nije Kina).

Čak i da su resursi ujednačeniji, Putin se ne bi igrao s vatrom (ratom s NATO-om) zarad Srbije. On se muči da održi i ono što ima pod pritiskom Zapada, pa mu svakako nije stalo da ozbiljno otvara novi front na Balkanu. Tu čak postoje tehnički problemi: da bi ruski (vojni) avion preleteo do Srbije potrebno je da dobije saglasnost NATO-a, pošto nas sa svih strana okružuju zemlje NATO-a (Mađarska, Rumunija, Bugarska, Grčka, Albanija, Crna Gora, Hrvatska). Da li bi je Rusi dobili? Možda da primene silu? Nisu ludi.

Da Rusija može da se nosi sa Zapadom Koprivica dokazuje njihovim preuzimanjem Krima i Donbasa. To su sasvim različiti slučajevi od Kosova: oba se tiču krajeva u kojima su Rusi velika većina, a i nalaze se na ruskoj granici, pa je vojno rešenje bilo daleko lakše. Čak mnogi u svetu imaju razumevanja za rusku akciju na osnovu nacionalnog načela. Pominje Koprivica i Siriju, ali je i to drugačiji slučaj (legitimna vlast kontroliše glavni grad, Rusija daje samo vazdušnu podršku protiv pobunjenika i sl). Znači, nedostaje mu ozbiljniji argument.

Putin se ne bi igrao s vatrom (ratom s NATO-om) zarad Srbije. On se muči da održi i ono što ima pod pritiskom Zapada, pa mu svakako nije stalo da ozbiljno otvara novi front na Balkanu. Tu čak postoje tehnički problemi: da bi ruski (vojni) avion preleteo do Srbije potrebno je da dobije saglasnost NATO-a, pošto nas sa svih strana okružuju zemlje NATO-a

Pominje Koprivica i način na koji treba da pridobijemo Rusiju na akciju: ako budemo „neodustajno nastojali na vraćanju svoje okupirane zemlje“, ali i „ako budemo imali iskren stav prema samoj Rusiji“. Nema sumnje da se ovde radi o staroj veri mnogih Srba u majčicu Rusiju koja se brine za svoju decu i nikom ne dozvoljava da ih tuče. Na žalost, majčica Rusija ni danas, kao ni juče, nema snage da zaštiti svoju decu, a nema ni nameru da to pokušava. Maksimum što može je diplomatska podrška u Savetu bezbednosti, na čemu treba da joj budemo zahvalni, a ne da tražimo njihovo žrtvovanje do rizika za (rusku) egzistenciju.

Jedan ruski ekspert za Balkan rekao je 1990-ih: mi smo jednom (1914) ušli u rat zbog vas Srba i teško stradali (vojni poraz, boljševička revolucija), i znajte da drugi put nećemo ponoviti grešku. Mislim da je taj stav i danas važeći u ruskoj politici. (Mada se o stvarnim uzrocima ruskog ulaska u taj rat može diskutovati.)

Do faze pregovora sa Albancima sa stanovišta nadmoći Srbije svakako neće doći, a pošto nam Rusija neće „skinuti s vrata Zapad“. Ne treba gajiti takve iluzije i orijentisati državnu politiku u sasvim nerealnom, vrlo opasnom pravcu.

Iz istog razloga, do rata koga zagovara Koprivica neće doći. Ali, da pogledamo Koprivičine zablude. On očigledno ima na umu staru sliku oba naroda: srpskog sa snažnom državom i vojskom ovenčanom slavom i malobrojnog albanskog bez vojske i na  plemenskom nivou. Bojim se da ništa od toga nije tačno.

Srbija je brojnija od Kosova i Albanije zajedno, ali razlika više nije velika (6,9 prema 4,6 miliona. Što je još gore, stanovništvo Srbije je daleko starije, pa je, grubo govoreći (pošto ne postoje skorašnji podaci za Kosovo) brojnost vojno sposobnih generacija slična.

