Nedim Sejdinović: Informerov rijaliti sa “dekom”, pozornikom i Vučićem - Združeni napad na zdrav razum

 Neki na društvenim mrežama tvrde da je incident ispred novosadske Banovine izrežiran u naprednjačkoj kuhinji apsurda, odnosno da se Mirko Pavlov, “deka” – kako mu tepaju tabloidi – nije slučajno zadesio tu tokom okupljanja građana koji su odavali počast žrtvama nadstrešnice, blokirajući raskrsnicu na uglu Bulevara Mihajla Pupina i Stražilovske ulice. Navode i dokaze za tu tvrdnju, a ne može se reći da se takvih stvari nismo nagledali tokom svih ovih godina protesta, kada su, je li, “zli blokaderi” sprečavali “bakice” da odu na terapiju ili da tetki na samrti odnesu čudotvorni lek. No, to odista nije važno: da li je incident na neki način fabrikovan ili je tek iskorišćen za još jedan politički rijaliti šou u izvedbi vladajuće stranke. I jedno i drugo je moguće.

Svakako će u cunamiju političkih događaja i kvazidogađaja i ovaj vrlo brzo prekriti “ruzmarin, snjegovi i šaš”. Mnogi će ga zaboraviti i pre nego što ovaj broj “Vremena” bude na kioscima. Najduže će ga pamtiti policajac Siniša Mašić i njegova porodica. Mašić je suspendovan na pravdi boga, i nije prvi, a verovatno ni poslednji, koji je nadrljao jer je učinio nešto što se nije svidelo režimu ili pak samo zato što je radio svoj posao na pogrešnom mestu u pogrešnom momentu. Postavši time idealna žrtva koja je prinesena bogu jeftine propagande, za jednokratnu upotrebu.

Nadati se da će u sudskom postupku policajac ostvariti svoja prava, jer je njegova suspenzija – vidi se to gledajući i sa one strane Meseca – protivzakonita. Vrlo je verovatno da će dobiti i nekakvu satisfakciju, ne samo zbog toga što će sud eventualno raditi po zakonu već i stoga što to naprednjake neće odveć interesovati. Oni su iz čitave ove priče izvukli ono što su hteli da izvuku, a njihove protivzakonitosti svakako plaćaju građani. Mašić nije ni prvi ni poslednji koji je stavljen na njihov “stub srama”, onako uzgred.

foto: instagram/maja.gojković BIZARNI PROTEST ZA VRH NOVOSADSKIH NAPREDNjAKA: M. Gojković, M. Vučević…

ŠTA SE ZAPRAVO DESILO?

Hajde da prepričamo šta se zapravo desilo na raskrsnici. Sve se to lepo vidi na snimku koji je kružio internetom, a koji su građani šerovali u fazonu – evo kako to izgleda kada policija radi svoj posao. Građani su blokirali narečenu raskrsnicu, a onda se tu pojavio “deka” Pavlov i počeo da ne kontroliše svoj agresivni karakter, odnosno da napada i vređa demonstrante. Jedan “blokader” mu je odgovorio sličnom merom, ali ga je drugi zaustavio kako ne bi došlo do fizičkog kontakta. Policajac Mašić i njegov kolega su Pavlova, što je i logično jer je on produkovao incident, “izolovali” i legitimisali. On je, međutim, u svojoj borbi za državu a protiv unutrašnjih neprijatelja, nastavio policajcima da govori svašta nešto što nije prikladno za ponoviti. Izrevoltiran policajac ga je malo odgurnuo… I eto povoda za ludilo bez granica.

U zbitije se promptno uključila “legendarna” nevladina paravojna organizacija za specijalne operacije pod nazivom Centar za društvenu stabilnost, poznata po tome što u svojim dokumentarnim emisijama pravi spiskove izdajnika spremnih za odstrel. I kojoj bi bolje bilo da što pre naziv promeni u Centar za diktaturu, pre nego što se neko drugi toga doseti. Pozvao je CZDS građane da se okupe isped centralne novosadske policijske uprave kako bi iskazali bunt zbog policijske torture nad Pavlovom. Traži usput da policija pod hitno obustavi “blokadersko nasilje”, odnosno da hapsi, bije, ako treba i ubije (da parafraziramo ministra informisanja) svakoga ko digne glas protiv režima.

