Nikola Jovanović: Vetrovi sa Ist rivera na Balkanu

Ove godine imao sam priliku, po četvrti put, da prisustvujem visokom segmentu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. To je ona poslednja nedelja u septembru, kada se šefovi država okupljaju u Njujorku, usvajaju glavne programske dokumente UN, ali pre svega između sebe organizuju desetine bilateralnih sastanka, na najrazličitije teme. Naivno bi bilo pomisliti da se sudbina sveta odlučuje baš u to vreme i na tom mestu, ali radi se definitivno o najboljoj prilici da se razazna u kom pravcu duvaju globalni vetrovi i kakva iskušenja čekaju treće države, naročito one manje i slabije. Prošlonedeljno iskustvo učvrstilo me u uverenju da se Srbija nalazi na takvom položaju gde se svi najvažniji svetski trendovi dramatično odražavaju na njeno funkcionisanje i postojanje, a da istovremeno postoji mali izbor instrumenata preko kojih možemo da na njih utičemo. Pogledajmo to na primeru tri najvažnije teme o kojima se protekle nedelje razgovaralo u UN.

Prva bitna tema bila je Bliski istok, odnosno Sirija kao najkrvavije ratište, na kome se sukobljavaju kako interesi velikih sila, tako i makroregionalnih igrača i lokalnih aktera. Sirija je danas teritorija na kojoj su direktno vojno angažovane bukvalno sve stalne članice Saveta bezbednosti, koje između sebe ne rade u punoj koordinaciji, a često i sa suprotstavljenim ciljevima. Ljude sa naših prostora ta situacija ne može da ne podseti na Bosnu 1914. godine. Situacija se bliži kulminaciji, ali čak i u slučaju najboljeg i najbržeg globalnog dogovora oko sudbine nekadašnje Mesopotamije, biće potrebno minimum deset godina ekonomske i fizičke obnove, da u Siriji i Iraku opet bude moguć koliko-toliko normalan život.

Sve to podrazumeva da će Srbija, barem još deceniju, biti jedan od glavnih koridora za izbeglice i migrante, koji sa Bliskog istoka idu ka zapadnoj i severnoj Evropi. Bez obzira na provincijalnu i neprimerenu međusobnu retoriku, i Srbija i Hrvatska dele strah, koji nije neutemeljen, da ne postanu sabirni centri za ove nesrećnike. Evropska unija se još uvek nije dogovorila oko stalnog mehanizma za raspodelu izbeglica, a projekti izgradnje bedema na obodu Panonske nizije, i pored deklarativne osude, nailaze na diskretna odobravanja. Naša država će imati herkulovski zadatak da u budućnosti ne postane jedna vrsta evropske „krajine“, sa dosta zadataka, a malo garancija da smo viđeni kao budući ravnopravni deo evropskog kluba.

Druga velika tema u Njujorku bila je usvajanje, od strane svetskih lidera, nove razvojne strategije UN za period 2015–2030. Ovde je bilo povoda i za neskromni ponos, jer je izrada ovog plana počela 2012. godine, za vreme srpskog predsedavanja Generalnoj skupštini, što je često isticano na glavnoj bini UN. Dogovorena nova razvojna paradigma označava definitivnu promenu pravila igre u ponašanju država i privatnog sektora, a ko se tim pravilima najbolje prilagodi imaće priliku da bude dobitnik u 21. veku. Srbija ima dvostruko povoljnu startnu poziciju. Od te 2012, zahvaljujući pomenutom predsedavanju, bili smo u svim radnim grupama u kojima se odlučivalo o konkretnim razvojnim ciljevima, kao i o međunarodnoj potpori za njihovo finansiranje.

S druge strane, mi smo država koja je siromašna konvencionalnim izvorima energije i kojoj prelazak na obnovljivu energiju i nove tehnologije predstavlja jedinu šansu za razvojni iskorak. Ono što brine to je što još uvek ne vidimo nikakvu pripremu za taj iskorak. Kod nas se i dalje govori o izgradnji elektrana na lignit, kao i nekih regionalnih autoputeva koji nemaju nikakvo ekonomsko opravdanje. Rast koji je zasnovan na cementu i šljunku – radi puteva kojima se ne prevozi roba, novih šoping-molova i luksuznih stanova – nije održivi rast i sve je suprotno od onoga o čemu se svet upravo dogovorio u UN.

Treća bitna tema bila je izbor novog generalnog sekretara UN. Postignuto je razumevanje da u ovako nepredvidivom i potencijalno opasnom svetu to treba da bude osoba koja je u stanju da posreduje između najmoćnijih igrača i da učini organizaciju efikasnijom. Dogovoreno je da izborni proces bude transparentniji i da prednost imaju kandidati iz istočnoevropske grupe. Mnoge države našeg regiona uveliko su u kampanji, jer su ispravno shvatile da potencijal posredovanja između velikih, kao i nadzor nad primenom nove UN razvojne agende, daje mogućnost da se vanredno mnogo učini i za svoju zemlju. Čak i sama kampanja, bez obzira na ishod, omogućava maloj zemlji da zakuca na velika vrata i potraži zaklon od globalnih vetrova i tektonskih pomeranja.

Nije li uostalom predsedavanje OEBS-u, dobijeno 2011. godine, Srbiji poslužilo kao štit od pritisaka za vreme ukrajinske krize, to jest omogućilo da zadrži trgovinske olakšice i sa EU i sa Rusijom? Pretpostavljam da nećemo opet ponavljati priču o „vrućem krompiru“, kao u slučaju OEBS-a i da ćemo pokušati da iskoristimo ovu istorijsku priliku da svoj mali brod privežemo uz one najveće. Nemoguće je da jedino iz zemlje koja je „regionalni lider“ nema nijednog dobrogkandidata.

(Politika)