Srpska vojska se svakako ne nalazi u dobrom stanju. Budući profesionalna, ona ima mali brojni sastav, a preostali deo mlađih generacija nema nikakvu obuku, pa ni pojma o vojnim poslovima. Vojna tehnika je dosta zastarela, a glavni podvig je dobiti na poklon nekoliko starih aviona. Bojim se da ni moralna snaga ne bi bila na našoj strani. Sa druge strane, Albanci sada imaju vojsku, čak dve, a Amerikanci mogu vrlo brzo da ih naoružaju, ukoliko hoće, modernim oružjem kakvo mi možemo samo da sanjamo.

Ja ne bih računao na sigurnu srpsku pobedu protiv Albanaca za deceniju ili dve i to nije defetizam već pokušaj sagledavanja realnosti. U takvim okolnostima ne treba se pouzdavati u rat, pa ni mahati sabljom jer je blef vrlo providan. A čak i da Srbija pobedi u tom ratu, posao ne bi bio završen hepi-endom. Tada bi usledio neminovni albanski terorizam, što bi, uz stalne političke tenzije u demokratskom društvu, donelo nepodnošljive i dugotrajne tenzije u Srbiji. Treba li nam to?

Ne slažem se ni sa redukcijom srpskog identiteta na kosovski mit, ili zavet. Naš identitet zasnovan je na jeziku, kulturi, umetnosti, istoriji (pa time i na kosovskoj tragici), društvenim vezama i zajedničkom životu, što je znatno širi okvir od kosovskog. Moj pradeda, deda i otac ratovali su u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali mi nisu ostavili kosovski zavet u amanet. Na njega sam prvi put naišao u knjigama

Da dodam uzgred: čak i kada ne bi bilo terorizma, ne shvatam kako se radikalni srpski nacionalisti mogu zalagati za to da u Srbiji bude (gotovo) dva miliona Albanaca, koji bi mogli da u parlamentu budu tas na vagi (kao u Makedoniji) i tako efektivno, a bitno utiču na našu državu. Jedan umereni patriota (kao ja) ne želi toliko Albanca u Srbiji, odnosno gleda da se mirno sa njima razgraničimo kako bi mi sami upravljali svojim državnim poslovima, pa je za to spreman i da „plati“.

Da oprosti g. Koprivica, ali meni njegov plan liči da dečije maštarije. Ili na Hitlerove iluzije kada je početka maja 1945, sa Sovjetima na vratima Berlina, komandovao nepostojećim armijama i verovao u čudo. A čuda se nekako ne događaju baš onda kada ti zatrebaju.

Ne slažem se ni sa redukcijom srpskog identiteta na kosovski mit, ili zavet. Naš identitet zasnovan je na jeziku, kulturi, umetnosti, istoriji (pa time i na kosovskoj tragici), društvenim vezama i zajedničkom životu, što je znatno širi okvir od kosovskog. Moj pradeda, deda i otac ratovali su u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali mi nisu ostavili kosovski zavet u amanet. Na njega sam prvi put naišao u knjigama.

* * *

Za zaključim. Mislim da je Koprivičina kritika mog koncepta potpuno neutemeljena, a plan za delovanje iluzoran i opasan. Nadam se da radikalne patriote imaju nešto bolje.

(Srbija i svet)

Novi odgovor Bošku Mijatoviću - niste razumeli zavet predaka

Gospodin Boško Mijatović mi je polemičkim tekstom „Opasne iluzije“ odgovorio na moj tekst „Zamrznuti konflikt, ili ’umereno rodoljublje’“ od 27. februara. Njegov razvijeni i višeslojni odgovor je potvrdio neke ranije već iznesene tvrdnje i pokrenuo nova pitanja, i svakako zaslužuje da se na njega osvrnemo.

