Oto fon Habsburg: Princip je bio mlad čovek i zaveden, apsolutno se zalažem za nezavisnost Kosova

Puno ime mu je Franc Jozef Oto Robert Maria Anton Karl Maks Hajnrih Sikstus Ksavijer Feliks Renatus Ludvig Gaetan Pius Ignacijus. Rođen je 1912. i bio je sin nadvojvode Karla, koji će biti poslednji imperator Austrougarske na njenom izdisaju.

Oto fon Habsburg je celog života ostao veran Austrougarskom idealu. Čak ni u vreme Drugog svetskog rata nije gubio nadu da će Amerikanci odlučiti da ponovo posle rata obnove imperiju, ovoga puta u formi Dunavske federacije. Da se on pitao, Jugoslavija nikada ne bi postojala ili bi nestala mnogo ranije.

Bio je jedan od najotvorenijih pristalica i agitatora u procesu rasturanja bivše Jugoslavije, u čemu mu je pripisivana veoma mračna uloga, bilo da je delovao kao član Evropskog parlamenta, bilo kao uticajna rojalistička ličnost evropskih katoličkih dinastija. Za nezavisno Kosovo se zalagao veoma dugo.

Ovaj razgovor je nastao 2. novembra 2008. Tada smo se sreli u Vili Austrija, u Pokingu, nedaleko od Minhena, gde je Oto fon Habsburg živeo poslednjih decenija. Povod za razgovor bila je tada predstojeća 90. godišnjica raspada Austrougarske i njegova gledišta na ulogu i mesto Srba u tom događaju kao i njegovom odnosu prema srpskom narodu. Razgovor je zabeležen audio i video snimkom. Tri godine kasnije, Oto fon Habsburg je umro u svojoj vili, u 99. godini. Po tradiciji, telo mu je sahranjeno u Kapucinskom manastiru u Beču, a srce u Budumpešti.

Govorio je da je tajna njegove dugovečnosti u neprestanoj političkoj borbi koju je vodio decenijama.

Razgovor smo počeli malim poklonom - flašom srpske rakije „Manastirka" kojoj se iskreno obradovao. Trosatni razgovor je on kao 96-godišnjak izvrsno podneo.

Želeo bih da Vas pitam o Vašim osećanjima prema Srbima i Srbiji: Šta mislite o istorijskim odnosima Habzburgovaca i Srba?

- Moram reći da sam, kad me pitate o odnosima sa Srbijom, pomalo u dilemi: postoje razlozi zbog kojih ti odnosi nisu prijateljski, ali postoje i drugi koji pokazuju da mi nismo jedini narod koji mora da izdrži sjajan period drugih naroda dok izgrađuju sebi naciju.

Kad se vratimo u istoriju, vidi se da su se u vreme dinastije Obrenović naši odnosi razvijali veoma dobro. Bili su dobri iz prostog razloga što je saradnja bila dalekovida, na dug rok. S druge strane, postojala je situacija koju je stvorila agrarna opozicija koja je bila protiv nas. Ključni opozicioni činilac je uvek bila poljoprivreda. Vidite, skloni smo da potcenjujemo vrednost poljoprivrede, ali ona je temelj našeg postojanja i tako će biti i u budućnosti. Stoga su najveći sukobi uvek proizilazili upravo iz pitanja koja se tiču poljoprivrede.

Postojali su bliski, veoma bliski odnosi Beča i Beograda, a zatim, nažalost, mađarski parlament usvaja zakon koji je predstavljao udarac za srpsku poljoprivredu i uvoz srpskih poljoprivrednih proizvoda. To je oduvek bolna tačka koja je bila najviše pogođena. Rezultat je bio pad dinastije Obrenović i uspon nove dinastije koja je uživala podršku Rusije. Upravo je takva situacija, na kraju, i dovela do sarajevske tragedije, a koja je opet dovela do toga da bukne Prvi svetski rat.

Kada kao Evropljanin koji razmišlja o odnosima sa Srbijom, mislim da uvek treba istaći da sam ja za ulazak Srbije, da se zalažem za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Evropi je Srbija potrebna i treba da joj vrata drži otvorenim.

Kada je buknuo Prvi svetski rat, Vi ste bili dvogodišnje dete, i tek kasnije ste iz istorije naučili i došli do saznanja šta se zapravo dogodilo. Kako ste postali svesni uloge koju su Srbi imali u tim događajima?

- Da, to je bilo mnogo kasnije, ali ne sme se zaboraviti da smo imali Srbe i na svojoj strani. Na primer, jedna od najvećih figura u austrougarskoj vojsci u Prvom svetskom ratu bio je pravoslavni Srbin, maršal Borojević, koji je imao jednu od najslavnijih uloga u vojnom vođstvu. Bilo je i drugih Srba, takođe, a odnosi sa Srbima su nastavljeni čak i posle rata. Sama ta mogućnost govori da stvarne rasne mržnje nije bilo. Sećam se još iz detinjstva kako su Srbi iz Vojvodine dolazili u posetu mom ocu.