Građani se nešto baš nisu odazvali ovom skupu vrištećeg paradoksa, ali su zato tu bili naprednjački aktivisti, predvođeni formalnim predsednikom SNS-a Milošem Vučevićem, Majom Gojković, koja obavlja neprijatnu dužnost predsednice nepostojeće pokrajinske Vlade, kao i Žarkom Mićinom, za koga neki mediji tvrde da je gradonačelnik Novog Sada. Vučević je Mašića nazvao “prijateljem blokadera” i tražio da se stane na put “blokaderskom teroru”.

Dok je skup trajao, stiglo je saopštenje MUP u kojem se navodi da je protiv oba policajca pokrenut disciplinski postupak, a da je jedan on njih i suspendovan. Navodi se da je identifikovan i saslušan i tridesetoosmogodišnji Novosađanin koji je odgovorio na “dekičinu” verbalnu agresiju, i da će njegov slučaj biti predat tužilaštvu.

U ovaj cirkuski komad uključila se i nenadležna institucija zvana Aleksandar Vučić, koja uvek deluje u sadejstvu sa “Informerom”. Vučić se izvinio “dekici”, potpuno frapiran zbog “torture” kroz koju je prošao. Ostala je institucija bukvalno bez reči, bar koji minut, ali su onda one opet naišle. Poručio je “dekici”: “Molim da i meni oprostite i celoj našoj državi, a nama ostaje da se borimo protiv sopstvene arogancije i bahatosti, bahatosti mnogih naših ljudi iz različitih razloga i motiva”, naveo je on.

Takve reči, ne daj bože, nije uputio devojci kojoj su naprednjački aktivisti smrvili vilicu i koje je on proglasio “junacima” ili, recimo, Lazaru Diniću, kojem su isti nedavno razlupali lobanju.

Posle protesta, u posetu porodici Pavlov u Sremskim Karlovcima pristigao je Miloš Vučević. Bio je to emotivan susret prepun zagrljaja. Kao kada unuk posećuje dedu koji se upravo vratio sa Solunskog fronta, sticajem okolnosti živ i zdrav. Sve su ovo, naravno, zabeležile bezmalo sve tabloidne kamere ove zemlje.

ŠTA JE SMISAO OVE BUDALAŠTINE?

Iako nam se čini da smo na sve navikli i da nas ništa više ne može iznenaditi, mora se priznati da nas naprednjački režim ponekad ipak uspeva ostaviti u raskoraku, baš bez reči, kao u slučaju “dekice-Solunca”. O ovakvim vlastima napisane su bezbrojne knjige, snimljeni filmovi, još pre nove ere definisan je pojam koji označava sličan oblik degeneracije demokratije – ohlokratija, Orvel je onoliko nacitiran – ali sve ovo nije dovoljno da bi se obuhvatio fenomen “vučićizam”. Svakako ne zbog toga što režim izbacuje kreativne ideje na koje se ne stigne odgovoriti, nego zato što svoju bezidejnost i bahatost dovodi do sve udaljenijih granica besmisla. Valjda da bismo predvideli šta će sledeće uraditi, treba da budemo pod snažnim uticajem loše šljive kombinovane sa kokainom. Ne može pristojan čovek ni u najonostranijim snovima zamisliti šta je sve u glavi naprednjačkom “kreativnom timu”.

Tačno je da je režim izbezumljen, da gubi tlo pod nogama, da ne zna gde udara i da baca udice na sve strane nadajući se da će se nešto upecati, te da su mu od političkih alata ostale tek ogoljena sila, zastrašivanje i najprimitivnija propaganda. Ipak, ne treba ga potcenjivati. Koliko god bila istrošena i dovedena do paradoksa, u ovom sveopštem haosu i dalje postoji strategija koja kod dela stanovništva i dalje “pali”. To je onaj deo stanovništva za čiju se dušu režim bori, koji mu eventualno može obezbediti izbornu pobedu, uz one koji se nalaze u piramidi korupcije ili su ucenjeni, sve sa onim što se uspe pokrasti.

Strategija je ona ista radikalska koje smo se nagledali devedesetih, iz ratnog perioda. Da parafraziramo Miloševića, možda ne znaju da rade, ali zato znaju da ratuju. Radikali, elem, jedino znaju da ratuju i da budu beskrajno oholi, pa u politici koriste ratne obrasce, doživljavajući protivnike kao neprijatelje koje treba uništiti. Ne jebu oni dva posto ženevske konvencije i lepe manire!