G. Mijatović konstatuje: „Albanci su tu i neće ih nestati u bilo kojoj varijanti rešenja. (Nadam se da niko ne misli na proterivanje tenkovima.) I, drugo, pripadnost pokrajine je, u najblažu ruku, sporna, s tim da je Albanci i Zapad sada kontrolišu, a ne Srbija.“

Za g. Mijatovića pripadnost KiM Srbiji je sporna zato što secesionisti i strani okupatori nju silom kontrolišu. To je argument iz džungle, koji namjerno zanemaruje i pitanje pozitivnog prava i (vrlinske) pravednosti. Dobro, neka i bude tako, na trenutak – mada teško mogu izraziti koliko se s ovakvom tvrdnjom/premisom ne slažem – ali ako nema ništa od prava i pravde, zašto mi ne bismo sačekali priliku da silom vratimo ono što nam je silom oteto? Ili zbog nekih političkih integracija, priliva stranih investicija… – nezavisno od toga da li se g. Mijatović s ovim slaže ili ne (i svega onoga što nam se godinama potura kao pretekst za izdaju svoje države) – treba da se pravimo da osakaćena Srbija može biti zdrava i normalna? Zanimljivo je u ovom argumentu da se argument „tenkova“, tj sile, smatra relevantnim kada je neprijatelj u pitanju, ali ne i kada je riječ o našoj strani. Je li to realizam? Ne bih rekao, ali bi se možda mogao pronaći prostor i za pravi realizam između „maksimalizma“, kakav mi g. Mijatović pripisuje, i onoga što on zastupa, a što je samoskriveni (i samoskrivljeni) defetizam, o čemu ćemo više kasnije. Ja bih svoje stanovište ipak nazvao „principijalizmom“, a razumijevanje načela i okolnosti s obzirom na njih jedino može biti dobro ishodište za procjenu istinske realnosti, koja se uvijek, ovako ili onako, okreće oko nekih načela. Osim toga, u praktičnoj ravni, kada ste trenutno objektivno slabiji, a načela su mahom na vašoj strani, morate biti baš nerazumni da se odričete glavnog aduta koji imate. Oni koju su jači, a pritom mnogo iskusniji od vas/nas u tim igrama, samo to i čekaju – i onda nećete dobiti ni 50, ni 45, vrlo vjerovatno ni 5%, g. Mijatoviću. A ako potisnemo poznavanje načela, kako ćemo znati gdje je tu granica, ona suštinska, a ne razgraničujuća međa? Hoćemo li za 6,5% svoga reći da je dobar posao, a za 3,9 – dizati SANU, Crkvu i „ulicu“?

Vi, nadalje, kažete: „ta dva odavno sukobljena naroda potrebno je razdvojiti fer povučenom granicom kako bi sukobi prestali, strasti se smirile i otpočeo normalan život“ (naše isticanje). „Fer“ povučena granica poslije stoljeća terora, ubijanja, otimanja tuđe zemlje, upada i ostajanja iz Albanije na našoj zemlji – od XVII stoljeća pa do danas? Ako dobro shvatam, g. Mijatoviću, ta „fer-granica“, koja ne bi prolazila ni posred KiM, već bi tek otkinula samo jedan njegov okrajak, trebalo bi, valjda, da bude izraz „fer“ faktičkog stanja, ili je možda svako stanje „fer“ samim time što je faktičko, i zato što ne može da se promijeni baš do prekosjutra? Ako faktičko stanje nije „fer“ – a nije, sjetite se preko 200.000 protjeratnih od 1999, da one iz 1690, 1878, 1941, 1968. pa nadalje, „nepristrasnosti“ radi, koja Vam je možda bliska, apstrahujemo – ne znam kako bi „fer“ mogla postati granica koja bi nastala na osnovu toga… Kažete „normalan život“. Kako možete pominjati „normalnost“ poslije užasa od prije 20 godina, užasa koji po svojim posljedicama još traju, ne samo na Kosovu i Metohiji? Oprostite, ali ovo je moralni cinizam, a o izgledima na bilo kakav uspjeh ovakvog kratkovidog pragmatizma – osim ako Vam, kao i Vučiću, bilo kakav „kompromis“ nije ravan „pobedi“.

