Muharem Bazdulj: Pravna država – od ponedeljka

 Umro je čovek, relativno nedavno, pa ga možda nije red imenom pominjati u nekim poluhumorističnim kontekstima, naročito jer je, kad se povuče crta na poslednjih tridesetak godina, zapravo više bio pozitivac nego negativac. Fočak, čovek iz, kako se to kaže, realnog sektora, bio je visoko rangirani funkcioner vodeće bošnjačke partije, Stranke demokratske akcije i potpredsednik Vlade BiH nakon prvih višestranačkih izbora 1990. Svestan zavičajnog iskustva iz Drugog svetskog rata, razumeo je da će ako padne krv između Bošnjaka i Srba, sve otići dovraga. Stoga je srčano radio na tome da politička rukovodstva dva naroda dođu do nekog mirnog rešenja (o tome dosta zna Nenad Kecmanović), ali uzalud. Uglavnom u tih godinu i po dana njegovog mirnodopskog bivanja na vlasti, čovek je postao najpoznatiji po jednoj nes(p)retnoj izjavi koja je onda u „Top-listi nadrealista” izvrgnuta ruglu. Obraćajući se, naime, demonstrantima koji su, između ostalog, tražili „pravnu državu”, on je svečano obećao da pravna država počinje – „od ponedeljka”.

Ima ona čuvena rečenica politikologa Ralfa Darendorfa prema kojoj su „zemlje Istočne Evrope promenile vlast za šest dana, zakone za šest meseci, institucije za šest godina, ali će im za promenu načina mišljenja biti potrebno šezdeset godina”. Citat o pravnoj državi od ponedeljka u tom smislu se ukazuje kao skoro karikaturalan primer „olako obećane brzine”, da se poslužimo još jednim citatom iz sličnog konteksta.

Poslednjeg ponedeljka, međutim, ovog najrecentnijeg, desetog januara, naime, ostvarilo se, makar i sa zakašnjenjem, i na pogrešnoj hemisferi, proročanstvo o „pravnoj državi”. Nakon bizarnog privođenja Novaka Đokovića u Australiji i još bizarnijeg pritvaranja, slučaj je napokon došao na teren pravosuđa. A na tom terenu, jer gde bi drugo, ukazala se pravna država. Ukazao se, naime, sudija Entoni Keli, jedan od najboljih australskih sudija, čovek koji je skoro trideset godina radio kao advokat, a još deset kao savetnik. On je bez suvišnih zašto poništio odluku o ukidanju Đokovićeve ulazne vize, te je naložio da se srpski teniser odmah pusti iz pritvora.

Tu odluku su previše očigledno izignorisali brojni srpski i regionalni mikroinfluenseri i digitalni selebritiji koji su prethodno doživeli višestruke simultane orgazme povodom Đokovićevog privođenja. Možda i paradigmatičan primer predstavlja tviteraško očitovanje bivše hrvatske premijerke Jadranke Kosor („U uređenim državama zakoni vrede za sve. Znaš li ko sam ja – ne vredi. Ismevanje pravila ne vredi.”), no na istom tragu je bila i masa drugih regionalnih dušebrižnika. Svi su glumili fascinaciju pravnom državom u kojoj, tobože, vrede jednaka pravila za sve. Retki glasovi koji su imali šta odmereno i racionalno da kažu (poput Aleksandra Pavlovića na „Peščaniku”) prigušeni su histeričnim lelekanjem patološki antisrpskog polusveta. A cela stvar sve do ponedeljka nije imala veze s pravom. Ticala se dnevnopolitičkih nadgornjavanja i „treniranja strogoće”. Kad je na red došlo pravo, kad je na red došao meritum stvari, Đoković je, naravno, pušten na slobodu.

Ni u jednom trenutku nije postojala ideja da Đoković traži neki poseban tretman za sebe. Pre nego što je pošao na put, dobio je garancije da će moći da uđe u zemlju. Pa nije on krenuo iz Pančeva u Vršac, nego je pošao na najdalji mogući put na koji je iz Evrope uopšte moguće poći. Takve stvari se ne radi u registru „ako prođe, prođe”

Ni u jednom trenutku nije postojala ideja da Đoković traži neki poseban tretman za sebe. Pre nego što je pošao na put, dobio je garancije da će moći da uđe u zemlju. Pa nije on krenuo iz Pančeva u Vršac, nego je pošao na najdalji mogući put na koji je iz Evrope uopšte moguće poći. Takve stvari se ne radi u registru „ako prođe, prođe”.

Ista ona bizarna sekta koja ga je pljuvala posle svakog njegovog velikog uspeha sada je sklopila narativ o svesrpskoj zaveri u kojoj je Novak Đoković samo jedan točkić, a cilj je, naravno, „velika Srbija”?! Sarajevski novinar koga pojedini beogradski mediji često pitaju za mišljenje o svemu i svačemu mrtav ozbiljan piše ovako (naslov je naravno „Vučić je celi region doveo na ivicu novih ratova”): „Bojim se da demonstracije klerofašizma, kojem svedočimo još od početka litija u Crnoj Gori, a sada i povodom proslave Božića (...), antivakserskog performansa Novaka Đokovića i obeležavanja neustavnog 9. januara u Republici Srpskoj (...) upućuju na identičnost pripremljenog scenarija: onog projekta koji je uoči početka ratova na prostoru Jugoslavije najavljen Antibirokratskom revolucijom.”

Nije Đoković, naravno, deo nikakvog „mračnog plana”, ali jeste metafora tretmana kroz kakav naš svet na Zapadu već rutinski prolazi. Ima ona nezaboravna emfaza kod Crnjanskog u komentarima na „Liriku Itake” kad kaže „Princip je, svojim aktom, ipak, udario svima nama na čelo žig ubica i svi smo mi postali sumnjivi policijama, ne samo u Austriji”, pa ovde kod Austrije nedostaje tek jedan jedini slog da postane Australija.

Sumnjivima preostaje jedino – pobeda.

Pisac i novinar

(Politika)