Šta bi dakle bila glavna poruka igrokaza? Nije Mašić jedini policajac koji je suspendovan jer je radio svoj posao po zakonu, ne obazirući se na to ko je onaj ko remeti javni red i mir. Prošle je godine suspendovan policijski službenik koji je priveo jednog od onih koji su napravili incident u Futogu, gađajući žutom farbom članove grupe “Beogradski sindikat”, koja je u ovom novosadskom predgrađu svirala u znak podrške građanima u buntu. Navodno je čak i jedan šef novosadske policije (jedan od šest smenjenih za kratko vreme) odleteo jer, shodno proceni odozgo, nije prema “blokaderima” bio baš onako surov kako se to od njega očekivalo.

S druge strane, svi oni policajci koji su, zajedno sa neidentifikovanim kapuljačastim licima, tukli studente i građane, ne samo da nisu smenjeni nego su i napredovali. Setimo se osobnosti po imenu Kričak, pored drugih. U tom smislu, ovaj cirkus je imao jasan cilj: da izvrši dodatni pritisak na policijske službenike. Kao što vlast ne radi gotovo ništa osim što izvodi kerefeke koje će joj omogućiti da po svaku cenu sačuva poziciju, tako se i od policije očekuje da se ne bavi ničim drugim osim da bije studente i pobunjene građane, odnosno da funkcioniše kao režimska pretorijanska garda.

Policajci se stavljaju pred izbor: ili da bespogovorno sprovode naređenja koja su u suprotnosti i sa ovdašnjim i sa božjim zakonima, ili da ostanu bez posla i “fine plate”. Mi vas hranimo, mi vam dajemo jeftine stanove, omogućavamo vam razne “šeme”, pa onda ćutite i trpite! Poznavaoci prilika u novosadskom MUP – a verovatno ni drugde nije bitno drugačije – tvrde da policajci u poslednje vreme ne smeju da diraju ni obične ulične kriminalce, poput džeparoša, jer se često ispostavi da su i oni deo naprednjačke piramide, odnosno zaštićeni pojedinci.

Sličan pritisak se vrši i na druge institucije, ali je policija u ovom pogledu na najjačem udaru. Ona mora biti potpuno poslušna, ne smeju se ni naslutiti disonantni tonovi. Iz ugla naprednjaka ona verovatno predstavlja najvažniju alatku u očuvanju vlasti po svaku cenu. Opet, oni koji poznaju prilike kažu da policajci zbog svega ovoga nisu baš presrećni, ali da ćute – ćute!

ALI TO NIJE SVE

Ali to nije sve. Ovim se ne iscrpljuje smisao ove i sličnih režimskih pozorišnih predstava, usmerenih ka onom delu javnosti koje veruje u sve zavere ovog sveta i kojem činjenice ne znače ama baš ništa. Već smo rekli da naprednjaci u mirnodopskoj politici koriste obrasce ratne propagande, koja – uzgred budi rečeno – po difoltu vodi snažnim podelama u društvu. Ako su u nečemu uspeli, onda su uspeli u tome da društvo ne samo da se ne slaže oko mišljenja već gubi osnovu za razgovor o činjenicama. Nećemo sada da koristimo termin “građanski rat”, jer tome nije ni vreme ni mesto.

Radi se o strategiji izvrnute stvarnosti, odnosno o “inverziji žrtve i počinioca”, u kojoj akter koji vrši nasilje ili nepravdu sebe predstavlja kao žrtvu. “Dekica”, kako mu, je li, tepa režimska propaganda, postaje simbol “običnog građanina”, navodne slabašne žrtve koja se našla na udaru “blokaderskog”, neprijateljskog terora, združenog sa policijskom brutalnošću. To što je sve to evidentna budalaština, nema veze.

U ratnim uslovima ovakvi narativi služe kao uvod u novi talas agresije, koji se potom prikazuje kao nužna reakcija. Setimo se onih frazetina iz devedesetih: neprijatelj je nasrnuo, a onda smo mi u kontranapadu zauzeli njihove teritorije i držali “strateške tačke” koje sprečavaju naredni napad dušmanina. Dakle, ovo je najava za novi talas odmazde, koja se već sprovodi svuda naokolo, paralelno.

Propaganda uvek igra pre svega na emocije, pa se u tom okviru propagandno prikazuju nemoćne žrtve – deca i stariji ljudi. Zato je za ovu igranku “dekica” naprednjacima legao ko budali šamar.

