Nova knjiga Henri Kisindžera posvećena Kini

Nova knjiga doajena američke diplomatije i stratega bez premca o temi koju niko ne poznaje bolje od njega

Naslov je sasvim kratak, ali u isto vreme, kad se čita zajedno sa imenom autora, i nesrazmerno informativan. Da „O Kini”, najnovijoj knjizi Henrija Kisindžera, doajena američke diplomatije (ovog meseca puni 88 godina) i stratega bez premca, nije više potrebno, svedoči i minimalistički dizajn korica: samo pisac i naslov, u dve boje – crnoj i crvenoj, na beloj pozadini.

Posle „Diplomatije”, iz 1994, koja je svojevrsna antologija real-politike kroz istoriju, u ovom slučaju reč je o podjednako obimnom i, u istoj meri, ambicioznom delu (608 strana), koje o toj temi govori na primeru bilateralnih odnosa, koji nisu bili najvažniji u prošlom veku, ali su to svakako u ovom. To je, uostalom, tema koju niko ne poznaje bolje od Kisindžera, koji sa istorijske distance piše o događajima čiji je bio i akter i kreator. Treba li više za zanimljivo štivo?

Glavna dilema koja prethodi čitanju jeste šta se može još reći o nečemu o čemu se stalno govori, o čemu su već napisane desetine, ako ne već i stotine knjiga, od kojih neke, takođe, potpisuje Kisindžer. Pokazalo se, međutim, da itekako može. Istorija se, naime,stalno reinterpretira kroz vizuru sadašnjosti, neke njene lekcije se otkrivaju tek naknadno, a mnoge pouke postaju očigledne tek kad se steknu okolnosti koje ili nisu postojale, ili nisu bile prepoznate.

„O Kini” je knjiga u kojoj se prožimaju memoari, diplomatska istorija, strateške analize i strateška promišljanja. Već je pohabana fraza da je istorija ključ za razumevanje sadašnjosti, ali se na ovom primeru vidi i kako je sadašnjost važna šifra za otključavanje prošlosti.

Zbog svega toga podsećamo na istorijski proboj iz 1971. Kisindžer, tada šef američke diplomatije, u tajnoj misiji, sa nevelikim brojem pratilaca, preko nekoliko gradova – da bi zavarao trag – stiže u Peking, gde priprema teren za godinu dana potom realizovanu posetu predsednika Niksona. Posetu koja je u sred hladnog rata na međunarodnu scenu uvela novog velikog igrača, Americi je otvorila nove strateške opcije i utrla put onome što će biti najveći globalni fenomen u završnici prošlog i na početku ovog veka: uspon Kine kao nove globalne sile.

Preplitanje američko-kineskih odnosa u poslednjih 40 godina, od opipavanja pulsa ksenofobičnog komunističkog režima do najvažnijih bilateralnih veza na svetu danas, veza saradnje i rivalstva, uzajamnog strateškog nadmetanja i ogromne međuzavisnosti, što nema premca u istoriji – sve to Kisindžer ovoga puta kombinuje u tekst, koji pre svega prosvećuje, čineći ujedno i za dobru nijansu razumljivijim današnji komplikovan svet.

On ne osporava da je američko-kineski proboj bio istorijska neizbežnost i da bi se dogodio i da nije bilo njegove i Niksonove odvažnosti (i dalekovidosti). Trebalo je, međutim, prepoznati interese, preuzeti rizike i – ne opirati se hodu istorije.

Čovek koji je Kinu od 1971. posetio bar 50 puta, jedini još živi učesnik razgovora sa Mao Cetungom i Čuen Lajom, koji je savetnik, formalni ili neformalni, deset američkih predsednika, shvata da bez istorije Kine nema ni njenog razumevanja, pa čitaoca vodi i kroz istoriju (političku, pre svega) „Srednjeg carstva”. Nudi i okvir za razumevanje različitih strateških mentaliteta danas glavnih sila Zapada i Istoka. Objašnjava ih analogijom dve popularne misaone igre. Kinezi vole da igraju „vei ki” („go”, kod nas), igru na tabli sa dugmićima, u kojoj svaki igrač pokušava da zaokruži protivnika i, preuzimanjem kontrole nad centrom, iznudi njegovu predaju. Zapad je skloniji šahu, gde dva igrača manipulišu figurama različitih sposobnosti da bi stigli do odlučujućeg poteza koji matira protivnika.

„O Kini” je i jedna velika metafora o državnicima koji nemaju uvek u ruci sve karte koje žele, pa su, pošto igra stalno traje, prinuđeni da vešto i blagovremeno koriste one koje im jesu na raspolaganju. U tom procesu ideali mogu da budu na čekanju, a neki važni ciljevi da budu odlagani, dok se vuku pragmatični potezi.

Ideali su u ovom slučaju američko „misionarstvo”, propovedanje ljudskih prava, što je na najvećem iskušenju bilo posle slamanja studentskog protesta na Tijenanmenu, 1989. Kisindžer se tim povodom divi tadašnjem predsedniku Bušu starijem, koji „po žici hoda sa stilom i elegancijom”, uvodeći, sa jedne strane, sankcije Kini, dok se, sa druge strane, privatnim pismima i slanjem emisara kineskom rukovodstvuizvinjava zbog toga.

Kisindžer ne osporava da oni koji se bore za širenje američkih vrednosti zaslužuju poštovanje, ali poziva na „strateško balansiranje prioriteta”. Zaključak koji iz svega proističe ne odnosi se zato samo na politiku Vašingtona prema Pekingu: „…spoljna politika mora da definiše i sredstva i ciljeve, a ako sredstva koja se koriste prevazilaze toleranciju međunarodnog okvira ili odnose koji se smatraju suštinskim za nacionalnu bezbednosti, treba napraviti izbor… Idealisti treba da uvaže da je za primenu principa potrebno vreme i da se povremeno moraju prilagođavati okolnostima, dok realisti treba da prihvate da i vrednosti imaju svoju realnost i da moraju biti ugrađene u operativne politike.”

Ono što je svakako najzanimljivije, to je Kisindžerovo sagledavanje američko-kineske budućnosti. Vidi je u formuli koja je manje partnerstvo, a više „koevolucija”, što podrazumeva da dve zemlje slede svoje unutrašnje imperative, sarađuju tamo gde mogu, a odnose podešavaju tako da izbegnu konflikt. Nijedna strana, pritom, ne prihvata ciljeve druge, niti polazi od pretpostavke potpune podudarnosti interesa – ali obe nastoje da podudarne interese pronađu i razvijaju.

Šta to praktično znači? Pre svega da SAD i Kina nisu apriorni ni prijatelji ni neprijatelji. Po Kisindžeru, njihovi odnosi će biti „maratonsko nadmetanje” i „duel veka”, pri čemu bi bio uzaludan posao ako bi Amerika pokušala da svojim savezništvima zaokruži Kinu, kao što je podjednako nezamislivo i da Kina iz svog azijskog okruženja može da istisne Ameriku.

U tom pogledu, pouke od pre 40 godina relevantne su i za današnje prilike. Kad su 1972. obnovljeni odnosi, bio je to više ulog u budućnosti nego sredstvo da se premoste tada aktuelne razlike i sporenja oko računa istorije. „Svako veliko postignuće je vizija pre nego što postane realnost”, zaključuje Kisindžer.

(Milan Mišić, Politika)