Nebojša Višković: Pismo o Novaku koje nikad nije pročitano

Poštovani Predsedniče Vlade,

Nema mnogo oblasti koje Srbiju u svetu predstavljaju u najpozitivnijem svetlu. Sport jeste iznedrio mnoga velika imena ponikla sa ovih prostora, ali i to je nedovoljno sa obzirom na potencijal koji posedujemo. Zato Vam se i obraćamo, u nadi da ćete sprečiti da jedan vanserijski talenat propadne i omogućiti stvaranje još jednog vrhunskog sportiste od koga će naša država imati mnogo koristi.

Radi se o Beograđaninu Novaku Đokoviću, najboljem teniseru na svetu do 16 godina, i – po mišljenju kompetentnih stručnjaka za tenis sa svih kontinenata sa kojima smo stupali u kontakt – igrač koji se rađa jednom u 10 godina. Interesovanje za Novakom je ogromno.

Grci i Nemci su mu već nudili državljanstvo (što je naravno odbijeno), obezbeđeni su mu vrhunski uslovi za trening u čuvenoj akademiji Nikole Pilića u Minhenu gde, pored Beograda, sprovodi pripreme za turnire.

Novak je rezultatima i ponašanjem u proteklih par godina na najlepši način predstavljao svoju zemlju Srbiju u nekoliko desetina država. Njegova perspektiva i prostor za napredak su ogromni, ali sad sledi presudni period posle kog će postati idol mladih širom planete ili ostati upamćen samo kao velika nada.

Uz Vašu pomoć, Novak Đoković će podižući pehare sa Vimbldona i Dejvis kupa uvek moći da istakne da je, kad je bilo najbitnije, Srbija stala iza njega.

U prilogu dostavljamo njegovu sportsku biografiju i kopiju sa zvaničnog sajta ITF-a (Svetske Teniske Federacije).

Unapred zahvalni, Bogdan Obradović
Nebojša Višković

Pismo koje ste pročitali sastavili smo Bogdan Obradović, sadašnji selektor Dejvis kup selekcije Srbije, i moja malenkost jednog septembarskog dana 2003. godine.

U to vreme je Novakova karijera bila na prekretnici. Nastavak izvanrednih rezultata bio je uslovljen novcem. Pismo je bilo adresirano na tadašnjeg mr. Predsednika, Zorana Živkovića. Posle najave i dužeg čekanja, primio me neki službenik iz kabineta Predsednika Vlade, na žalost ne sećam se imena.

Predao sam mu pismo, ali nije ga ni pogledao, samo je pitao: „Je li, sine, o kolikim parama pričamo“? Kad sam rekao sumu, skenirao sam mu lice. Probao je da sakrije, ali jedan trzaj iznad usana mi je bio dovoljan da znam da će ovo pismo, čim napustim kancelariju, neslavno završiti karijeru u kanti. Taj čovek se verovatno i ne seća našeg razgovora. Voleo bih da se seti, pa da mu bude bar malo krivo. Jer, da je tada pomogao, i on lično imao bi zasluge za Novakov rezultat. Ovako, samo staje u red onih koji su mogli da pomognu, a nisu. Onih koji će se sad utrkivati ko će pre čestitati. Niko nije pomogao. Novak je sve uradio sam i, da sam na njegovom mestu, čitao bih samo iskrene čestitke običnog sveta.

Ostalo bih zafrljačio direktno u kantu, kao što je neko nekad uradio sa nečim drugim.

Iskopao sam ovo pismo na starom lap topu, setio sam se da sam ga negde sačuvao. Napisali smo Boća i ja – Novak Đoković će podižući pehare sa Vimbldona i Dejvis kupa... Nije baš da smo Nostradamusi, ali nije loše, priznaćete. Jedno je već odrađeno, ostaje ono drugo. Vrlo brzo...

Ah, da. Žensko finale. Svaka čast, Petra Kvitova. Uspeh dostojan svakog divljenja, ali, Petra, čak i da čitaš ovaj blog razumela bi što ti se daje samo par redova. Tvoja zemlja je imala šampione Vimbldona i prve igrače sveta, nama je prvi put. Malo smo uzbuđeni, izvini...

(Blic)