Početna strana > Hronika > Nikita Mihalkov: Teško da mogu da zamislim Srbe kao potpuno srećne članove EU
Hronika

Nikita Mihalkov: Teško da mogu da zamislim Srbe kao potpuno srećne članove EU

PDF Štampa El. pošta
subota, 13. jul 2013.

Ruski sineasta Nikita Mihalkov proglasiće večeras otvorenim 20. festival evropskog filma na Paliću. Tom prilikom biće mu uručena nagrada „Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji.

Reditelj dela „Mehanički pijanino”, „Nekoliko dana iz života Oblomova”, „Oči čornije”, „Urga”, „Varljivo sunce”, „Sibirski berberin” i „12”, u Srbiji će provesti samo nekoliko sati jer uveliko radi na novom filmu.

Iako okupiran filmom „Sunčanica”, u kojem igra i naš Miloš Biković („Montevideo, bog te video”), Mihalkov nije mogao da odbije poziv da ponovo poseti našu zemlju jer, kako kaže u intervjuu za naš list, „kada mu za nekoga kažu da je Srbin, odmah se osmehne”.

Dobitnik ste nagrada na festivalima u Kanu, Veneciji... kao i Oskara. Šta vam znači nagrada „Aleksandar Lifka” na Paliću?

Važna je grupa ljudi među kojima ste. Naročito kada su u njoj autori kao što su Gavras, Rasel, Zanusi, Jančo... Prestižno je naći se u takvom društvu. Moja majka je govorila „nije važno šta, nego sa kim”. Cenim i volim Srbe, tako da je za mene vaša pažnja veoma draga, draža od mnogih drugih nagrada.

Kako razumete srpsko-rusko prijateljstvo? Šta nas vezuje?

Dešava se da se ljudi vole zbog toga šta su uradili. Događa se i da su susedi i da se oslanjaju jedni na druge. Ali ljubav ne znači gledati jedno u drugo, već zajedno gledati u istom smeru. Kod nas Rusa ljubav i prijateljstvo prema Srbima nisu racionalni, oni su na emocionalnom nivou. Mi smo jedna krv, iste smo vere, mnogo smo za nju propatili. Srbi su se oduvek borili za veru i ginuli, a mogli su da izdrže 500 godina turskog jarma i da opstanu. Kada mi za nekoga kažu da je Srbin, odmah se osmehnem. Naravno, znam da postoje različiti Srbi: dobri, pametni, glupi… kao uopšte u bilo kom narodu. Ali Srbija je duh Balkana.

Srbija je počela pristupne pregovore sa Evropskom unijom. Kako posmatrate ujedinjenje Evrope?

Prilično sam skeptičan. Ne mislim da, ako se udruži 15 staraca, može da se rodi jedna mlada osoba. Evropa je vrlo dobro prihvatilište s bogatom istorijom, tradicijom i kulturom, ali kada se odigrava ujedinjenje ono se dešava oko veštačkih stvari. Znate, paelja je različita od nekog drugog specijaliteta. Ali svejedno, može da se jede i paelja i taj drugi specijalitet. U svakom slučaju postoje kvaliteti koji ne mogu da se mešaju i brkaju, jer će rezultat biti nešto srednje, nešto poput intelektualnog „Mekdonaldsa”. Ne verujem da će Zapad i Srbija međusobno da se vole jer oni baš ne vole jedni druge. Izgleda kao da su zajedno, ali u stvari, svako vuče na svoju stranu. Teško da mogu da zamislim Srbe kao punopravne, a potpuno srećne članove Evropske unije. EU može da se pretvara, da se pravi da je sve dobro, ali čim se postavi pitanje interesa, prvo će da žrtvuju Srbiju i sve istočne zemlje koje su ušle u uniju.

„Varljivo sunce” (1994) događa se u doba staljinizma i za vreme Drugog svetskog rata. Šta vas je nateralo da, posle 16 godina, snimite nastavak te sage?

Činilo mi se, a i sad mi se čini, da nestaje vreme kada se shvatao značaj rata. Posle Drugog svetskog rata, zemlja je živela u relativnom miru 20 godina, jer su na vlasti, kraj strugova, na polju, na fakultetima… bili ljudi koji su mogli da razgovaraju o ratu. Za njih su postojali periodi pre i posle rata.

