Nebojša Katić: Cenzura, zabrane i porezi

 Nedavno, u jednom od nezapaženijih tekstova, diskretno sam pohvalio Kinu kao jedinu zemlju koja pokušava da reaguje na sve češće oblike socijalne patologije, pogotovo među mladima. Reč je o patologiji koja se indukuje u internet i medijskoj sferi. Kako diskretna upozorenja ne pomažu, možda ima smisla pisati manje kriptično ne bi li se Vlas(t)i ipak dosetili. Ovaj tekst je zato pisan grubo, neodmereno i provokativno. Nadam se da mi čitaoci neće previše zameriti što pojmove koji se koriste za opise mentalnog zdravlja koristim preslobodno i široke ruke.

Nedavno se dogodilo samoubistvo mlade devojke koje je najverovatnije prouzrokovano zlostavljanjem koje je trpela na društvenim mrežama. Ovaj ekstremni slučaj samo je vrh ledenog brega. Veliki broj mladih se srećom ne ubija, ali bespomoćno pati zbog ponižavanja i maltretiranja koja stižu iz internet sfere. Veliki broj devojaka je ucenjen i živi u stalnom strahu od fotografija koje se mogu pojaviti na internetu ako to sajber-siledžije odluče. Ožiljci se ovde ne vide kao kod fizičkog zlostavljanja, ali traume su mnogo dublje i mnogo duže traju.

Pored već obaveznog gubljenja vremena na video-igrice, srpska mladež iznalazi nove zabave i načine da poveća popularnost na društvenim mrežama. Deca danas rizikuju živote pretrčavajući drumove tik ispred automobila ili kamiona, a potom svoje podvige dele na društvenim mrežama. Za ovaj vid sticanja popularnosti i prestiža se ne mora biti ni pametan ni darovit. Sasvim je dovoljno biti povodljiv, priglup ili blesav. Te karakteristike ličnosti ranije nisu bile na ceni, ali novo vreme donosi nove idole.

Teško je naći državu gde su politička, kriminalna i „pornografska” pornografija tako lako dostupne. Malo je država u svetu koje sistematski promovišu ološ, koje muškoj omladini nude uzore iz sveta najcrnjeg kriminala, a mladim devojkama uzore iz sveta prostitucije. Ne, nije normalno da se mlade devojke masovno podvrgavaju plastičnim operacijama i nije normalno da na to niko ne reaguje

Kada ipak požele da izađu iz virtuelne sfere, da se odmore od skakanja pod automobile ili s krovova, mladi na raspolaganju imaju televiziju s rijalitijima i štampu punu korisnih informacija. To se odnosi kako na deskriptivne detalje o brutalnim ubistvima, tako i na pikanterije seksualne vrste. Medijski radnici to stavljaju na naslovne strane kako se slučajno ne bi dogodilo da se štogod propusti ili da kakva vulgarnost prođe nezapaženo. Teško je naći državu gde su politička, kriminalna i „pornografska” pornografija tako lako dostupne. Malo je država u svetu koje sistematski promovišu ološ, koje muškoj omladini nude uzore iz sveta najcrnjeg kriminala, a mladim devojkama uzore iz sveta prostitucije. Ne, nije normalno da se mlade devojke masovno podvrgavaju plastičnim operacijama i nije normalno da na to niko ne reaguje.

Ima li leka ludilu koje gospodari, ili je to neka nova normalnost? Da li je moguće da je politička borba tako plitka, jeftina i bezidejna, pa niko ne obraća pažnju na patološke fenomene koji su svakodnevica Srbije i koji oblikuju njenu budućnost? Nije normalno da država pasivno podstiče procese uništavanja omladine i šire, potpune kretenizacije nacije. Najbolju, najkraću i najiskreniju dijagnozu društva dao je poznati medijski preduzetnik objasnivši da zarađuju „rekordne profite” na račun „retardiranosti” svojih potrošača koji su glupi kao „ona stvar”. (Zbog pristojnosti „ona stvar” zamenjuje reč koja je upotrebljena u izvornom tvitu ovog medijskog delatnika.)

Ako nacija želi da preživi i ostane normalna, prvi korak bi morao biti u vezi s regulisanjem medijske i internet sfere, ali ne na način kako to rade sterilna i politizovana regulatorna tela. Država bi morala ili da direktno cenzuriše ili zabranjuje medije koji sistematski uništavaju naciju ili, nežnije i dakako liberalnije, da ih tako oporezuje da oni sami odu sa scene ako nisu u stanju da se uljude

Veliki deo malignih uticaja i pomodnih trendova najčešće je generisan na zapadnoj polovini Zemljine kugle. Ali zapadne zemlje ne moraju previše da brinu o posledicama socijalne patologije budući da svoju oštećenu decu mogu lako zameniti zdravijom – iz uvoza. Srbija nema tu privilegiju, naprotiv – nju zdrava deca prečesto napuštaju. S druge strane, u zemlji ostaje veliki broj one druge dece koju su odnegovali domaći mediji i internet. Čak ni srpska politička arena više ne može da udomi toliki broj vaspitno zapuštene dece i omladine ometene u (socijalnom) razvoju.

Iako živimo u vremenu u kome se svaki oblik radikalnijih intervencija u medijskom životu doživljava kao jeres, bojim se da Srbija nema kud. Ako nacija želi da preživi i ostane normalna, prvi korak bi morao biti u vezi s regulisanjem medijske i internet sfere, ali ne na način kako to rade sterilna i politizovana regulatorna tela. Država bi morala ili da direktno cenzuriše ili zabranjuje medije koji sistematski uništavaju naciju ili, nežnije i dakako liberalnije, da ih tako oporezuje da oni sami odu sa scene ako nisu u stanju da se uljude. Kada je o regulisanju interneta reč, vlasti bi mogle da nauče ponešto od Kineza, pa i da direktno prepišu neke od recepata. (Znam da pominjanje Kineza mnogima para uši – kako liberalnim dušama, tako i onima onima koji za novac glume liberale.)

U poslednjoj kolumni 2020. pozvao sam čitaoce da se vrate klasičnoj književnosti i da se tako zaklone od užasa u kome žive. Sada se pitam da li je ta vrsta eskapizma dopustiva u situaciju u kojoj, korak po korak, iz dana u dan, sve odlazi dođavola. Možda bi političke partije u ovo predizborno vreme mogle malo da pogledaju unaokolo i porazmisle o ambijentu u kome deca u Srbiji žive i odrastaju. To se više ne može i ne sme tolerisati.

Ekonomista

https://nkatic.wordpress.com/

(Politika)