Obrad Kesić: Vašington protiv Interneta

Američka diplomatija je sve površnija, a i dalje bahata i ovakva kombinacija u suštini stvara više izazova za globalnu stabilnost nego jedan Asanž

Reakcije američke administracije povodom „Vikiliks” skandala potvrđuju ono što i svi dokumenti Stejt departmenta u suštini i govore, a to je da je Amerika supersila koja je u fazi defanzive, nekompetentnosti, pa čak i paranoje. Reakcije vrha američke administracije i Kongresa su kombinacija besa, stida i želje za osvetom, čak možda i za krvnom osvetom. Tako da američki kongresmeni, neimenovani predstavnici administracije, pa čak i poneki „patriotski” profesori, direktno govore o potrebi da neko izvrši atentat na osnivača „Vikiliksa” DŽulijana Asanža. U međuvremenu, napadi na veb-sajt „Vikiliksa” i otkazivanje saradnje od internet-firmi Amazon i PejPal u velikoj meri prelaze u sferu osvete koja zaista sve više liči na sajber terorizam prema kojem je američka administracija bila najkritičnija kada su bili u pitanju napadi na internet-sajtove u Estoniji i Gruziji, počinjene iz Rusije, ili kada su u pitanju blokade pristupa sajtovima od strane vlada u Kini, Pakistanu i Saudijskoj Arabiji.

Jednostavno, reakcije američkih vlasti unose još veću dozu nesigurnosti i opasnosti u celu priču u vezi s najnovijim „Vikiliks” skandalom. Američki političari, diplomate i državni službenici u svojoj žestokoj reakciji samo pomažu „Vikiliksu” da privuče pažnju svetske javnosti i od nje prave žrtvu. Tako da i u ovom kontekstu američka diplomatija nije ništa naučila tokom decenija borbi i kontakata sa autokratskim režimima tj. nije naučila da represivne mere protiv medija, disidenata i kritičara samo produbljuju nezadovoljstvo i grade još veći otpor prema režimu koji se brani pomoću sile i stvaranjem straha.

Teško je razumeti koji je interes Amerike da se borba sa „Vikiliksom” pretvori u borbu za demokratska i građanska prava, a još manje je logično da Amerika ovakvim ponašanjem ugrozi slobodu informisanja koja je temelj Interneta. Ironija je u tome da je Internet većinom američki proizvod koji je u velikoj meri promenio svet, s tim što je radikalno ubrzao komunikaciju i razmenu informacija, a sada Vašington sam postaje najveća pretnja ovoj tehnologiji. Ako bi američka administracija uspela da dobije podršku drugih država i u sopstvenoj javnosti za uskraćivanje prava pristupa informacijama preko Interneta, to bi bilo u skladu sa uskraćivanjem generalnih građanskih sloboda i prava posle 11. septembra preko ,,Patriotskog zakona“(„Patriot Act”) i takođe imalo bi velike posledice za ustavna prava američkih građana.

Prvi korak prema ovako radikalnoj meri preduzet je pre nekoliko dana, kad je američka vlada zabranila državnim funkcionerima i zaposlenima otvaranje i pregledanje dokumenata prenesenih preko „Vikiliksa”. Teško je poverovati da ova zabrana može uopšte da se primeni, ako znamo da ti ljudi imaju barem po jedan računar kod kuće, pa ako ništa drugo članovi njihovih porodica sigurno mogu da dođu do tih dokumenata. A da ne govorimo o tome da kada bi se ova zabrana potpuno ispoštovala da bi onda svi ovi ljudi morali da prestanu da čitaju novine i gledaju televiziju.

Da je ovo samo početak borbe za Internet govori i to da su američke vlasti pokrenule žestoku pi-ar kampanju da ubede sopstvenu (pa i svetsku) javnost da je gospodin Asanž jedan od najvećih dželata i najvećih pretnji Americi, miru, pa čak i globalnom političkom i ekonomskom poretku, dok istovremeno nastoje da objavljene dokumente prikažu u jednom pozitivnom „spinu”, kao dokaz uspeha američke spoljne politike. Zato sad i prijatelji američke spoljne politike, poput Rodžera Koena u ,,Njujork tajmsu”, ili Timoti Garton Eš u raznim londonskim medijima, koliko god hvalili „kvalitet” američke diplomatije, ne mogu da ubede ni američku ni svetsku javnost da oni tračevi, poltronske i plitke analize koje su predstavljene u većini komunikacija Stejt departmenta i ambasada, u suštini čine Ameriku velikom i neprikosnovenom supersilom, a njenu spoljnu politiku uspešnom.

Objavljeni dokumenti govore o nečem sasvim drugom – o tome da diplomatija SAD u suštini aktivno učestvuje u stvaranju jedne lažne i paralelne realnosti u kojoj je Amerika i dalje samouverena supersila, najbolja u svemu, a da su svi ostali ljubomorni patuljci koji govore jedno a rade nešto sasvim drugo, često na štetu Vašingtona. Nije zato ni čudo što se američki političari i državnici nalaze u jednoj kolektivnoj paranoji i konfuziji. Zato se i troši toliko energije da bi DŽulijana Asanža prikazali kao opasnost poput Osame bin Ladena. Sve bi ovo možda i bilo ubedljivije da u američkoj i svetskoj javnosti nije postojalo mišljenje da američka spoljna politika srlja iz neuspeha u neuspeh i da je u poslednje vreme njena diplomatija sve površnija, a i dalje bahata i da ovakva kombinacija u suštini stvara više izazova za globalnu stabilnost nego jedan Asanž i njegov „Vikiliks”.

(Politika)