A šta predlaže g. Mijatović? „Moj predlog je razgraničenje dvaju naroda po etničkom principu, s tim da se ono izvede na nivou naselja, odnosno sela (a ne opština)…“ Ne razgraničavaju se narodi – osim ako „civilizovani“ ne pokušavaju da razgraniče poludivlja plemena, da se ovi ne bi potamanili, a mi to (makar mi Srbi) svakako nijesmo – već države. To biste na svaki način morali znati – umjesto što nasjedate na Vučićevu propagandnu zamku – koju on namjerno konstruiše, iako dobro zna za tu razliku. A njegova podvala smijera na normalizovanje za srpsku javnu svijest predloga o „razgraničenju“ Srbije od Srbije. To da se ne samo što mijenja perspektivu na problem već može da utiče i na percepciju njegovog poželjnog, odnosno dopustivog razrješenja. KiM nije niti smije biti država, pa sa njime ne može biti razgraničenja, a granica između albanske i srpske države, kojom su razgraničeni srpski i albanski narod, odavno je povučena. Ako hoćemo da prerazgraničavamo dva, nekadašnjim rječnikom kazano, državnopravno, odnosno međunarodno već razgraničena naroda, ako, dakle, bacimo pod noge Ustav RS, Povelju UN, Rezoluciju 1244, pravne tekovine višedecenijskog nalaženja KiM unutar Srbije – dobićemo ništa, tj. formalizovanu i neopozivu kapitulaciju.

Ne razgraničavaju se narodi – osim ako „civilizovani“ ne pokušavaju da razgraniče poludivlja plemena, da se ovi ne bi potamanili, a mi to (makar mi Srbi) svakako nijesmo – već države. To biste na svaki način morali znati – umjesto što nasjedate na Vučićevu propagandnu zamku

Kada već pominjem Rezoluciju 1244, g. Mijatović mi je prebacio njeno slabo poznavanje, budući da se njome „’politički proces koji će odlučiti budući status Kosova, uzimajući u obzir Sporazum iz Rambujea’, pa zadržavanje Kosova unutar Srbije ne mora biti večno ni po 1244, niti se bilo šta tu jamči.“ Ni ja ni g. Mijatović nijesmo pravnici, ali rekao bih da je, meni, makar zbog profesionalne vokacije, logika ipak nešto bliža. Tačno je da je Rezolucija rezultat kompromisa, i tačno je da je njome nešto moralo biti dato i zemljama-agresorima (tri stalna člana SB), ali tu postoje važne nijanse. Ne samo što u Rambujeu nije bilo nikakvoga „sporazuma“ nego i „uzimanje u obzir“ nije ni izbliza ravno „uzimanju za polaznu osnovu“, što bi bilo mnogo nezgodnije za nas. Drugo, a to je još važnije, Rezolucijom se konstatuje da je KiM i dalje međunarodnopravno dio SRJ, odnosno Srbije, a eventualne promjene položaja KiM treba da bude izdjestvovane unutar pregovaračkog procesa, pri čemu bi za njegovo uspješan završetak bila potrebna saglasnost ili direktno zainteresovanih strana, tj. Srbije i pobunjenih Albanaca, ili makar onih zemalja koju se ishodovale tu Rezoluciju, budući da je i proces pregovaranja trebalo da bude vođen pod okriljem UN. Ako te saglasnosti nema, tada bi se ostalo pri onome od čega se pošlo, a to je da je KiM dio SRJ, odnosno Srbije. Da je ovo znatno bliže „realnosti“ od pozicije g. Mijatovića posredno, ali mislim dovoljno jasno, ukazuje činjenica da proces političkih pregovora između SRJ/Srbije i pobunjenih Albanaca nikada nije počeo, vjerujem stoga što je zemljama-agresorima bilo jasno ono što g. Mijatoviću nije – da na putu nezavisnosti Kosova stoji Rezolucija 1244.

