Nebojša Katić: Pandemija omogućila državama da testiraju izdržljivost i poslušnost stanovništva

 Kako je to već običaj, na kraju svake godine medijske Kasandre proriču budućnost i najavljuju najvažnije događaje koji bi mogli obeležiti godinu koja dolazi. U tome prednjače zapadni mediji čija se proročanstva potom prepisuju i prenose svetskim šarom. Kako se publika ne bi zamarala različitim bojama, valerima i nijansama, insistira se na kontrastima, pa se otuda koriste samo dve boje - crna i bela, i to bez nijansi sive. Ovaj tekst će, ravnoteže radi, takođe biti obojen, ali malo drugačijim bojama od onih koje preovlađuju u najuticajnijim globalnim medijima. 

Amerika-Rusija i ono između 

Dve najveće političke teme vezane su za odnos i politiku Zapada prema Kini i prema Rusiji. Na jednoj strani su miroljubivost, sloboda, tolerancija, liberalizam, humanizam, ljudska prava i ostale svakovrsne vrline. Na drugoj strani je sve suprotno, uz obavezni dodatak prideva i priloga poput „agresivan" i „ekspanzionistički". Čitaoci neće imati muku da pogode kome je koja uloga dodeljena u ovoj medijskoj podeli.

Velika evropska tema bavi se mogućim napadom Rusije na Ukrajinu. Da li 100.000 vojnika na zapadnim ruskim granicama služe tom cilju, ili je samo reč o pritisku koji Moskva vrši na zapadne zemlje kako bi sprečila ulazak Ukrajine u NATO i instaliranje američkih raketa u Ukrajini? Pritisak Moskve na Ukrajinu doživljava se kao pritisak na suverenu zemlju, a svaka suverena država ima pravo da uđe u savez s bilo kim, pod uslovom da nije npr. Kuba i da nije u blizini granice sa SAD. Američke granice se prostiru do svemira, pa još malo iza.

Vojni analitičari ukazuju da Rusi na svoju zapadnu granicu još uvek nisu dopremili vojne bolnice i centre za transfuziju, pa se otuda veruje da je pre reč o pritisku nego o stvarnoj nameri da se ratuje. U ovom scenariju polazi se od toga da Rusija, osim što može da preti, nema dobrih opcija u konfliktu s Ukrajinom. Zapadna alijansa je čvrsta, a ratoborni nemački „zeleni" su je dodatno ojačali. Uz to, može se dogoditi i da NATO savez, ulaskom Finske, dobije još jednu prinovu na severnoj granici Rusije. A ko zna, možda se i Švedska pridruži ovoj alijansi za mir.

U političkim analizama reč „Rusija" se rutinski zamenjuje imenom Putina. Ova personalizacija politike treba da pošalje poruku ruskom narodu da Zapad nije njihov neprijatelj, već da je problem samo Putinova agresivna politika. Kada njega ne bi bilo, u odnosima sa Zapadom zavladala bi jeljcinovska harmonija.

Čini se i da je za Zapad svaki ishod dobar bilo da se u Ukrajini ratuje, bilo da se stalno održava napetost i produbljuje mržnja dva naroda. Zlobnici bi čak mogli pomisliti da Zapadu, ili bar Americi, ne bi previše smetao jedan fini, krvavi, ograničeni rat u kome bi ginuli Ukrajinci i Rusi, dok bi Zapad pomagao i navijao s distance.

Nevolja sa scenarijima ove vrste je što se ne mogu proračunati svi rizici, pa ni rizici eskalacije sukoba koji bi prešao granice Ukrajine. U Crnom moru je ozbiljna, miroljubiva NATO armada, ali se često dešava da se rusko kopno opasno približi ovim brodovima i tu uvek može doći do fatalnog incidenta.

Ako se tenzije nastave, Zapad će, kada prođe zima i kada gasni faktor ne bude imao zimsku težinu, možda pojačati sankcije Rusiji. Jedna od kredibilnih pretnji je i izbacivanje Rusije iz sistema međunarodnih plaćanja (sistem SWIFT). U ekonomskom smislu to je tzv. „nuklearna opcija" i verovatno bi značila da je Rubikon pređen i da su mostovi popaljeni za dugi niz godina. 

Vučja diplomatija Kine

Druga, veća i dugoročnija tema je ekonomski uspon Kine i njeno geostrateško jačanje. Može li se Kina zaustaviti i ako može, kako?

