Nikola Jovanović: Srpski strah od budućnosti

Vrlo često u javnoj debati možemo čuti žal zbog neumornog mešanja "zapadne" i "turske" kulture u Srbiji, frustraciju zbog međusobne konkurencije "evropskog" i "ruskog" uticaja, podele na "prvu", "drugu", pa i "treću" Srbiju, da ne nabrajam dalje. Svi akteri u ovakvim diskusijama gledaju Srbiju jednodimenzionalno i redukuju je na samo jednu komponentu njenog bivstvovanja. Dominantna matrica razmišljanja koja proizvodi ovakve smutnje vrlo je jednostavna: zbog svoje teške i krvave istorije, najbolje bi bilo da se plašimo sopstvene senke, da se konstantno posipamo pepelom i nikad nemamo ambiciju širu od one svojih suseda. Ovaj narativ dalje kaže da nam je istorija usud od koga se treba braniti samonegacijom, a geografski položaj prokletstvo koje se može raščiniti samo ukidanjem globalne spoljne politike naše države.

Ključni izazov predstavlja preokretanje ove pogubne matrice i shvatanje da je naša istorija izvor mudrosti i lekcija koje nas mogu učiniti izuzetno konkurentnim i spremnim za novi svet koji postaje zapanjujuće kompleksan i diversifikovan, a naš geografski položaj komparativna prednost koja može Srbiju učiniti ozbiljnim faktorom u međunarodnoj trgovini i međucivilizacijskom dijalogu. U tom slučaju bi Srbija za svoje građane postala jedan "ambiciozni projekat" kako je govorio Zoran Đinđić, a budućnost bi prestala da bude pretnja i postala bi sinonim za nadu i šansu. Ako Srbija prestane da se stidi prošlosti i plaši budućnosti, sve ono što nas danas deli i zbunjuje, sutra nas može učiniti jačim. Osećaj frustracije bi se tako pretvorio u osećaj samopozdanja i samopoznanja.

Koliko znači promena misaone matrice, kada je dobro tempirana i usaglašena sa međunarodnim okolnostima, možemo videti u slučaju Turske, od koje se dakle ne mora samo zazirati, već koja može poslužiti i kao inspiracija. Završetak hladnog rata je rasteretio Tursku uloge straže prema Rusiji i omogućio transformaciju kemalizma u neoosmanizam. Turska spoljna politika, naročito od 2009. godine, prestaje biti politika isključivog oslanjanja na SAD i postoje samostalnija sa ciljem afirmisanja Turske kao novog regionalno-globalnog aktera, od središnje Azije do Balkana. Nova multivektorska politika Turske poklapa se sa suspenzijom pregovora o članstvu u EU zbog Kipra, kao i ekonomskim slomom Grčke, dakle predstavlja proaktivan odgovor na nove međunarodne okolnosti. Kapitalistički Zapad ostaje glavna referenca, ali od ideološke dogme postaje sredstvo praktične politike. Otvaranjem novih spoljnopolitičkih kanala, Turska se ne usresređuje više isključivo na integraciju u EU, već nastoji da nacionalni interes sagleda i ostvari u proširenom geopolitičkom horizontu.

Interesantno je da i Srbija pokušava da vodi multivektorsku politiku, što joj se nekad bezrazložno osporava, jer ni ona ne menja strateške prioritete, već se prilagođava situacionim problemima : usporavanju proširenja EU i proglašenju nezavisnosti Kosova. Turska počinje da deluje samostalno ne zato što više ne želi da pristupi EU, već upravo suprotno, da bi istakla svoj strateški značaj i ojačala poziciju u pregovorima o članstvu sa Briselom. Sličan rezon možemo primetiti i u srpskoj spoljnoj politici, doduše treba imati u vidu znatno manji kapacitet Srbije za samostalni nastup, kao i malaksalu ekonomiju uprkos brojnim strateškim partnerstvima i sporazumima o slobodnoj trgovini.

Ne treba živeti u iluziji: nakon pristupanja Hrvatske, EU smatra da je ostatak Balkana dovoljno okružen državama članicama i da time politička verifikacija njegove pripadnosti evropskoj zajednici, drugim rečima integracija preostalih država u EU, nije  hitna. Da na formalne procese pristupanja ne treba gubiti vreme, resurse i politički kapital, sada kada se javljaju ozbiljni egzistencijalni izazovi za kontinent. Pod vakvim okolnostima, Srbija jedino ojačana vanevropskim partnerstvima može za EU ponovo postati činilac vredan truda formalne evropske integracije i pokretanja političkog dijaloga sa Prištinom.

Spoljna politika Srbije se dakle već uveliko oslobađa pogubne gorepomenute misaone matrice i nastoji da Srbiju pripremi za 21. vek, zbog čega i trpi kritike aktera tog diminantnog javnog diskursa da je šizofrena ili nekonzistentna. Turska spoljna politika nema takvih problema, jer javno menjenje u potpunosti podržava novu ambiciju, a privrednici nove mogućnosti koje sa tom ambicijom idu ruku pod ruku. Pored višedimenzionalne spoljne politike, vesnik novog načina razmišljanja i boljih vremena su i najviše međunarodne kandidature države i njenih poslenika. Srbija je već dobila potpredsednicu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, a na dobrom putu je da dobije i presedavanje OEBS-om u periodu 2014-2015.

Simbolično najvredniji dokaz nove ambicije i vraćanja na globalnu scenu bio bi izbor aktivnog ministra spoljnih poslova za predsednika Generalne skupštine UN. Ukoliko se predsednik na kraju bude birao glasanjem svih država sveta i pobedi kandidat Srbije, to bi bila još jedna potvrda da, osim u sportu, naše društvo postaje uspešno i u najvažnijim međunarodnim aktivnostim, kao i da je definitvno okrenuta stranica sumnje, stida i straha od budućnosti.

(NSPM)