Pedi Ešdaun: Libija i novi načini intervenisanja

Ako volite kobasice i poštujete zakon, pripazite da nikad ne vidite kako se i jedno i drugo pravi. Ovaj aforizam Marka Tvena objašnjava ono što se trenutno događa u Libiji.

Svrgavanje s vlasti Moamera Gadafija je bilo gadno, a biti će još i gadnije. Za one koji su navikli posmatrati oklopne kolone koje pobednički marširaju pustinjom i ruše statue diktatora ovo ne izgleda jako impresivno. Ali tako će izgledati budućnost i bolje se što pre navići na nju.

Sviđalo se to vama ili ne, pobunjenička vojska uz pomoć NATO snaga kreira novi način intervenisanja i osnažuje međunarodne zakone. Zbogom liberalnim intervencijama s topovnjačama i masovnim intervencijama i dobar dan  'reybankama', majicama i na brzinu preuređenim kamionetima.

Ali s Libijom još nismo završili. Poslednji Gadafijevi dani će biti jednako naporni kao i dani kada je počela pobuna. On je više nego ljut da bi si dozvolio da napravi neku glupost na kraju.

Ali čak i ako bitka završi brzo i čisto, mir koji sledi nakon ovoga će biti jednako konfuzan i haotičan kao i čitav konflikt. A kako drugačije bi i moglo biti? Mi smo intervenisali kako bismo sprečili masakr i dozvolili libijskom narodu da sami oblikuju svoj mir umesto da im ga mi nametnemo u čemu, usput rečeno, ni sami nismo previše uspešni.

I dok posmatramo Nacionalno prelazno veće kako se bori da oformi vladu čiji je prioritet sigurnost, moramo se s poniznošću prisetiti da naši pokušaji da učinimo to isto u Bagdadu i Kabulu nisu se baš uspešno završili. I ne samo tada, već uvek kada smo pokušali nametnuti zapadni mir u nekoj državi nakon konflikta.

Sada moramo učiniti sve što je u našoj moći kako bismo pomogli pobunjenicima da uspostave mir i vladu u Libiji. I moraćemo to učiniti sa razumevanjem i strpljenjem. Bolje da greške koje su neizbežne budu lokalne nego naše, da ne bismo ponovo plaćali cene neuspeha kao u Iraku i Avganistanu.

Kosovsko iskustvo

Pre nego što je 1997. počeo rat na Kosovu bio sam u nekoliko malih albanskih sela južno od Prištine koje je bombardovala srpska vojska. Sledećeg dana sam upoznao jednog od srpskih komandanata i saznao sam da je on više zabrinut da bi mogao biti osuđen u, tada još neiskusnom Haškom tribunalu, nego što se bojao NATO-vih bombi.

Smisao zakona nije samo da nam servira pravdu nakon što se desi konflikt, već i da upravlja našim ponašanjem. Nakon Kosova, na svetskom samitu 2005. je ponuđen novi međunarodni pravni koncept: odgovornost za zaštitu. Pod tim se podrazumeva da prema međunarodnim zakonima vlada ima obavezu da zaštiti svoj narod, a ne da ga zlostavlja. Mnogi od nas su smatrali da će taj zakon biti samo još jedan komad papira, međutim Libija je tom zakonu dala oblik.

Sprovođenje tog zakona u novoj libijskoj politici sigurno neće biti glatko niti oslobođeno od kontradikcija. Zakon o zaštiti će se snažno sprovoditi na mestima gde je to moguće, kao što je Libija, ali ne i na mestima gde to nije moguće kao naprimer u Siriji. Mi smo to isto učinili u Iraku i Avganistanu jer smo mogli, a nismo u Čečeniji i Zimbabveu jer nismo mogli.

U godinama koje dolaze naša mantra bi mogla glasiti ovako: To što ne možeš uraditi sve ne znači da ne trebaš uraditi ništa. Tako se međunarodni zakon ne razlikuje od većine ostalih pravnih tela.

Tri moguće intervencije

Međunarodni zakon ne podrazumeva jedno pero ili jedan komad papira. On se vremenom razvija na vrlo konfuzan, neelegantan i često kontradiktoran način. A Libija se trenutno nalazi usred tog procesa.

Mnogi od nas uključujući i mene samog su strahovali da se nakon debakla u Iraku multilateralni sistem više nikad neće moći koristiti u pozitivne svrhe. Ali to se ipak desilo, i to s velikim trijumfom.

I sada, zahvaljujući Libiji, možemo birati između tri različita načina međunarodnih intervencija. Možemo odustati i priznati sebi da ne možemo uspeti te uopšte ne pokušavati. U ovom slučaju će nadolazeće turbulentne decenije biti vrlo opasne zbog smene moći u svetu koji je nestabilan, međusobno zavistan i opremljen oružjem za masovno uništenje.

Ili možemo nastaviti intervenisati kao što smo to učinili u Iraku i Avganistanu: isključivo zapadna koalicija, uz korištenje masivnih vojnih trupa sa zapada, uz kavaljerski stav prema međunarodnom zakonu i uz brzu pobedu nakon koje slede dugi i spori pokušaji da se drugoj državi nametne naš sistem.

Libija nam je sada ponudila i treću mogućnost: snažno podržati zakon o zaštiti tamo gde je to moguće i pronaći druge načine tamo gde to nije moguće. Oformiti koaliciju koja nije isključivo zapadna i podržati međunarodni zakon. Ovakve mere postavljaju granicu za naše vojne akcije tokom konflikta i umanjuju našu sposobnost da utičemo na ishod sukoba. Uspeh se odnosi na sprečavanje nasilja, a ne na elegantnost ishoda.

Trebamo priznati važnost regionalnih sila i reagovati na način da ne namećemo svoju volju već da damo slobodu lokalnom stanovništvu da uspostave svoj sistem. Moramo razumeti da će ishodi nekad biti zbrkani ili možda i lošiji, ali isto tako moramo zapamtiti da nije mnogo bolje ni ono što smo do sada sami pokušali uraditi.

Hoće li ovo biti ugodno za gledati? Neće. Ali to je najbolje što možemo učiniti. I bolje se na to navići.

Pedi Ešdaun je bio visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini

The Times

(Prevela Ena Stevanović)

(RSE)