Nenad Kecmanović: Da li je i kako u Bosni moglo bez rata 1992–1995?

Da li je i kako u Bosni moglo bez rata 1992–1995? Koji su to događaji i akteri u zgusnutoj istoriji ranih devedesetih, malo pre ili nešto kasnije, koji su bivšu centralnu jugoslovensku republiku gurnuli u rat, ili su možda mogli da je transformišu u miru? To su pitanja na koja se u BiH vraćaju svake godine povodom proletnjih praznika, koje jedni slave, a drugi oplakuju, bez obzira na već 20-godišnju novu realnost.

Mnogi smatraju da je ratna sudbina BiH bila zapečaćena još aferama „Agrokomerc” i „Neum” koje su kadrovski desetkovale vrh bivše vlasti. Da su ostali na političkoj sceni, iskusni Mikulić, Pozderac i Renovica bi, poput Kučana, Miloševića i drugih, preuzeli nacionalnu retoriku antikomunističke konkurencije i dobili izbore. Oni su ionako bili birani po nacionalnom ključu, a nacionalno podeljena baza ih je prepoznavala kao svoje predstavnike. Ipak, pretpostavku da bi stari i u saradnji uhodani profesionalci lakše gradili kompromise nego politički debitanti Izetbegović, Karadžić i Kljujić, osporava činjenica da su se u aferama pokazali nedorasli i manjim iskušenjima.

Neki opet veruju da rata ne bi bilo da su birači u BiH zaista glasali za komuniste i reformiste, kao što su i pre i posle izbora listom tvrdili. Međutim, transformisani SK BiH (SDP) je posle poslednjeg Kongresa SKJ postao republička stranka, dok su reformisti u BiH bili samo ogranak jugoslovenske stranke (SRSJ za BiH). Oko pitanja „nezavisna BiH” ili „BiH u skraćenoj Jugoslaviji” i dve multinacionalne stranke su se razišle jednako kao i nacionalne SDA (HDZ) i SDS i zato nisu ni ušli u predizbornu koaliciju. Uostalom, na čelu prve je bio Musliman, a na čelu druge Srbin.

Ima mišljenja da bi rat bio izbegnut da je prvi predsedavajući Predsedništva BiH, u skladu sa izbornim zakonom, postao kandidat s najvećim brojem glasova – socijalistički privrednik Fikret Avdić, a ne verski radikal Izetbegović. Zakulisnom transakcijom unutar SDA, koja nije mogla proći bez podrške srpskih i hrvatskih članova Predsedništva, iz igre je izbačen kandidat koji je kasnije, kao lider APZB, aktivno sarađivao i sa Srbima i sa Hrvatima. Međutim, po svemu sudeći, Abdić je bio tipičan regionalni lider koji nije imao ni osećaja ni motiva za rad izvan cazinskog zavičaja.

Nadglasavanje po pitanju suvereniteta BiH bilo je za srpski narod taj fatalni istorijski čin. SDA i HDZ su naprosto zanemarili skupštinski Savet za nacionalnu ravnopravnost. Usledilo je preglasavanje o referendumu o nezavisnosti u Predsedništvu BiH, a „međunarodna zajednica” je ignorisala dualitet u saveznom Ustavu, koji jeste republikama davao atribute državnosti, ali jedino narodima priznavao pravo na samoopredeljenje do otcepljenja

Naknadne analize srljanja u rat podjednako veliki značaj pridaju i Cimermanovoj sugestiji Izetbegoviću da povuče potpis sa Lisabonskog sporazuma, odnosno, njegovoj fatalnoj naivnosti da ga posluša bez garancija da će SAD i EZ vojno braniti jedinstvenu BiH. Tri i po godine kasnije, Izetbegović će u Dejtonu potpisati bezmalo isti sporazuma, ali posle sto hiljada muslimanskih, srpskih i hrvatskih žrtava, zbog čega ga danas osporavaju i mnogi njegovi najbliži saborci.

Propuštena šansa za miran rasplet bosanskog čvora bio je muslimansko-srpski „istorijski sporazum” u kome je Milošević prihvatio sve uslove Zulfikarpašića i Filipovića, odnosno, Izetbegovića za ostanak BiH u skraćenoj Jugoslaviji, ali je ovaj potonji naknadno povukao pristanak.

Ima mišljenja da je presudna bila dvostruka igra hrvatske strane. HDZ je najpre obznanio svoju verziju referendumskog pitanja koja je nezavisnost BiH vezivala za unutrašnju teritorijalno-etničku podelu, a zatim sporazumom Tuđmana i Izetbegovića odustala od „livanjskog pitanja”. Dok se Kljujić u Sarajevu zalagao za probosansku opciju jedinstvene BiH, Boban je, istovremeno, u Grudama pravio Herceg-Bosnu.

Sve minule godine zanemaren je kao kazus beli dvostruki falsifikat u samom finišu napredovanja ka ratu. Prvo, pažljivo čitanje pokazuje da Badinter nije napisao da je za otcepljenje BiH od SFRJ dovoljna podrška većina građana na referendumu, nego da je neophodno da to bude većina od svakog od tri konstitutivna naroda. I drugo, za osamostaljenje je bila potrebna podrška dve trećine upisanih ili 66 odsto, a zvanično je izbrojeno samo 64 odsto. SAD i EU su, dakle, unapred bile odlučile o priznanju.

Iako su građanski rat u BiH, Srbima nametnuli što Muslimani (majorizacijom), što Hrvati (dvostrukom igrom), što međunarodna zajednica (ignorisanjem njihovih prava i interesa), rasprostranjeno je mišljenje da je srpska strana kriva za rat. To što su ostali akteri u sukobu bili vojno inferiorni i imali više žrtava ne znači da su bili moralno superiorni. Da je srpsko vođstvo nastavilo borbu diplomatskim, a ne oružanim sredstvima verovatno bi se i danas uzalud borili za ravnopravnost u BiH.

Nažalost, naknadne analize o olako previđenim ratnim rizicama i propuštenim šansama za mir u BiH ni danas nemaju karakter jalove rasprave „šta bi bilo da je bilo”.

Tamo se sada, kako spolja tako i iznutra, ozbiljno planiraju nova pospremanja unutrašnjih granica i entitetskih nadležnosti, a u tome začudo imaju podršku i nekih visoko rangiranih predstavnika RS, koji se, s pravom ili ne, pozivaju i na maticu.

(Politika)