Uzgred, i predsjednik Vučić je u više prilika pokušavao da relativizuje značaj i smisao Rezolucije, s očiglednim namjerama. Ali to nije ni izbliza kraj niza podudarnosti između vučićevske i mijatovićevske pozicije, koja bi, vjerujem, mogla teško pasti nekome ko iskreno vjeruje da je Vučićev odlučan protivnik, i po pitanju KiM. G. Mijatović, naime, kaže: „Zapad je odustao od pritiska na Srbiju da prizna nezavisnost Kosova.“ Izvinite, ali to djeluje kao „vijest“ iz Informera ili informativnog programa TV „Pink“? Zatim: „[s]adašnji trenutak možda nije loš za traženje konačnog rešenja […] Sada je Zapad fleksibilniji.“ To neumorno govore i Vučić i Dačić. I dalje: „Srbija ne sme da prekine pregovore pre presudnog trenutka kako ne bi bila proglašena nekooperativnim partnerom“. S tom argumentacijom je prije neki dan i Vučić odbija predlog marionetske (u odnosu na sebe) i kolaboracionističke (u odnosu na prištinske odmetnike) „Srpske liste“ da izađe iz „kosovskih institucija“. Čak je i njima dozlogrdilo, a i shvataju besperspektivnost nastavka „haradinajisanja“, čak i ako se želi biti ekstremno pragmatičan. Ipak, ovdje postoji razlika između veleizdajničkih vlasti i g. Mijatovića. G. Vučić to radi zato što završava „posao“ za Zapad, a g. Mijatović, pretpostavljam, ne smije da se suoči sa teorijskim i praktičnim posljedicama saznanja da su nam vodeće zemlje i vodeći krugovi Zapada – ne samo kada je riječ o KiM – neprijatelji. No ipak, objektivno posmatrano, Vučić, kao namjerni, sračunati i samosvjesni veleizdajnik, i g. Mijatović, kao dobronamjerni, ali „umereni rodoljub“, objektivno imaju identičnu intenciju, sviđalo se to posljednjem – i svima onima koji misle kao on – ili ne.

To se vidi i iz sljedećega: „Drugim rečima, zamrzavanje konflikta na duže vodiće žalosnom smanjenju broja Srba na Kosovu, ako ne i nestajanju. A Kosovo sa Srbima nije isto što i Kosovo bez Srba. Ukoliko Albanci osvoje sever, bojim se da će kosovski problem, sa političkog aspekta, nestati sa međunarodnog dnevnog reda…“

Srbi na čitavom području KiM, a posebno južno od Ibra, mogu opstati samo ako Srbija zadrži za sebe – najprije mentalno, a zatim i na nivou tehničke opremljenosti – mogućnost intervenisanja u bilo kojem trenutku kada im zaprijeti opasnost, recimo nalik pogromu 2004. Srbija će imati formalno pravo da to učini – uprkos Kumanovskom sporazumu – samo ako priznanjem formalnopravno i stvarno ne otuđi nijedan dio svoje teritorije na KiM. U suprotnom, Srbi koji bi putem autoamputacije Srbije bili predati na upravljanje „gospodi“ poput Tačija i Haradinaja imali bi gori status od talaca – bili bi ovce za klanje. Činom priznanja „Kosove“ Srbija sebi nepovratno ukida pravo intervencije radi zaštite svojih građana, a i imovine, a morala bi da čeka saopštenje Savjeta bezbjednosti, gdje nam, kao što ste sami rekli, „akcije“ nijesu na cijeni. Ako vjerujete da bi prodavci unutrašnjih organa ubijenih Srba imali milosti prema živim Srbima, a kamoli da bi dopustili da oni u okruženju „nezavisne Kosove“ mogu da makar podnošljivo žive, tada ste ili jako naivni, ili možda imate ine etičko-nacionalne prioritete od političke i faktičke egzistencije kosovsko-metohijskih Srba.