Na političkom frontu Kinezima se prebacuje sve agresivnija spoljna politika. Nova kovanica za kinesku diplomatiju je diplomatija „vuka ratnika", ili kako se to izvorno i elegantnije na engleskom naziva, „wolf warrior diplomacy". Poslednjih godina Kina je odustala od politike koju je sugerirao Deng Sjaoping po kojoj treba skrivati snagu i kupovati vreme.

Kina više niti može niti želi da krije svoju moć, uključujući tu i vojnu. Nedavno lansiranje hipersoničnih raketa i veliko jačanje kineskih kapaciteta za sajber ratovanje zabrinjava zapadnu alijansu, ali joj i pomaže da svoju javnost uveri u potrebu za još većim ulaganjima u vojno-obaveštajni kompleks. Do sada se tu neodgovorno štedelo.

Tajvan je trenutno u žiži ove geopolitičke partije šaha, iako niko ne veruje da bi Kina u bliskoj budućnosti mogla napasti Tajvan, tim pre što je Kina ujedinjenje s Tajvanom planirala tek za 2049. Ali održavanje tajvanske tenzije dobar je povod da zapadne sile drže veliku armadu u blizine kineske obale i da već formiranoj anglo-alijansi (AUKUS) pokušaju da priključe Japan i Južnu Koreju, bar u ovoj prvoj fazi.

Može biti da oštra kineska politika prema Tajvanu olakšava promociju narativa o agresivnoj Kini i možda nepotrebno antagonizuje veliki deo građana Tajvana. Ovde ipak valja podsetiti, jer mediji to retko rade, da na Tajvanu postoji nemali broj prokineski orijentisanog stanovništva. Ovaj manjinski segment stanovništva glasa za Kuomintang, najveću tajvansku opozicionu partiju.

Sva je prilika da će komplikovani azijski i pacifički teatar biti pozornica na kojoj će se odigravati najuzbudljivije geopolitičke predstave, ako ne baš ove godine, onda svakako u godinama koje dolaze. Verovatno bi trebalo obratiti pažnju i na azijske države bivšeg SSSR-a. Destabilizacija tog velikog regiona ima sjajan potencijal da ugrozi istovremeno i Rusiju i Kinu kao i projekat „Pojas i put". Može li bolje? 

Politika inflacije

Ako se s velikih političkih tema pređe na velike ekonomske teme, situacija je još neizvesnija. Bez konkurencije, najvažnija ekonomska tema 2022. vezana je za kretanje inflacije. Njen tok će odrediti monetarnu politiku i politiku kamatnih stopa, a time i sva druga ekonomska kretanja.

Kada je inflacija u pitanju, zanimljiv je vladajući narativ kojim se pokušavaju sakriti ekscesi decenijskog štampanja novca, pogotovo u najrazvijenijim ekonomijama. Količina naštampanog novca je takva da se, iako s višegodišnjim zakašnjenjem, morala preliti s finansijskih tržišta i tržišta nekretnina na realni sektor. (Ludi rast cena finansijskih „roba" i nekretnina ne ulazi u obračun inflacije.)

Po popularnom tumačenju, rast inflacije je posledica rasta cene energije i sirovina, rasta troškova transporta i nestašice nekih roba koje su izazvane uskim grlima i poremećajima do kojih je dovela pandemija. Iako ova objašnjenja nisu besmislena, ona samo delom mogu objasniti nagli rast inflacije.

Važno je uočiti da u ovom trenutku inflacija nije globalni fenomen već je, bar za sada, fenomen zapadne hemisfere. Azija je velikim delom pošteđena ove pošasti i stanje je manje-više redovno. Uzgred, kada je merenje inflacije u pitanju, cifre koje se objavljuju treba uzeti s rezervom. Pandemija je promenila strukturu potrošnje i povećala učešće roba u korpama roba i usluga na osnovu kojih se inflacija meri. Statistički sistemi još nisu registrovali ovu promenu u strukturi potrošnje.

U vladajućem narativu jedino se ne pominje slon koji već godinama stoji nasred dnevne, monetarne sobe. Ogromno štampanje novca i ukupna monetarna ekspanzija koja traje godinama, kako se indirektno sugerira, ne utiču na inflaciju. Svaki ambiciozniji student ekonomije zna čuvenu Fridmanovu maksimu po kojoj je inflacija uvek i svuda monetarni fenomen prouzrokovan bržim rastom novčane mase od rasta proizvodnje. Kao što je ta Fridmanova teza pojednostavljena (kao i većina njegovih teza), tako je, na suprotnoj strani, ignorisanje ogromnog rasta novčane mase već prešlo granice dobrog, ekonomskog ukusa.