Da li smatrate Srbe krivim za pad habzburške monarhije i na kraju za sudbinu Vaše porodice. Imajući u vidu kako su se događaji odvijali, mogli biste imati dobre razloge da budete kivni na Srbe?

- Pa, možda bi takvi razlozi na papiru postojali, ali je drugačije kada pokušate da sagledate obe strane... Videćete, ja sam strastveni Evropljanin koji je oduvek zastupao ideju da svaki Evropljanin ima pravo da bude u Evropi. Međutim, to ne znači da ima pravo da preteruje, da pređe određene granice. Na primer, kad razmišljamo o današnjim odnosima, čini mi se da je danas to upravo problem na Kosovu. Ta pokrajina nije bila ni naša, niti u stvarnosti deo Srbije. Ona je bila deo srpske istorije koja je oduvek stvarala probleme koji su izazivali ratove i dovodili do ratova kao što je sada, na primer, slučaj u Iraku. Oduvek sam imao sasvim uravnotežen pogled na takve stvari.

Prošle godine (2007. prim. ur.) posetili ste Sarajevo, a bili ste tamo i pre 10 godina. Da li to mesto ima nekakav simboličan značaj za vas?

- Bio sam tamo drugi put zbog toga što me je grad pozvao. Rekao bih da mesta koja su bila izvor sukoba imaju šansu da postanu simbolična mesta pomirenja.

Ipak, za Vas i Vašu porodicu Sarajevo je mesto lične tragedije.

- Imam drage rođake čiji je otac bio Franc Ferdinand, tako da je to uvek realnost. Ali, ja nisam neko ko će gajiti neku vrstu neprijateljstva za dugo, večno. Ja nisam neko ko drži neprijateljski odnos duže od dve godine.

Da li ste osećali te dve godine neprijateljstva i prema Srbima i da li imate želju da se osvetite.

- Ne, apsolutno ne.

Šta ste mislili o Gavrilu Principu?

- Pa, znate, on je bio mlad čovek, bio je na neki način zaveden... Ne volim da držim u sebi osećanja mržnje dugo vreme. Ako je čovek takav, postaje nekako bljutav, neukusan.

Da li ste pokušali da saznate nešto o organizaciji Crna ruka?

- Ne, ništa posebno, jer bih samo pomislio da je u pitanju propaganda, a to je nešto što ja nisam radio.

Organizacija Crna ruka je imala bliske veze sa Austrijom. Oni su svi bili povezani sa Bečom.

- Da, ali su ipak imali i neke veze sa mnom. Dobio sam jedno pismo bar u dva navrata od Crne ruke, u kome me upozoravaju da ću, ako odem u Sarajevo, biti ubijen. Napisao mi ga je čovek koji je kasnije ubijen... Zaboravio sam mu ime...

Arkan?

- Da! Arkan! Taj čovek mi je napisao čak jedno veoma prijatno pismo u kojem mi kaže da ako odem u Sarajevo, zadesiće me ista sudbina kao svojevremeno Franca Ferdinanda. Ali, eto, ja sam još uvek živ.

Kako je to pismo stiglo do vas?

- Stiglo je poštom, ali sam ga negde usput izgubio. To nije nešto što je uticalo ili utiče na moj stav, niti na moj san. To je sigurno.

Pomenuli ste Kosovo, čitao sam Vaše izjave o tome. Da li biste nam mogli reći nešto više o Vašim stavovima prema Kosovu?

- Apsolutno se zalažem za nezavisnost Kosova, jer verujem da se u spoljnoj politici moraju prihvatiti činjenice da čak ako jedna mala nacija ima nadmoćnu većinu na određenoj teritoriji i pri tom želi da bude nezavisna, njoj se mora dozvoliti da tu želju i ostvari.

Kosovo je kolevka i stanište mnogih srpskih manastira i crkava, čija se bezbednost više ne može garantovati. Vi ste snažan hrišćanin...

- Da, postoje mnogi značajni hrišćanski spomenici na Kosovu. Neke sam posetio, ali i pored toga mislim da se može načiniti sporazum koji bi garantovao njihovu sigurnost i bezbednost. Međutim, ja se sećam - izvinite na iskrenosti - onoga šta se događalo na Kosovu za vreme vladavine ranijih srpskih vođa, Miloševića i njemu sličnih. To je zaista bilo užasno.

