Nikola Šainović: Sadašnja vlast je ušla u rešavanje statusnog pitanja; neću se ponovo politički angažovati

Po povratku iz Švedske, gde je izdržao dve trećine zatvorske kazne od 18 godina, na koju ga je osudio Haški tribunal, nekadašnji potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović nije mnogo spavao. Kaže da će mu biti potrebno vremena da se privikne na slobodu, ali i da neko za njim ne zaključava vrata sa spoljne strane.

U prvom intervjuu, pošto je preksinoć doputovao iz Stokholma u Beograd, Šainović za „Politiku” otvoreno govori o svojoj ulozi u južnoj srpskoj pokrajini, sprovođenju Dejtonskog sporazuma, odlasku u Hag i vremenu koje je tamo proveo sa svojim, kako kaže, drugarima.

Krajem devedesetih imao je nekoliko uloga koje su se preplitale. Predstavljao je Jugoslaviju u sprovođenju Dejtonskog sporazuma, komunicirao sa Holbrukom i Rugovom, bio član grupe koja je planirala antiterorističke akcije na Kosovu, učestvovao u pregovorima u Rambujeu, bio predsednik komisije savezne vlade za saradnju sa OEBS-om na Kosovu...

U kakvim ste odnosima bili sa Slobodanom Miloševićem, Sretenom Lukićem, Vladimirom Lazarevićem i Nebojšom Pavkovićem?

Milošević je formirao tim u kojem su bili svi koje ste pomenuli. Tu su bili i predstavnici vojske, policije, republičke i savezne vlade, predsednik saveznog parlamenta i predsednik Srbije. Neke ljude do tada nisam poznavao. Saradnja je bila drugarska, radna i krajnje odgovorna. Svaki član je imao svoju ulogu u antiterorističkim akcijama, svako je obavio svoj deo priprema. Svako je odlučivao o konceptu plana koji je jedinstven i rad se svodio na dnevno informisanje, jer su u to vreme predstavnici 20 stranih ambasada bili na Kosovu, a isto toliko bilo je i medijskih ekipa. Ako bi u svet otišla neka netačna informacija, niste imali priliku da je ispravite. Sa svima koje ste pomenuli bio sam u kontaktu i u Hagu. Mi smo ratni drugovi, a to su najbliži prijatelji. U Hagu smo jedni drugima bili podrška. Cela ta grupa je, kada su počela suđenja, delovala konstruktivno. Bili smo na funkcijama za koje smo znali kakvu odgovornost nose i bili smo je svesni.

Sa čim ste se sve suočavali kada ste stigli u Hag?

Imao sam veliki problem kada sam otišao. Moja optužnica je bila fluidna, ličila je na političku, od koje nema odbrane. Zato smo moj advokat Toma Fila i ja odlučili da idemo u susret problemu. Tražili smo razgovor sa tužiocem od koga, inače, svi beže, jer se ta komunikacija snima i audio i vizuelno. Pri tom se primenjuje ono pravilo da sve što kažete može da bude upotrebljeno protiv vas. Taj razgovor je trajao 29 sati u više dana. To mi je psihološki bio jedan od najtežih trenutaka u Hagu. Bio je izuzetno iscrpljujući i težak, ali je doneo, za mene, važan rezultat: videli smo šta tužilac ima protiv mene, a ono što sam ja njemu rekao nije ušlo u koliziju ni kasnije u procesu, ni sa svedocima u postupku protiv Miloševića, niti je u presudi upotrebljeno protiv mene ili mojih drugova. U optužnici je bilo navedeno 968 imena žrtava u različitim incidentima, a na kraju sud me je osudio za jedan događaj u kojem je nastradalo devetoro ljudi.

Sa kim ste se družili u Haškom tribunalu?

Tamo smo svi bili zajedno: ljudi iz različitih struktura, raznih nacionalnosti... U uslovima sužene slobode, kakva je bila u Hagu, ljudi su upućeni jedni na druge. Mnogo smo međusobno razgovarali. Nije bilo lažnog konformizma, lažnog prijateljstva. Sa desne strane, prvi komšija mi je bio general Ojdanić, a sa leve sused hrvatski general Slobodan Praljak. To je život. Ljudi u takvoj situaciji gledaju da nađu zajedničke teme. Sa Ojdanićem sam razgovarao o njegovom rodnom kraju, za koji je izuzetno vezan, Praljak je inženjerski tip, sa kojim sam pričao o savremenoj tehnici. Kada smo obeležavali slavu, rođenje deteta, nečiju smrt nepisano pravilo bilo je da svi učestvuju. To je, ustvari, najtužniji trenutak jer on potvrđuje izolazciju. Svi tada prevrću po glavi emocije...

Kako su postupali prema vama?

To je Holandija, visoko uređena država. Švedska, gde sam završio izdržavanje kazne – još uređenija. To su socijalnoodgovorne države, u kojima žive socijalnoodgovorni građani. I zatvori su evropski. Ako je švedski standard sedam puta veći od našeg, onda su i standardi u zatvoru toliko puta veći. Sve zavisi od toga kako ćete to prihvatiti. Ja za sve te godine nisam imao nijedan konflikt.

Imate li utisak da Haški tribunal malo posvećuje pažnje zdravlju srpskih osuđenika?

Holandski sistem zdravstva je najbolji u Evropi, položaj lekara opšte prakse je izuzetno visok. Pitanje je samo kada se uoči bolest optuženog i kakve je ona prirode. Mi smatramo da odmah treba da nas pregleda lekar specijalista. Naš čovek traži kardiovaskularnog hirurga, a pošalju mu lekara opšte prakse i tu počinje nesporazum. Kada je trebalo, dolazili smo do najbolje haške gradske bolnice. Sitni konflikti prerastali su još veće. Pa, imate i jezičku, kulturološku barijeru. Sve to završava se na štetu osuđenog. Imamo sindrom „zapuštenog pacijenta”. Sa našeg gledišta, taj sistem je neefikasan, a sa njihove strane najefikasniji. To iziskuje ono glavno pitanje: sve optuženike koji imaju zdravstveni problem treba vratiti u zemlje odakle dolaze. Tamo su ljudi izloženi produženom stresu koji traje i decenijama.

Da li ste pratili dešavanja na političkoj sceni u Srbiji? Hoćete li se ponovo politički angažovati?

Da odmah kažem – neću se ponovo politički angažovati. Stanje u Srbiji je prolongiranje duboke krize. Predstavnici sadašnje vlasti su ušli u rešavanje statusnog pitanja. Ne može se iz te borbe izaći neogreban, ali se mora izaći.

Miroslava Derikonjić

(Politika)