Rast inflacije se tretira kao prolazni fenomen i tom narativu je prilagođena nova monetarna doktrina. Više nije važno da se inflacija drži pod kontrolom u svakoj godini, već je bitno da ona ostane u razumnim okvirima u srednjoročnom periodu. Nestala je i magija broja dva. Koliko juče, kada bi inflacija prešla godišnju stopu od dva procenta, u zapadnim centralnim bankama bi se palile crvene lampice. Sada i za sada, lampice se ne pale ni kada inflacija pređe pet ili šest procenata. 

Centralne banke se nadaju da će se tokovi snabdevanja normalizovati i da će se proces punjenja zaliha zaustaviti, a time i prekomerni rast tražnje. Pritisak cena energenata već popušta i smanjivaće se kada zima prođe. Trenutni rast plata a time i rast troškova biće neutralisan zahvaljujući robotizaciji i tehnologijama koje funkcionišu bez velike potrebe za ljudima. To bi trebalo da smanji tražnju na tržištu rada. Građani ubrzano troše zalihe novca koje su kumulirali prinudnom štednjom koju je pandemija izazvala. Svi ovi faktori će možda pomoći da se ponuda i tražnja uravnoteže a inflacija vrati u ranije okvire.

Ali ako se ovaj scenario ne ostvari, centralne banke nemaju dobar izlaz iz potencijalne inflatorne krize. Ako bi se primenile standardne antiinflacione mere i podigle kamatne stope, mogući efekat bila bi recesija, velika berzanska kriza a možda i berzanski slom. Neki od iskusnih berzanskih insajdera tvrde da je sistem ranjiviji nego pre krize 2008. i 2009. i da je poslednjih godina došlo do hazardiranja kakvo nikada ranije nije viđeno. Zbivanja na finansijskim tržištima su se odavno odvojila od realne ekonomije, a centralne banke mnogo više brinu o interesima svojih prijatelja iz finansijskog sektora nego što brinu o stanju u realnoj ekonomiji. 

Kad se plima povuče

Do juče se tvrdilo da je bankarski sistem sada čvrsto regulisan, pa se kriza poput one iz 2008-2009. ne može ponoviti. Ali gle, najednom, Banka za međunarodna poravnanja upozorava da je situacija malo složenija - otprilike polovina finansijskog sistema nije u rukama banaka, već je u rukama finansijskih kuća i fondova (tzv. „banke iz senke"). One obavljaju slične poslove kao i banke, ali ne podležu strogoj regulativi centralnih banaka. Šta se u njihovim bilansima nakupilo niko pouzdano ne zna. Ili, kako bi to rekao Voren Bafet, kada se plima (naštampanog novca) povuče, videće se ko je plivao go.

Ukupni dugovi privreda i država su tako narasli da bi rast kamata žestoko uzdrmao sve aktere - i dužnike i kreditore. Sistem je stabilan samo zahvaljujući nezapamćeno niskim nominalnim kamatnim stopama, i realnim kamatnim stopama koje su duboko u negativnoj zoni. Otuda, svaki dobar izgovor koji se bude pojavio, uključujući i produžetak pandemije, biće iskorišćen da se kupi vreme i odgodi trenutak za podizanje kamatnih stopa.

Gledano iz ugla razvijenih ekonomija koje se zadužuju u svojoj valuti, inflacija ima i dobrih strana. Ona obezvređuje državne dugove, popravlja koeficijente zaduženosti i odlaže radikalnije stezanje kaiša i podizanje poreza. Iako to niko neće javno reći, ne bi smetalo da se inflacija još koju godinu stabilizuje na nivou od oko četiri ili pet procenta i da se tako smanji dužnički teret.

Po najavama, dve najveće zapadne centralne banke bi trebalo da krajem prvog kvartala 2022. prekinu ciklus upumpavanja novca u finansijski sistem, a potom i da otpočnu ciklus podizanja kamatnih stopa. Očekuje se da će američka centralna banka prva početi da podiže kamatne stope, a da će Evropska centralna banka taj trenutak odgađati koliko god bude mogla, idealno do 2023. Naravno, novi rast inflacije bi mogao poremetiti ove planove i ubrzati podizanje kamatnih stopa.

