Nemanja Dević: Naši sveštenici i monasi, poslednja linija odbrane Srpstva

Oni nisu napustili svoje krajeve i svoj narod ni kada je bilo najteže. Država je nestala, a oni su ostali. "Vi idite, ja neću", to je faktički rekao svaki od njih. Čudesne reči projaviće se, 1999, kod nesvetih a svetih na Kosovu.

Ne može čovek u ove dane da ne obrati pažnju na hajku koja već nedeljama traje protiv patrijarha srpskog i njegove misije... i kojekakve komentare vezane za odluke koje dolaze iz Patrijaršije. Izgleda da je poslednjim govorima i postupcima udario u samo osinje gnezdo Druge Srbije i načeo suštinu njihovog Vjeruju.

Nepoverenje, ironija, jed, pa čak i neka vrsta prezira, koji se poput nekakve toksične reke intenzivno šire Beogradom poslednjih godina, sada se usmeravaju i prema nasledniku trona Svetog Save, poslednjem koji se žilavo bori da među nama zavlada mir i jedinstvo (na čije pozivanje vrlo često reagujemo kao na kletvu, kao demon poprskan bogojavljenskom vodicom).

U isto vreme, zadesilo se da čitam i "Spomenicu pravoslavnih sveštenika 1941-1945", urađenu, istina uz mnogo manjkavosti, ali u gotovo nemogućim okolnostima usred komunističke Jugoslavije, 1960. godine. I nalazim na izbledela ili čak potpuno zaboravljena imena.

Dug spisak mučenika

Ilija Ajduković bio je sveštenik u Srednjoj Gori u Lici, nosilac ordena Svetog Save i istovremeno banski većnik. Ustaše su ga u junu 1941. posle dva dana mučenja (mislim da ni najbolesnija mašta ne može da zamisli šta je sve stalo u ta dva dana) ubile kraj Vagana…

Đorđe Bogić (danas praznovan kao novomučenik Đorđe Našički), sveštenik u Našicama u Slavoniji, koga su ustaše isto tako u junu 1941. vezale za jedno drvo, pa ga uz užasno pirovanje koje je trajalo satima ritualno iskasapili…

Đorđe Bogić

Metodije Bradić, jeromonah u Orahovici, pa kasnije u Podravskom Drenovcu, mestima nedaleko od rodnog mesta blaženopočivšeg patrijarha Pavla, koji je imao 75 godina kada su ga ti isti zločinci, kao da su inkvizitori, spalili na lomači…

Ljubomir Vlačić, nekadašnji arhijerejski zamenik u Sarajevu, član Crkvenog suda i pisac crkvene istorije, vrlo aktivan u javnom životu; nije ubijen maljem ni nožem, ali je u 80. godini podlegao svoj torturi koju je prošao u logoru u Capragu…

Jefta Vujović, član Crkvenog suda i arhijerejski zamenik u Mostaru, u junu 1941. je "posle strahovitog mučenja živ bačen u jamu kod sela Služnja"…

Petar Galogaža, prota i arhijerejski namesnik iz Petrinje, pre toga i narodni poslanik, poliglota, koji je, zaostao u "krvavom maršu", ubijen u Jarku (Srem) septembra 1941...

Vladimir Dujić, stari arhijerejski namesnik iz Srpskih Moravica, takođe ugledan nacionalni radnik i nosilac ordena Svetog Save, na Svetog Antu 1941, poglavnikov imendan, odveden je u zloglasni (prvi koncentracioni) logor Danica i tamo pretučen tako da su mu razbijene naočare na licu i staklo bilo sabijeno u oči, ali "ni glasa od sebe nije pustio, već se držao kao heroj čovek", uprkos torturi koja se nastavila sve do njegove smrti u jami na Velebitu…

Lazar Živadinović, sekretar Crkvenog suda u Zagrebu, sa još desetinama sveštenika i duhovnika podelio je sudbinu prote Dujića u jamama na Velebitu, koje i danas, neadekvatno obeležene i istražene, zjape i uvlače poglede u sebe…

Nikola Zagorac, sveštenik u Ličkom Petrovom selu, na međi Bosne i Hrvatske. Ustaše su ga popele na vrh zvonika, pa ga odatle bacili na zemlju – i pošto su ga polumrtvog proboli bajonetom, zapevali "nesta krsta sa tri prsta". Žena i dvoje male dece završili su mu u Jasenovcu…

Slavko Zjalić iz Paklenice kod Novske, juna 1941. Ubijen je i bačen u Savu (kasnije izvađen i identifikovan tako što je kod njega nađena cedulja o krštenju jednog deteta). Za njega su i same ustaše govorile: "Viđe li ti popa, ni da jaukne kad su ga rezali"…

Emilijan Josifović, paroh u Opatovcu kraj Vukovara. Njega su odmah po proglašenju NDH u više navrata zlostavljali, toliko da je duševno oboleo, ali ga i takvog nisu ostavili na miru – no su ga zadavili i bacili u bunar…

Vasilije Kovačina, mladi paroh u Metkoviću u Dalmaciji, nije imao ni 30 godina kada su ga sekli i ubili u autobusu nedaleko od Zavale. Njegovu sudbinu je kasnije iskoristio Zafranović za jednu od scena u "Okupaciji u 26 slika"…

