Nataša B. Odalović: Tumaranje Rezolucije

(Danas 3.9.2010)

Nakon svih jeremijada i tadićseja, navrat-nanos donesena u nesrećnoj Skupštini Srbije, Rezolucija odmah postade predmet daljih političkih igrica i verbalnih perfidnosti. Naši zvaničnici zauzeše drčno onaj (predizborni) mangupski gard: „Držite me braćo da ga ne isprebijam“ u prevodu: „Držite me da ne zastupam svoju Rezoluciju.“

Sad, vidite, mož’ da bidnemo i ozbiljni državni analitičari, pa poput Sloba Antonića kažemo i mi ovako (a ruku na srce imali bismo više moralnog prava, i prava kontinuiranog ukazivanja koje bi u krajnjoj konsekvenci vodilo na takav zaključak): „Ako Tadić i Jeremić povuku Rezoluciju i ako sa „našim EU prijateljima“ sastave drugu „razumniju“, javno ću priznati da je sve ovo sa UN i MSP-om, od 2008. pa sve do danas, bila najobičnija gluma, vešto fingiranje, predstava za narod, a da su Tadić i Jeremić najobičniji kvislinzi, lažne patriote i prevaranti“. Al’ nekako, kad vidim tu reč „kvislinzi“, pa još sa te seriozne, patriotske, državobraniteljne i nimalo „korisno idiotske“, nego, bogme, ambiciozne i vazda budne i oprezne političko opričničke strane, pa kad cela stvar stoji ispod naslova (nimalo bezazlenog) „Kvislinzi, patriote i nijanse“ (S. Antonić, Pečat 129), nešto mi se ne mili da se celom stvari pozabavim dalje u pravcu linčovanja „kvislinga“, pa makar to bili i Jeremija sa šefom.

To verbalno medijsko „linčovanje“ po patriotskoj osnovi pokazalo se pogubnim, ne jednom i u ne tako davnoj prošlosti. A, druga stvar, ima istine i u onome da nije važno šta se govori već ko govori, pa stoga mislim da nekadašnji medijski simboli Koštuničine politike ipak treba da izbroje do 20 (bar) pre nego što izreknu presudu o kvislingeraju i sličnim marifetlucima. Jerbo, ipak je DSS ona stranka koja je radila i uradila parafiranje SSP, a zatim pilatovski oprala ručice, i predstavila se većim protivnikom EU od radikala! Kad je trebalo da bude „dža ili bu“ patriote „s nijansama“ vratile su mandat narodu! Dakle, neko ko je podržavao, ako ne i kreirao takvu politiku, nema baš neki kredibilitet da se posipa naknadnom pameću po, fakat, neozbiljnoj i manekenskoj politici exkohabitanta Tadića, i patriote (nekad dibidus po ukusu samozvane patriotske desne inteligencije) Vuka Jeremića.

Samo još trenutak zavirivanja u „Pečat“, tek da dodam, ako već gledamo društvo „zdesna“ da je časnije i nositi žig večitog intelektualnog jurodivca i gubitnika, iako, kažu, vrsnog pravnika, Koste Čavoškog, koji napisa zadrto po svom starom običaju - bez novosrpskopolitičkogmisaonog dodvoravanja bilo vrhuški na vlasti bilo budućoj vlasti a sadašnjoj oporbi, svoj od početka do kraja u suštini ne netačni (to u prevodu znači: „tačni, ali nije bitno“), ama bolni i sasvim anahroni, arhaični i politički neupotrebljivi tekst koji nikome, a ponajmanje Kosovu, a još manje Srbima na Kosovu, ne može pomoći - tekst „Predaja Kosmeta ispod žita“. Ajd, da me ne optuže ko Basaru da previše reklamiram „Pečat“, idemo dalje.

I dok je Tadić, dakle, u toj ingenioznoj taktičkoj fazi koja ovog puta staje u slogan „Držte me braćo da ne zastupam svoju Rezoluciju“, Toma Nikolić, lider opozicije, kraj avgusta iskoristio je, izgleda, za čitanje Edgara Alana Poa. U svom, za jednog vođu opozicije, ko zna kom po redu intervjuu državnoj „Politici“ (i onda neko kaže da opozicija nema prođu u medijima!), Nikolić odbija da bude „Gavran“, i kao da između redova čitamo „never more, never more“. Pa, dosta je i bilo, tolike godine, jadan čovek, sasvim poovski obojen od tolikih medija kao grobar, uvek s lopatom, uvek s tim gavranovskim crnim predskazanjima. Zanimljivo bi bilo sagledati kako se taj pticološki pogled na Tomu menja kod tih istih medija. Od gavrana do goluba mira, tako nekako mediji danas u Srbiji predstavljaju Tomu. Ali nije lasno ovog lukavog Kragujevčanina prevariti, seća se taj svega, ali ne skida osmeh s lica još od ‘90. Elem, Nikolić u tom intervjuu kaže da bi on „pokušao da napiše Rezoluciju s Briselom“ i zamera Tadiću i njegovima što to nisu ni pokušali. Ali, kao što rekoh, Toma neće da bude gavran te tako ni da prognozira šta će se s ovom, valjda, „nebriselskom“ Rezolucijom dogoditi do kraja. Pa, hajde i mi da ne grakćemo (čuje se ipak eho: „kao msp, kao msp, kao msp“ ...).

Kako god okrenete, teško Srbiji i srpskom većinskom sirotinjskom narodu s ovakvom političkom elitom. Dok narod skapava od gladi, dok čeka u redovima dinkićevskih 500 ili koliko dinara, dok o Kosovu ni Rezoluciju ne umeju sastaviti, a kamoli nešto sačuvati, predsednika nam u nemačkim medijima proglašavaju političkim taktičarem za Nobela! Baš smo ponosni na to laskavo priznanje. Još samo da su precizirali konkretne domete te taktike, pa bi užitak bio savršen. Gorak, doduše, ali savršen.