Na tužnijoj strani sveta, za države u razvoju, rast zapadnih kamata bi mogao dovesti do neproporcionalno bržeg rasta troškova zaduživanja i otplate već uzetih kredita koji su usled pandemije strahovito narasli. Kako se ove države najčešće zadužuju u stranoj valuti i zavisne su od stranih kreditora, svaki rast kamata ili iznenadno zaustavljanje priliva kapitala moglo bi izazvati ozbiljne dužničke krize. 

Sukob političkih i ekonomskih interesa

Pandemija je pokazala veliku ranjivost svetske ekonomije na poremećaje u snabdevanju i dovela u pitanje model minimalnih zaliha i snabdevanje po principu „tačno na vreme" („just-in-time"). Reč je o modelu na kome već decenijama počiva globalna ekonomija. Promena modela, ako do nje dođe, baziraće se na sigurnosti u snabdevanju i neminovno će dovesti do hronično većih zaliha a time i većih troškova. Nova, popularna kovanica sada je „za svaki slučaj" („just-in-case").

Problemi u snabdevanju su tim veći usled ogromne zavisnosti sveta od roba koje stižu s Dalekog Istoka, pogotovo iz Kine. Pandemija je pokazala da preko 90 procenata zaštitne opreme i ogroman deo farmaceutskih proizvoda stiže iz Azije i da su zapadne zemlje čak i u tom segmentu nezdravo zavisne od uvoza.

Mere poput skraćivanja linija snabdevanja, investiranja bliže kući i tržištu i procesi opšte deglobalizacije odavno su najavljeni i deo su arsenala u trgovinskom ratu Kine i Zapada. Začudo, ekonomski pokazatelji još uvek ne reflektuju takve promene. Trgovinski suficit Kine umesto da pada, danas je veći nego pre pandemije. Trgovinski deficit SAD umesto da se smanjuje, sada je najveći u istoriji. Investicije i dalje kuljaju u Kinu koja je u prošloj godini pretekla SAD u privlačenju stranih investicija.

Čini se da su strateški interesi država Zapada u raskoraku s profitnim interesima multinacionalnih kompanija koje nisu rade da se liše ogromnog i rastućeg kineskog tržišta. Čak i na mikro planu politički motivi su u sukobu s ekonomskim. Kurioziteta radi, izvoz iz Belorusije u „neprijateljske" zemlje Baltika je u 2021. na rekordnom nivou uprkos sankcija Belorusiji. 

Biće zanimljivo videti kakav će biti ishod sukobljenih političkih i ekonomskih interesa i da li su države u stanju da kontrolišu multinacionalne kompanije ili su pak one jače i od najjačih država.

Zelena agenda

U godinama koje dolaze ekološke teme i ekonomsko prilagođavanje „zelenoj" agendi će sve više dominirati globalnom scenom i usmeravaće investicije, pre svega energetske. Iako postoji opšti konsenzus o nužnosti drastične promene kako bi se zaustavili procesi globalnog zagrevanja, realnosti (kapitalističkog) života su kompleksnije od deklaracija. U praksi će se praviti kompromisi i obećanja će se razvodnjavati shodno interesima najjačih aktera.

Nuklearna energija će, sva je prilika, dobiti pomilovanje. U regulativi koja se sprema u EU, nuklearna energija biće tretirana kao održiv izvor energije pod uslovom da se garantuje sigurno odlaganje nuklearnog otpada. Najavljuje se i tolerantniji odnos prema korišćenju gasa kao tzv. tranzitornog energenta, pogotovo tamo gde je gas alternativa uglju.

 2021, zahvaljujući jeftinom novcu, zabeleženi su apsolutni istorijski rekordi u kupovini, spajanju i ukrupnjavanju kompanija. I dok se javnost zabavlja nekim drugim problemima, stvarnim i izmišljenim, globalne kompanije i monopoli su sve moćniji, a centralizacija bogatstva sve je veća. Tu i tamo će se pojaviti poneka šarena laža poput one o podizanju poreskih stopa, a onda će tu lažu zameniti neka druga, šarenija.

Pandemija je omogućila državama da testiraju izdržljivost i poslušnost stanovništva, a ponegde i da testiraju koliko batina građani mogu da podnesu. Čini se da je eksperiment dao dobre rezultate i da su vlasti zadovoljne. Pesimista bi mogao reći da distopijske procese više ništa ne može zaustaviti.

Dobrodošli u 2022.

(RTS)