G. Mijatović se bavi analizom pozitivnih dijelova mojega „plana“, koji zapravo nije plan, već pokušaj ubjeđivanja jednog od „nevjernih Toma“ da ne treba „lomiti preko koljena“ u trenutku kada nam okolnosti nijesu naklonjene – a već se mijenjaju u povoljnom smjeru, već da zbog pravde, ali i zbog svojih interesa, uključujući i onih ekonomskih (koji su na KiM, sigurno znate bolje od mene, izuzetno vrijedni) – treba biti strpljiv, a ne izuzetno kratkovid, da se lijepo izrazim. Evo kako ide taj dio kritike mojeg teksta: „Da oprosti g. Koprivica, ali meni njegov plan liči da dečije maštarije. Ili na Hitlerove iluzije kada je početkom maja 1945, sa Sovjetima na vratima Berlina, komandovao nepostojećim armijama i verovao u čudo. A čuda se nekako ne događaju baš onda kada ti zatrebaju.“

G. Mijatoviću, nije baš najpristojnije što u pokušaju diskvalifikovanja moje argumentacije posežete za Hitlerom, jer kada psihološko-retorički asocirate moju poziciju i nacizam, nijeste daleko od toga da činite dobre usluge „radikalnim antinacionalistima“. Ako ste već posegli za kontraargumentom čuda, čudnovato je kako se ne sjetiste primjera koji bi možda prije trebalo da Vam padne na pamet – a to je čudo srpskog pobjedničkog povratka s Albanske golgote. No od tog Vašeg previda važnije je to što nam čudo uopšte ne treba da bismo vratili KiM. Potrebno je strpljenje, upornost, svijest da je povratak tog dijela naše zemlje važniji od svih političkih i ekonomskih ciljeva, čekanje povoljnog trenutka i, naravno, to da prestanemo da govorimo, i privatno i, pogotovo, javno da su KiM izgubljeni, ili, što je tek mrvicu manje loše – da nam je na KiM potrebno „samorazgraničenje“.

Ne trebaju nam, dakle, čuda, već nepristajanje na kraktovido-skorojevićko apsolutizovanje sadašnjeg trenutka, koje ne priliči jednom starom istorijskom narodu. Sjetite se šta je prije nekoliko mjeseci poručio već odlazeći kineski ambasador – posredno Vučiću, ali i svima vama koji smatrate da sve mora da se riješi sada, ili će biti propast: čekali smo 100 godina da se vrati Hong-Kong svojoj matici, i vratio se. Nadam se da mi nećete reći Srbija nije Kina – što je notorna činjenica – jer ovdje je stvar načelnosti odlučujuća. A mi možemo zauvijek propustiti priliku da vratimo svoju okupiranu zemlju, i kada nam se bude ukazala prilika – a sigurno hoće, ako se za to budemo „pripremali“ realističkim defetizmom koji nam velikodušno nudite.

Prebacujete mi, nadalje, i ovo: „Da dodam uzgred […] ne shvatam kako se radikalni srpski nacionalisti mogu zalagati za to da u Srbiji bude (gotovo) dva miliona Albanaca, koji bi mogli da u parlamentu budu tas na vagi (kao u Makedoniji) i tako efektivno, a bitno utiču na našu državu.“

