Petar Iskenderov: Srbija u NATO po glavama građana

Izjava o tome da će Srbija saznati sudbinu svoje prijave za članstvo u Evropskoj uniji ne pre druge polovine 2011. godine, a koju je putem beogradske radio-stanice B-92 obelodanio evropski komesar za pitanja širenja Evropske unije Štefan File, dobila je neočekivani nastavak. Zapravo, u rečima evropskog činovnika nije bilo ničeg konkretnog, kako se to po tradiciji dešava kada se radi o perspektivama prijema Srbije u Evropsku uniju. Po oceni Filea, Evropska komisija pretpostavlja da će obelodaniti svoje mišljenje povodom kandidature Srbije u drugoj polovini 2011. godine. „Naravno, postoji želja, da to mišljenje postane deo godišnjeg izveštaja o širenju Evropske unije, koji će biti objavljen 2011. godine“, - izjavio je File i dodao, da će mnogo zavisiti od kvaliteta odgovora Srbije na pitanja, koje joj je postavila Evropska unija. A premijeru Srbije Mirku Cvetkoviću uručen je spisak, koji sadrži 2483 pitanja. Ona se odnose na različite aspekte reformisanja političko-administrativnog i sudskog sistema, ali je indikativno da zaobilaze najbolnije za srpsko javno mnenje pitanje o Kosovu.

Očigledno, ne sasvim zadovoljan rečima evropskog činovnika (a moguće je, pokušavajući da posepeši razvoj događaja), kabinet Mirka Cvetkovića odlučio je da pod hitno prebaci pažnju sopstvene i evropske javnosti na problem uključivanja Srbije u NATO. Od 2006. godine zemlja učestvuje u natovskom programu „Partnerstvo za mir“, ali je aktuelnim vlastima zemlje, očigledno, to nedovoljno. Ministar odbrane Dragan Šutanovac je stavio do znanja da ne vidi alternativu kursu u pravcu daljeg zbližavanja zemlje sa Severnoatlantskom alijansom, pa je čak apostrofirao, da ne smatra potrebnim da se s tim pitanjem u vezi organizuje referendum. „I zato o strateškim pitanjima ne možemo da odlučujemo u atmosferi hajke, ispunjene emocijama“, izjavio je ministar u intervjuu beogradskom izdanju „Pres“. On je dodao, da je neprirodno da se „Srbija izoluje u bilo kom smislu - bezbednosnom, političkom ili ekonomskom“, ali nije precizirao kada se može očekivati smirivanje „emocija“.[1]

Očigledno ne pre onog vremena kad u Srbiji nestanu generacije koje pamte varvarsko bombardovanje Jugoslavije od strane avijacije NATO, koje je je koštalo života hiljade građana zemlje. Jednom rečju, i na samitu NATO u Lisabonu Dragan Šutanovac se iz sve snage trudio da eskivira škakljive uglove, govoreći o događajima od pre deset godina. On ih je okarakterisao kao „nimalo jednostavne momente“ u uzajamnim odnosima između Beograda i Severnoatlantske alijanse, brižljivo izbegavajući formulacije tipa „agresija“ ili čak „kršenje normi međunarodnog prava“. Predsednik Boris Tadić je u oktobru stavio do znanja da zemlja ne može ući u NATO „u doglednoj budućnosti“, jer taj korak ne uživa podršku većine građana. Odustajanje od referenduma i pokušaj da se donese odluka na nivou vlade i parlamenta glasovima vladajuće prozapadne koalicije u takvoj situaciji jedino je rešenje za vlast Tadić-Cvetković.

Jednom rečju, ministarstvo odbrane Srbije za vreme dok se na njegovom čelu nalazi Šutanovac, poprimilo je karakter otvoreno prozapadne institucije čak na pozadini ukupnog kursa vlade Mirka Cvetkovića. Dovoljno je setiti se izjava ministra protiv eventualnog otvaranja na teritoriji Srbije ruske vojne baze - za koje je našao punu podršku od strane predsednika Borisa Tadića. Najindikativnija je s tim u vezi argumentacija obojice državnih funkcionera: kao, na teritoriji države nema, nije bilo niti će biti inostranih vojnih baza. „Dok sam ja predsednik zemlje, ni jedna vojna baza inostrane države neće se pojaviti na našoj teritoriji“ – obećao je tada predsednik Tadić, bezrezervno podržan od strane svog ministra odbrane. Imajući u vidu da se to dešavalo krajem 2007.i početkom 2008. godine – ta izjava izgleda tragikomičnom na pozadini prisustva u srpskoj pokrajini Kosovo najveće američke vojne baze „Kamp Bondstil“. I nehotičnom omaškom, kao po Frojdu – I Tadić, i Šutanovac faktički su priznali, da Kosovo već ne smatraju srpskom teritorijom.

Uopšte uzev, u intervjuu ministra odbrane listu „Press“ ima podosta indikativnih momenata. On je pored ostalog uvideo nesumnjivi vojno-politički plus u krvavom raspadu Jugoslavije, izjavivši da mi „danas imamo i kompaktniju državu, i kompaktniju armiju“. Što se tiče kvalitativnih pokazatelja srpske armije, ministar ju je stavio ispred armija svih drugih republika bivše Jugoslavije, a na opštebalkanskom nivou - odmah iza rumunske.[2]

Sve šire spekulacije srpskih vlasti oko moguće integracije zemlje u NATO ne samo da izgledaju uvredljivo, imajući u vidu ulogu Severnoatlantske alijanse u otimanju Kosova pomoću sile. One dovode i Rusiju u nezgodnu situaciju. S jedne strane, Moskva danas sama uspostavlja saradnju sa Briselom – ali ne čini to putem odustajanja od sopstvenih pogleda na njegovu ulogu u pitanjima nacionalne i opšteevropske bezbednosti. Predsednik Tadić je još prošle godine prezentovao svoju ideju o tome, da se spoljna politika Srbije mora oslanjati na četiri stuba – SAD, EU, Rusiju i Kinu. Kurs u pravcu ulaska zemlje u NATO ne samo da narušava takav balans, nego dovodi u sumnju adekvatnost sadašnjih srpskih vlasti sa aspekta njihovog poimanja nacionalno-državnih interesa.

Sve ide ka tome, da će glavni spoljnopolitički rezultati predsednikovanja Borisa Tadića i vlade Mirka Cvetkovića postati strateško partnerstvo sa NATO i potpisivanje ravnopravnih sporazuma pod okriljem EU sa liderima albanskih separatista na Kosovu. A Rusija će se po ko zna koji put pozivati na prevrtljiva raspoloženja svojih balkanskih partnera – u stvari onih koji su prosto rečeno odigrali po scenariju, napisanom za njih u zapadnim centrima moći.

(Fond strateške kulture, 1.12.2010)

[1] Pres, 28.11.2010.

[2] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=143542