Nebojša Katić: Handke, Pinter i gomila za linč

Ako ste se kojim slučajem usudili da protestujete protiv bombardovanja Jugoslavije, ako ste član komiteta za odbranu Slobodana Miloševića – balkanskog kasapina i novog Hitlera – ako kritikujete politiku lidera slobodnog sveta i negirate zvaničnu istinu o jugoslovenskim ratovima, ako niste jasno i glasno antisrpski orijentisani, zaslužili ste pravedni gnev onih osetljivih duša koje bol stradalih od srpske ruke osećaju kao sopstveni, pa čak i jače. (Čitaocu je prepušteno da u ovom tekstu stavlja znake navoda gde želi, ako to želi.)

Gornji pasus se ne odnosi na Petera Handkea. To je inventar nedela počivšeg Harolda Pintera, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 2005. Ko pamti šta se događalo pre gotovo petnaest godina, setiće se da ta dodela Nobelove nagrade nije ni izbliza izazvala takav odijum prvosveštenika humanizma i ovlašćenih čuvara savesti čovečanstva. Te 2005. niko nije podnosio ostavke, niko nije bojkotovao dodelu nagrade, niti je Pinter igde postao persona non grata. Bilo je gunđanja, bilo je kritike zbog piščevih političkih stavova, ali dodela Nobelove nagrade je prošla bezbolno. Ostala je upamćena samo po Pinterovom govoru u kome je oštro kritikovao američku imperijalnu politiku.

Kako to da su mnoge od tananih, osetljivih duša prespavale Pinterova nepočinstva? Bolovi su, te 2005, morali biti jači no danas, s obzirom na vremensku blizinu mračnih devedesetih. Zašto je Pinter prošao mnogo bolje nego što Handke danas prolazi?

Razlog je jednostavan – Pintera je štitila domaća javnost i duh britanske intelektualne scene. Britanci ne vole da se njihova velika imena provlače kroz blato i da se preko njihovih leđa stiču jeftini politički poeni i potvrđuje pravovernost. Britanci znaju da se Pinteri ne rađaju svakoga dana, pa ne žele da ih žrtvuju u ime dnevnopolitičkog ćara. Konačno, medijski totalitarizam mora imati i poneki smokvin list. Ukratko, Pintera je imao ko da brani, i branio ga je odmah kada su se pojavili prvi pokušaji da se pisac diskredituje zbog svojih političkih stavova.

Nije mudro kačiti se sa Britancima i to su i te, 2005. dobro znali svi koji se danas junače klevećući Handkea. Otuda su dosledno i neustrašivo iskoristili priliku da se ne oglase povodom dodele nagrade Pinteru. Isti oportunizam, isti kukavičluk u čije ime se danas razapinje Handke, koliko juče sprečio je linč Pintera.

Handke u Austriji ne uživa zaštitu koju je Pinter uživao u Britaniji, Handke u Beču nema poziciju kakvu je Pinter imao u Londonu, niti kulturna scena Austrije ima globalnu poziciju kakvu ima britanska. A bez zaštite moćnog javnog mnjenja, sezona lova je uvek otvorena. Handke je zato laka meta i broj onih koji ga brane mnogo je manji od broja onih koji ga brutalno napadaju ne birajući reči.

Napadom na Handkea oni istovremeno brane sebe i sve one monstruozne laži koje su o Srbima iznosili tokom devedesetih. Oni, koji hladnim pogledom ajkule posmatraju satiranje i patnju žena i dece u Iraku, Libiji, Siriji, Jemenu, uveravaju svet da je njihov odijum prema Handkeu uzrokovan njegovim negiranjem genocida u Srebrenici. Ritualnim pranjem ruku i savesti oni poručuju – ne, mi nismo ravnodušni prema patnjama muslimana – evo, pogledajte koliko saosećamo sa njihovim stradanjima u Bosni.

No, ne treba biti nežan prema Handkeu. Kako ne mrzeti nekoga ko je darovitiji od vas? Kako ne mrzeti nekoga ko se usudio da prkosi vladajućim narativima i manipulisanom javnom mnjenju? Kako ne mrzeti nekoga ko duže od dve decenije stoički podnosi sve prljave kampanje pravovernih i … i na kraju ga čak stigne i Nobelova nagrada? A niko ne mrzi tako kao mediokriteti, zavidljivci i kukavice koji su uvek na strani jakih, uvek slede partijsku liniju, a svoj oportunizam, kukavičluk i zavist uvijaju u celofan vrline i humanosti.

Ali najtužniji deo Handkeove sage je onaj srpski. Čovek koji je podsećao nezainteresovani i ravnodušni svet da su i Srbi stradali devedesetih, te da se nevine srpske žrtve nisu međusobno poubijale, danas se žestoko kleveće i u Beogradu. Oni koji su osetljivi na svaku patnju, osim na srpsku, čekaju da se upišu u knjigu pravovernih – u knjigu žalosti zbog dodele nagrade Handkeu. Red pred knjigom je, čini se, podugačak. Rizično je da se izostane – moglo bi se primetiti tamo gde treba, a to ima posledice.

Handkeovih kritičara se niko neće sećati, jer se niko nikada ne seća ljudi iz gomile za linč. Pamte se samo hrabri i talentovani usamljenici, ovakvi poput Handkea ili Pintera. Oni su so zemlji – i kada su u pravu i kada su u krivu, svejedno.

Poslovni konsultant

(Politika)