Ne znam otkud Vam saznanja da na KiM ima „(gotovo) dva miliona Albanaca“. Da ih zaista ima toliko, dopustili bi da budu popisani, a posljednji put je to učinjeno – bez krivotvorenja i drastičnih falsifikata – još daleke 1961. Koliko njih ima legalne papire Republike Srbije, tj. pravo da boravi na KiM, to ostaje da se procijeni, ali sam prilično siguran da je broj znatno manji. Vjerovatno je realnija brojka Albanaca na KiM kreće se oko 1,2 miliona, a neki čak smatraju da ih sada tamo na terenu, realno, nema više od 800.000. Može izgledati neozbiljno poigravanje brojkama, ali među javno dostupnim podacima o ovome nema ni približno vjerodostojnih. Vi ste, očigledno, skloni da preuveličavate njihov broj, odnosno da povjerujete od strane Albanaca i Zapada smišljeno serviranim statističkim lažima – da biste poduprli svoj razgraničiteljski realizam.

Ne znam otkud Vam saznanja da na KiM ima „(gotovo) dva miliona Albanaca“. Da ih zaista ima toliko, dopustili bi da budu popisani, a posljednji put je to učinjeno – bez krivotvorenja i drastičnih falsifikata – još daleke 1961. Vjerovatno je realnija brojka Albanaca na KiM kreće se oko 1,2 miliona, a neki čak smatraju da ih sada tamo na terenu, realno, nema više od 800.000

A što se tiče broja albanskih poslanika u Skupštini (neobično je da, gle neočekivane podudarnosti, isti argument poteže i Vučić) – pogledajte šta rade Hrvatska ili Letonija ili Estonija, te „časne“ članice EU i NATO, sa njima „nepodobnim“ stanovništvom, iako Srbi u Hrvatskoj i Rusi u pribaltičkim republikama ne prave nikakve probleme tim državama. Država, kada je država, i kada iza nje stoji odlučna, većinska podrška njenoga stanovništva, ima načina da sebe očuva na prostorima koje kontroliše, čak ako ima i brojne manjine koja se tome suprotstavlja. Ja ne kažem da mi treba da slijedimo primjer pomenutih zemalja sa nacističkom prošlošću koja ih i do danas snažno nadahnjuje, ali pokušavam ipak da Vam predočim dvije stvari. Moguće je autoritetom i snagom države efektivno držati svoju teritoriju, čak i ako se to jednoj srazjmerno brojnoj skupini unutar nje ne sviđa, kao što je, s druge strane, veoma neozbiljna tvrdnja da nečega do čega nam je jako stalo – ili bi trebalo da bude, zar ne? – treba da odustanemo, zato što su uzurpatori baš „nezgodni“ i riješeni da ne daju svoj plijen. Kada bih ja, g. Mijatoviću, takve stvari pričao svojim studentima, pretpostavljam da bi me mladi ljudi osudili zato što ih nagovaram na nečasno ponašanje.

Ovdje, naravno, argumenti ne pomažu do kraja, jer g. Mijatović naprosto vjeruje u neodoljivu snagu naših neprijatelja, i albanskih i zapadnjačkih, kao što podjednako čvrsto vjeruje u našu (dugoročnu) nemoć. Takvo defetističko vjerovanje posljedica je inercije naših poraza, što je razumljivo. A tu samonevjeru ništa ne može tako da „pokoleba“ kao naše prave pobjede, kojima bi se i g. Mijatović, kao „umereni rodoljub“, sigurno radovao. Ali do njih će se teško doći ako nam duhovna vrhuška bude razmišljala kao g. Mijatović, i još povrh toga „telalila“ o tome, među onima koji još manje od njih razumiju srž problema. Imajte vjere, g. Mijatoviću, sjetite se svojih predaka koje pominjete – oni sigurno nijesu imali tako nisko mišljenje o svojem narodu kao što Vi imate. A ako tu vjeru nemate, možda je bolje da svoju nevjeru zadržite za sebe, jer na ovakvom oglašavanju sigurno – to pouzdano znam – neće Vam biti zahvalni Srbi sa KiM, naročito ne oni južno od Ibra; biće Vam duboko blagodarni samo Vučić, Haradinaj i njihovi istomišljenici u Beogradu, Berlinu, Briselu, Vašingtonu, Tirani…