Počeo sam da pratim stvari oko Kosova još u vreme po završetku Prvog svetskog rata. Najpre zbog toga što sam pročitao jednu sjajnu knjigu francuskog diplomate Henri Pocija, koji je toliko napora uložio da se postigne mirovni sporazum kojim je stvorena Jugoslavija. On je bio jedan od velikih pristalica ideje o stvaranju Jugoslavije - tada su birali i odlučivali mnogi koji uopšte ništa nisu znali o zemljama koje ujedinjuju i razjedinjuju, o narodima o čijoj je sudbini bilo reči - ali kada je kasnije ovaj Francuz putovao na Kosovo i obišao druge delove Jugoslavije, kao što je Makedonija, na primer, promenio je mišljenje. Kao rezultat toga, napisao je sjajnu knjigu u kojoj je upravo opisao ono šta se dogodilo. Bio je veoma objektivan, jer je i počeo kao nepomirljivi pobornik ideje o stvaranju Jugoslavije, a zatim se njegovo mišljenje postepeno menjalo i, na kraju, bilo sasvim drukčije. Udaljen je iz francuske diplomatske službe zbog toga što je pisao u korist stvari koje francuska vlada nije podržavala. Ipak, mislim da je bio u pravu da iznese istinu. To je bila knjiga koja je u meni izazvala zanimanje za probleme Kosova, Makedonije itd.

Vi znate kako je rat počeo, sve one incidente - ne posebno one koji se odnose na Kosovo u to vreme, jer Kosovo je postalo deo Srbije kao posledica balkanskih ratova - kada je i stvorena ta velika opasnost koja i danas traje. Mislim da možemo zaključiti da će postojati mir jedino ako prihvatimo i poštujemo činjenicu da ako jedan narod želi da živi u svojoj vlastitoj zemlji, bez stranog ugnjetavanja i gušenja, onda je poštovanje te činjenice jedini put kojim ćemo biti u stanju da na Balkanu uspostavimo situaciju koja će, na kraju, omogućiti postojanje trajnog mira i organizovanog poretka. Nama je to potrebno zbog regiona i verujem da će upravo to dovesti do toga da granice nestanu na svim stranama i da će se razviti bliska saradnja koja će proisteći iz poštovanja veličanstvenih vrednosti koje postoje i za koje se zalažemo.

Šta je trebalo razumeti iz Pozijeve knjige?

- Niko nije hteo da razume da je bio stvarni zločin da prisili visoko civilizovanu hrvatsku naciju da se pokori naciji koja mora još mnogo da uči. Mnogo delova knjige može da se čita kao da je napisana danas: opisi ponašanja Srba u Hrvatskoj i Makedoniji, ili intervju koji je Pozzi vodio sa Antom Trunbićem u Zagrebu.

Kako biste napravili paralelu između života kakav je postojao u vreme Austrougarske i života koji je nastao posle toga: kako i koliko se promenio život iz tog vremena?

- Pre svega, možemo napraviti poređenje sa određenim greškama i zabludama koje uvek dovode do određenih posledica i to je upravo ono što smo istorijski doživeli i što do danas delimo. Oduvek sam se borio da budem što je mogućno više objektivan, iako - kako je dobro poznato - niko ne može biti objektivan. Ipak, trudim se da budem objektivan, jer ako želim da budem Evropljanin, moram da pokušam da pomognem koliko god je to u mojim moćima. Kao takav mislim da je pravo na samoopredeljenje naroda ispravno načelo, i stoga treba biti pošten i dozvoliti narodu da odluči šta želi i šta hoće.

Zoran Parezanović

(Danas)

Održan okrugli sto uz prisustvo Karl von Habsburga

Sarajevo - Panevropska unija BiH u saradnji s Hrvatskim kulturnim društvom Napredak (HKN) i Fondacijom Konrad Adenauer organizovala je okrugli sto o temi "Evropska perspektiva Bosne i Hercegovine, 1914-2014" na kojem je uvodničar bio unuk poslednjeg austrijskog cara Karla i sin Ota fon Habsburga (1912-2011) i predsednik austrijskog panevropskog pokreta Karl fon Habsburg.

Karl fon Habsburg izrazio je zadovoljstvo što je u Sarajevu na istorijski dan obeležavanja početka Prvog svetskog rata, te naglasio da je to dan sećanja na ono što se dogodilo pre sto godina. Prilika je to da se podseti na istorijske činjenice. On je istakao vrednosti Panevropske unije, kao najstarijeg evropskog pokreta. Počasni član Panevropske unije BiH i predsednik HKN Franjo Topić istakao je značaj razvijanja kulture mira, sporazumevanja i poverenja. Važno je stvarati prijateljstvo među ljudima, a ne svađu. Zlo ide samo od sebe, a za dobro se morate potruditi, a našem radu pomoći će i ova poseta Karla fon Habsburga, kazao je Topić.

(Danas)