Recimo, neki strugar mogao je da razgovara sa generalnim sekretarom CK KPSS Leonidom Brežnjevom jer su bili na istom frontu, imali su o čemu da pričaju. Oni su mogli da budu na različitim nivoima društvene lestvice, ali rat ih je povezao i bili su ljudi koji su imali zajedničke uspomene. A onda je došao period „stagnacije”. Naravno, postojali su problemi i cenzura. Ali prilika ljudi da se besplatno školuju i leče, da se osećaju bezbedno, davala im je nadu i volju za životom. To je sve počelo da nestaje sa odlaskom tih ljudi iz rata. Činilo mi se da to ne sme da se zaboravi, toga se treba sećati, ali ne kroz žanr ratnog filma.

„Varljivo sunce” je bajka, alegorija, poučna priča o Bogu u ratu, o jedinstvu sveta, o tome koliko je ljudski život povezan sa životom pauka ili komarca. Oni koji su to osetili, za njih je film značajan.

Rekli ste da biste voleli da je general Kotov, iz „Varljivog sunca”, živ i da su potrebni ljudi poput njega, časni borci. Da li je Kotov vaš najvažniji lik, oličenje odlučnosti i morala?

Kotov je zato i zanimljiv. Uvek je drugačiji, učestvovao je u revoluciji, a zatim je postao njena žrtva. Verovao je u ono što je radio, a kao rezultat toga umalo je streljan. On je odraz protivrečja 20. veka u Rusiji. Ne može da mu se oduzme činjenica da je ratnik, ali kada treba da odluči da li će da pošalje 15 ljudi u smrt ili ne – jer su mu to naredili a može i da dobije zapovedništvo nad armijom – on bira ovo drugo. Jer, od svih političkih pogodnosti, za njega je važniji dijalog s Bogom u kog ne veruje. U tome je njegova kontradiktornost, što je osnova karaktera ljudi kojima su oduzeli Boga, a na sreću ne i svest o tome da nisu sami.

Šta vaše filmove čini toliko prepoznatljivim?

Snimam filmove kako umem i mogu. Mene uglavnom zanima atmosfera. Ako ona postoji, ako je prava, onda mnoge stvari postaju jasne i publici. Ako toga nema onda film može da se oslanja na fabulu. Ali mene priča manje interesuje. Nemam metodu koju bih posebno izdvojio, ali ne mogu da snimim film bez atmosfere i smisla za humor.

Niste ni prvi ni jedini autor koji je svoj umetnički izraz oblikovao kao scenarista, reditelj i glumac. Koliko je sve to srodno, a koliko različito?

To su apsolutno različite profesije, a u isto vreme mogu da budu objedinjene u jednoj osobi. To ne znači da, recimo, dobar glumac može da postane dobar reditelj i obrnuto. A scenario je nešto posebno jer je osnova filma. Gerasimov smatra da je „književnost majka filma”, a literarno delo i scenario su dve različite forme, ipak objedinjeni činjenicom da izražavaju misli na papiru. Teško mi je da radim film po scenariju koji nisam napisao jer ja zapravo snimam film još dok pišemo scenario. Film se rađa na papiru. Ali, jednom u životu sam snimao film po tuđem scenariju. Bila je to „Rodbina”, po scenariju Viktora Merežka.

Ne želim da budem jasan, želim da budem shvaćen

Za čim žude današnji filmski gledaoci? Šta žele da gledaju? Vodite li se potrebama publike?

Volim kada mi gledaju filmove, tužno je ako ih ne gledaju. Meni je proces rada na filmu zanimljiviji od njegovih rezultata. Zanimljivije mi je da stvaram svet, da otkrivam talentovane glumce nego da ih angažujem. Na sreću, otkrio sam dosta glumaca, mnoge zvezde koje sada blistaju i koje su nekada blistale. Ne želim da budem jasan, nego želim da budem shvaćen. To su reči koje imaju isti koren u ruskom jeziku ali drugačije značenje.

Ivan Aranđelović

(Politika)

Mihalkov: Srbija je realna odbrana slovenskog sveta

PALIĆ – Slavni ruski reditelj Nikita Mihalkov izjavio je večeras na Paliću, gde je gost Festivala evropskog filma kao dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka”, da toliko voli Srbiju da mu nije važno da li je došao da dobije nagradu ili ne.

Jednostavno volim Srbiju, rekao je on pozdravljen aplauzom mnogobrojnih prisutnih na konferenciji za novinare.

Direktor festivala Radoslav Zelenović zahvalio je Mihalkovu što će provesti na Paliću onoliko vremena koliko i u avionu na putu.

„Vraća se odmah zbog obaveza, ali je učinio trud da dođe. To je napor vredan poštovanja”, rekao je Zelenović.

Ipak, Mihalkov je prethodno obišao manastire na Fruškoj gori.

„Pravoslavni manastir, to je uvek čudo, u krajnjem slučaju za pravoslavnog čoveka. Tamo je uvek posebna atmosfera, posebni mirisi i napitci. Da je bilo još dva-tri manastira usput, ne bih stigao trezan, našalio se on.

Mihalkov je kazao da je manastir osnova pravoslavnog sveta, čak i sa tri monaha, pa i samo sa jednim.

„To je onaj koren, žila, koja održava pravoslavni svet u životu. Za mene je najvažnije to što se u bilo kom pravoslavnom manastiru ne osećam kao turista”, rekao je Mihalkov.

Na pitanje Tanjuga da li sa odumiranjem klasičnih bioskopa i filmske trake sedma umetnost odlazi u muzej, Mihalkov je duhovito primetio da će on onda postati muzejski radnik.

„Menjaju se tehnologije i jezik a problemi ostaju isti - život, deca, ratovi, glad. Drugo je pitanje kako te problem rešavati, ali u jednom trenutku svi smo goli pred Bogom. Menjaju se tehnologije - traka ili cifra, mnogi misle, a se time menjaju i pitanje života ili smrti. Ja smatram da su još uvek iste najvažnije teme: verujem - ne verujem, mogu - ne mogu i bitno je da postoji harmonija, da ono što želiš to i možeš. Najgore je da misliš da možeš samo zato što hoćeš”, rekao je reditelj.

Mihalkov je govorio i o svojim filmovima, ali je napomenuo da mu je teško da objašnjava spolja ono što kao autor radi iznutra.

„Možeš da se pretvoriš u filmskog kritičara pa da kažeš nešto pametno. Ja mogu mnogo da pričam o filmu koji tek snimam ili sam ga upravo završio, ali već posle tri meseca više se ne sećam a i ne osećam teret onoga što sam radio. Iskreno vam kažem, nekada dok gledam svoje stare filmove iznenadim se i kažem 'bravo', rekao je on.

Inače, mnogo je reditelja koji tako pametno govore o svojim filmovima, a u samim filmovima tih misli nema, dodao je ruski gost.

Na pitanje o stanju u ruskoj savremenoj kinematografiji, istakao je da danas u Rusiji bez državne pomoći film ne bi mogao da opstane i dodao da na kinematografiju godišnje odlazi tri milijarde rubalja.

Poznato je da ko plaća taj i bira muziku, ali to ne znači da državi treba ideološki film, već film koji odgovara na pitanja koja stoje pred društvom, rekao on.

„Položaj našeg filma za ovih 20 godina je postao tragičan. Mnogi su slobodu stvaralaštva shvatili pogrešno, pa rade filmove kao odraz u ogledalu - pre su crveni bili dobri i beli loši, a sada je potpuno obrnuto. Međutim, nije pre sve bilo loše, niti je sve sadašnje dobro. Problem je što je odbačen unutrašnji moralni zakon, rekao je on.

Mihalkov je napomenuo da je problem za gledaoce to što je film počeo da im govori o njima ono što ne žele da znaju, da pruža slike koje su stvarne, ali crne i tako je počela odbojnost prema domaćem filmu.

„Ja, kao gledalac, hoću da pitam te reditelje: koga ti voliš od svojih junaka, prikazuješ ih kao prljave mrave a odakle ti dolaziš?”, rekao je Mihalkov.

Ipak, on je dodao da ima nadu.

„Film je živa umetnost i ima puno mladih autora koji su naučili kako mada još nisu naučili šta, a to je važno jer forma bez sadržaja ne vredi”, dodao je Mihalkov.

Predstavnica Rusko-srpskog društva iz Subotice pitala je gosta da li bi hteo da bude njihov član na šta je on odgovorio: „Čini mi se da sam to već postao”.

Na kraju konferencije Mihalkov je sam poželeo da izjavi kako je Srbija realna odbrana slovenskog sveta”.

„Smatram da u Srbiji žive ljudi koji tačno znaju da je ono što se naziva globalizacijom zamena za reč 'okupacija' i to treba svi da shvatimo, zaključio je Nikita Mihalkov.

(Tanjug)