Rafailo Momčilović, iguman Šišatovca u Sremu, imao je skoro 70 godina kada je podvrgnut mučenju. Inače se radilo o jednom od najobrazovanijih ljudi u čitavoj okolini u kojoj je rođen (poreklom je bio iz Deronja), koji je završio Bogosloviju u Beogradu, a studije slikarstva u Rimu i Kijevu. Njega su ustaše uhapsile u avgustu 1941, i sa bratstvom manastira vozom povele u Slavonsku Požegu. Usput su ga tukli i počupali mu skoro celu bradu. Potom su ih, kroz litiju užasa, sproveli i kroz Požegu. Dok su ih tukli, terali su ih da pevaju "Svjati Bože". Stari iguman Rafailo je pred tom celodnevnom torturom pao, a ostali uhapšeni sveštenici, monasi i seljaci iz raznih krajeva, naterani su da prelaze preko njegovog tela i da ga gaze. Ko bi se usprotivio, bio bi odmah ubijen. Tako je prota u mukama ispustio dušu...

Georgije Marjan, prota iz Senja, čuvenog Gorskog kotara. Njega su ustaše uhapsile i odvele u Gospić, i živog ga spalili u avgustu 1941…

Kosta Stanišić, odlikovani protojerej i namesnik iz Livna, bio je nateran da gleda najpre kako sve njegove parohijane žive bacaju u jamu, uključujući i njegovu ženu i kćerku, da bi tek na kraju bio zaklan i za njima bačen i on...

Mogu da se ispišu i prenesu stotine ovakvih priča. Što je najgore, golgota sveštenika nije bila okončana i završetkom rata 1945; njihov progon nastavljen je i pod komunizmom.

Litija na Cetinju, Mitropolija crnogorsko-primorska

Pogledajmo listu ubijenih od komunista samo u mitropoliji Crnogorsko-primorskoj, koja je višestruko duža u odnosu na sve okupatore, i shvatićemo koliko je savremenih problema započelo baš tada. Ali, to nije glavna poenta ovog teksta.

Čitam "Spomenicu"... i mislim. Svi pobrojani sveštenomučenici imaju jednu zajedničku karakteristiku: živeli su u srpskim krajinama i krajištima, prvi među jednakima, i tako bili prvi na udaru 1941. godine. Jednako kao i oni na Tisi i Dunavu, koji su 1942. masovno bacani pod led, ili preostali u Staroj Srbiji, koji su zverski ubijani i potonjih godina, poput mučenika iz Suvog Dola kod Novog Pazara, koji su 1943. ubijeni usred liturgije.

Među njima ima mogu da se pronađu razne vertikale, karakteristične za srpski etos. Na primer, kada Mara Stojadinović, protina kći iz Čuruga, koju je potpuno nedužnu upucao mađarski žandarm, izgovori: "Još jedan metak, molim." I to ponovi još jednom, dok je trećim metkom nije dotukao. Ne podseća li to na reči starca Vukašina iz Klepaca: "Samo ti dete radi svoj posao"?

Drugo što je svim pobrojanim pastirima zajedničko: oni nisu napustili svoje krajeve i svoj narod ni kada je bilo najteže. Država je nestala, a oni su ostali. Kako je rekao za nas anonimni prota Pavle Katanić iz Bijeljine, u smrtnoj pretnji u NDH: "Ostajem sa svojim stadom, pa šta mi Bog da." I podelio je njihovu sudbinu – i sam u mukama stradajući u julu 1941. pokraj Gospića. "Vi idite, ja neću", to je faktički rekao svaki od njih. Čudesne reči projaviće se, 1999, kod nesvetih a svetih na Kosovu.

Ali postoji još nešto što im je, većini, zajedničko, a što se vidi iz ove spomenice.

Svi ti ljudi su stasiti. Urednih brada, čiste i uređene kose. Za ono vreme, oni su raskošno odeveni, privlače pažnju i svojom pojavom, uz mantije, pojaseve i krstove koji danas prže naše sekularno sveštenstvo koje vrišti kroz razne građanske aktiviste. Za siromašno i neprosvećeno društvo Kraljevine, oni su zaista bili i bogati ljudi. Verovatno poneki od njih ima auto, drugi imaju dobre konje i ate.

I svi oni za koje se govori da su bili "društveno aktivni" ili "nacionalni radnici", može se naslutiti da su u svom vremenu (ključne godine borbe za oslobođenje i ujedinjenje, a potom i delovanje unutar obnovljene Patrijaršije) neminovno bili u dodiru, čak i nekoj vrsti saradnje sa režimom ili pak vladajućim strankama. Neki od njih zagovarali su i saradnju i slogu sa Hrvatima.

Sveti sveštenomučenik Platon Banjalučki, SPC

Da li bi episkop banjalučki Platon, takođe mučenik iz NDH koji je danas kanonizovan, sa svetonazorima našeg vremena, a uz kontroverze sa finansijama koje su mu pripisivane, mogao da prođe naše sitno vrednosno rešeto? Ili ga tek mučenička smrt u našim očima čini dostojnim i svetim? Da li je bar neko od zapenušalih revolucionara, ko se o ove sveštenomučenike ogrešio za njihovog života, umeo da posle rata smogne snage i kaže: pogrešio sam? Iščitao sam brojne (po)ratne memoare i nisam našao nikog takvog.

No, o njih bi postojalo još samo jedno gore ogrešenje: da uz povike "nedostojan", drugi put u svom veku, bacimo kamen na naslednike njihovih tronova i parohija.

Čini se, ipak, da leta Gospodnjeg 2023. nismo daleko od toga.

(RT Balkan)