Tu su i poznati istorijski narativi o tome da smo “mi uvek (bili) žrtve”. Naprednjaci su, otkako su došli na vlast, u svojoj propagandi stalno pod udarom združenih nečasnih sila ovog sveta, ali i intergalaktičkog antisrpstva: pre svega Zapada, okolnih država koje ništa drugo ne rade nego se trude da Vučiću “zaprže čorbu”, zatim “zlih tajkuna” i drugih unutrašnjih neprijatelja, od kojih su neki plaćeni a neki zaluđeni. I sam “dekica” će u tom ključu reći da mu je žao studenata jer su ih neki zli ljudi “uzeli pod svoje”.

ORUŽJE ZA ISTOMIŠLjENIKE

Kvazidogađaj je usmeren, kako rekosmo, ka onom delu javnosti kojem je tokom svih ovih godina izvršena propagandna operacija na otvorenom mozgu, a koja je direktni nastavak propagande devedesetih. To je i oružje za naprednjačke propagandiste ispred prodavnica gde se ispija pivo, te na slavama i sahranama. I tome služi ova vrsta propagande. A da može da bude uspešna, dokaz je aktuelna, u priličnoj meri zabetonirana percepcija ratova devedesetih.

Postoji čuvena karikatura na kojoj jedan stariji čovek odgovara kćerki koja ga upozorava da to što čita jesu lažne vesti. On veli: kako lažne kada tvrde upravo ono što ja mislim?! Dakle, koliko god bilo apsurdno i besmisleno, ljudi prihvataju izvrtanja ili tumačenja činjenica na način koja se oslanja na njihova formirana uverenja i emocionalne stavove. To je problem sa kojim se suočava savremeni svet i koji pogoduje autokratijama i budaletinama na vlasti: sklonost da prihvatamo informacije koje potvrđuju ono u šta već verujemo, a odbacujemo ili relativizujemo ono što ga dovodi u pitanje. Ljudi teško menjaju mišljenje a istovremeno vole da su “na pravoj strani”: stoga im se serviraju narativi koji ih prikazuju kao žrtve ili kao moralno opravdane. Takvi narativi deluju “istinitije” jer se uklapaju u sliku koju već imamo o sebi i svetu, makar se iz drona videlo da se i ne susreću sa istinom. Cilj je da se deo javnosti poistvoveti sa “dekom”.

Psiholozi, uzgred, govore o modelu poznatom pod imenom DARVO – Deny, Attack, Reverse Victim and Offender. Podseća nas na to jedan sagovornik. Kaže, najpre se optužbe negiraju, zatim se napadaju oni koji ih iznose, a na kraju se uloge preokreću tako da optuženi postaje žrtva, a kritičar agresor. Ovo je termin koji se koristi u psihologiji nasilja, ali i u politici koja se zasniva na nasilju. Zvuči poznato, zar ne!

ŠTA ĆE BITI POSLE?

Uglavnom, naprednjake ne treba potcenjivati, ali ni precenjivati. Trče oni svoj počasni krug, nema u to sumnje, samo je pitanje koliko će veliku štetu još napraviti državi, društvu i građanima. Koliku će cenu Srbija platiti da se oslobodi ovoga što joj se nakačilo na vrat. Svakim svojim potezom šire strah, ali i znatno povećavaju broj protivnika i kritičara. Slučaj Mađarske je pokazao da se sličan, mnogo ozbiljniji režim, očas posla može izduvati kao probušen balon. U stvari, ne očas posla, nego uz veliki trud. Ali kad ispuše, ono baš ispuše! Radikali su izgubili sve ratove, al’ još vode rat! Nema sumnje da će izgubiti i ovaj.

U Mađarskoj se trenutno vodi rasprava o tome kako pristupiti građanima koji su žrtve Orbanove propagande i koji su verovali da on jedini štiti Mađarsku od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Te da će bukvalno istog dana kada on padne sa vlasti Ukrajinci ujahati u Budimpeštu. Kao da nemaju pametnija posla!

A to nije jednostavno pitanje. Naime, ljudi koji žive u paralelnoj, režimski kreiranoj stvarnosti, neće tek tako, kada se suoče sa istinom koja je u suprotnosti sa onim u šta su godinama verovali, promeniti mišljenje. Prvo će negirati ili relativizovati činjenice kako bi sačuvali sliku o sebi i “svojoj strani”. Onda će krivicu prebacivati na pojedince iz svojih redova i na okolnosti. U pitanju je dugotrajan i traumatičan proces, ali koji mora da bude izveden do kraja kako nam se nikada više ne bi desio Vučić, ili takvo šta.

(Vreme)