Na koncu, g. Mijatović se poziva na nešto što nikoga, iz više razloga, ne može ostaviti ravnodušnim: „Moj pradeda, deda i otac ratovali su u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali mi nisu ostavili kosovski zavet u amanet. Na njega sam prvi put naišao u knjigama.“

Uvažavam časnu porodičnu tradiciju porodice Mijatović, kao i hiljada i hiljada drugih srpskih porodica, ali bojim se – nadam se da će mi se oprostiti na izrazu – da uopšte nijeste razumjeli zavještanje svojih predaka. Ako su učestvovali u Prvom svjetskom ratu, onda pretpostavljam da je neko učestvovao i u Prvom balkanskom ratu. A on nije značio samo oslobađanje ugnjetene braće u Staroj Srbiji (na njenom kosovsko-metohijskom dijelu već tada su, zahvaljujući trostoljetnom teroru, bezakonju skloni Arnauti postali većina) nego i ispunjenje Kosovskog zavjeta. Vlasti Kraljevine Srbije znale su da će ih u Staroj Srbiji čekati kačačke bande, ali se nijesu ustezale da iz straha od „terorizma“ (što kao argument istura g. Mijatović) najposlije povrate prvo-bitnu srpsku nacionalno-državnu djedovinu. Kosovski zavjet dao nam je snagu da dovoljno čekamo i dočekamo oslobođenje svoje postojbine, kao što nam je dao silu da se 1918. vratimo iz državno-narodnog izgnanstva kao pobjednici. Zašto mislite da je zauvijek prošlo vrijeme naših opravdanih, duhovnom snagom i samouvjerenošću opredijeljenih nacionalnih strateških čekanja?

Uvažavam časnu porodičnu tradiciju porodice Mijatović, ali bojim se – nadam se da će mi se oprostiti na izrazu – da uopšte nijeste razumjeli zavještanje svojih predaka. Ako su učestvovali u Prvom svjetskom ratu, onda pretpostavljam da je neko učestvovao i u Prvom balkanskom ratu. A on nije značio samo oslobađanje ugnjetene braće u Staroj Srbiji nego i ispunjenje Kosovskog zavjeta

Pogrešno ste, g. Mijatoviću, shvatili časnu srpsku prošlost u kojoj su učestvovali časni preci, ako nijeste razumjeli da bez tog zavjeta u sebi teško da bismo izvojevali ijednu veću pobjedu od 1804. do danas. Ne zaboravimo, uostalom, 1995. ipak smo izborili Srpsku, prvu srpsku (polu)državu zapadno od Drine koju nam je Zapad priznao za posljednjih gotovo 1000 godina. A sjećate se koliko je bilo preteško i tada, kada bijasmo zaista beznadežno sami protiv i „ale i vrane“. Dakle, naša nadljudska pregnuća u povijesti, i bez riječi, i ako Vas možda djeda nije posadio u krilo da Vam pripovijeda, svjedoče o duboko usađenom živom prisustvu kosovskog predanja u našem identitetu – zavještanja koje se tiče ne samo jednog dijela srpske zemlje, već zavjeta nemirenja s nepravdom, naročito onom vapijućom, koja nam se i dalje nanosi.

Ukratko, g. Mijatoviću, Vaši, kao i moji i preci miliona Srba, u svojem duhu jesu nosili Kosovski zavjet, i svojim djelom su ga uvijek iznova posvjedočavali. To ste, i bez obavještavanja iz knjiga, morali i sami odavno shvatiti – da ste se, recimo, ikada ozbiljno zapitali kako je bilo moguće Čudo iz 1918. Zavjet je stvar pamćenja i djela, a ne knjiške riječi, koju Vi – oprostite, ali tipično učenjački – ne samo dockan otkriste nego i propustiste da razumijete.

(Stanje stvari)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner