Nenad Radičević: Kako od Evrope napraviti Nemačku

Plan Angele Merkel i Nikole Sarkozija da se ujednače ekonomske politike u Evropskoj uniji uplašio pojedine države članice

Istorijski zaokret Berlina prema Evropskoj uniji, koji je prošlog petka napravila kancelarka Angela Merkel, prema svemu sudeći, mogao bi da označi novi korak ka stvaranju evropske superdržave. Merkelova je uz podršku francuskog predsednika Nikole Sarkozija predložila plan za uvođenje strožih zajedničkih pravila u ekonomskoj politici 17 članica evrozone.

Posle višegodišnjih protivljenja Nemačke da se uspostavi zajednička evropska ekonomska i fiskalna politika, Merkelova i Sarkozi su na sto stavili plan kojim bi sve zemlje evrozone morale u potpunosti da usaglase granice za odlazak u starosnu penziju, uvedu jedinstven porez za velike korporacije, usaglase plate u javnom sektoru, ukinu automatske povišice plata, ograniče javnu potrošnju i usklade sisteme socijalnog osiguranja, uz eventualno uvođenje kaznenih mera za zemlje koje krše nova pravila. Štaviše, predviđeno je da se ograničavanje javnog duga svih zemalja evrozone unese u njihove nacionalne ustave.

U zamenu za ovaj plan, Nemačka i Francuska bi pristale da povećaju fondove EU za finansijsku pomoć članicama zapalim u dugove, kao što su Grčka i Irska. Međutim, Merkelova je istakla da sporazum o pomenutim merama mora da bude postignut u martu da bi Berlin dao novac za veći paket pomoći.

Ovaj potez Merkelove predstavlja revolucionarni preokret Berlina koji bi mogao na više polja da utiče na budućnost cele EU. Najpre, drastično se produbljuje jaz između glavne struje u EU i Velike Britanije, koja ne želi da previše finansijskih i ekonomskih ingerencija prebaci na nivo EU.

Premda Merkelova ne želi da Poljska i Britanija, koje nisu članice evrozone, budu zapostavljene u odlučivanju o ekonomskoj politici cele evropske porodice, nova pravila igre koje ona predlaže neminovno vode ka stvaranju znatno integrisanije EU, koja bi praktično imala svojevrsnu evropsku ekonomsku vladu.

Time bi se rešilo ono što otac evropske ekonomske i monetarne unije Žak Delor naziva „sistemskom greškom”, odnosno činjenicom da ne postoji zajednička ekonomska fiskalna politika EU pa su zemlje evrozone nekad jedna drugoj konkurencija, a i ekonomsko „zabušavanje” jedne države neminovno utiče na sve ostale.

Međutim, žalbe na nemačko-francuski plan već stižu ne samo od posrnulih ekonomija već i od prosperitetnih članica evrozone. Italijani se već groze donošenje pravila za kažnjavanje prezaduženih zemalja zbog toga što upravo Rim uveliko premašuje pravilo da članice EU mogu da imaju budžetski deficit do tri odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), kao i javni dug do 60 odsto BDP-a.

Italijanski šef diplomatije Franko Fratini već je rekao da „Evropa nije spremna za harmonizaciju poreskih stopa” i da je „nemoguće postići dogovor o takvim pitanjima do kraja sledećeg meseca”.

S druge strane, Belgija, Luksemburg i Španija se grčevito protive povezivanja povećanja plata za određene indekse, dok Austrija ne želi povećanje starosne granice za odlazak u penziju. Grke plaši ideja o promeni nacionalnog ustava u kojem bi se odredila granica za javni dug, dok Irci ni po koju cenu ne žele da se odreknu svog niskog poreza za korporacije.

Nasuprot tome, „paktom za konkurentnost” Angela Merkel želi da celu Evropsku uniju preusmeri na nemački kurs uspeha. Kancelarka je praktično prihvatila ne tako novu procenu analitičara da ovako ekonomski raspolućena EU teško može da drži korak u globalnoj konkurenciji Kine, Indije i Brazila.

Naravno, kritičari ovog predloga tvrde da Evropi nije potrebno još Nemački, već još saradnje i zajedništva. Naime, kritičari ističu da nemački ekonomski model počiva na stalnom trgovinskom višku i da Nemačka svojom robom i uslugama preplavljuje susedne države i domaću nezaposlenost prebacuje na teret drugih. Ovo, prema njihovom mišljenju, nije moguće kopirati i primeniti u drugim zemljama EU.

Osim toga, primena novih pravila neminovno bi vodila i ka promeni Lisabonskog ugovora koji je sa velikom mukom ratifikovan pre nešto više od godinu dana.

Međutim, svetska kriza je dobro protresla Evropu, postavljajući pitanje opstanka evropskog zajedništva. Berlin, prema svemu sudeći, ne odustaje od Evrope. Istorija EU je pokazala da je to nekad sasvim dovoljno za velike korake.

Loši đaci

Iako Berlin i Pariz danas insistiraju na poštovanju pravila o dozvoljenim budžetskim deficitima i javnom dugu, dve vodeće članice EU nisu uvek bile „dobri đaci”. U 2003. godini Nemačka i Francuska su imale budžetske deficite veće od dozvoljenih tri odsto BDP-a, tako da su tražile da dođe do suspenzije Pakta za stabilnost i rast, koji propisuje pravila u ovoj oblasti. Donošenje takve odluke su čak uspele da izlobiraju na sastanku Evropskog saveta, ali je Evropska komisija tužila Savet pred Evropskim sudom pravde, tvrdeći da ta odluka nije u skladu sa osnovnim ugovorima EU. Komisija je dobila ovaj proces, a odluka o suspenziji Pakta je ukinuta, Međutim, Savet nikad nije kaznio Berlin i Pariz zbog budžetske nediscipli

(Politika)