Modest Kolerov: Ukrajina je strahoviti poraz ruske spoljne politike

Kako taj istoričar smatra, danas te dve strane nemaju jasnog shvatanja scenarija za budućnost. „Ukrajine više biti neće. Ona Ukrajina koju poznajemo – to je pojava iz prošlosti. Sve ono što ćemo u budućnosti videti – to će biti neka druga pojava, druga Ukrajina. Mi više ne možemo da razmatramo istoriju Ukrajine i njene interese. Žrtvovani su od strane onih koji su sponzorisali, organizovali i nastavljaju da podržavaju te prevrate“, istakao je Kolerov.

Nastavio je: „Život Istočne Evrope i Evroazije posle Ukrajine zahteva pošten pristup onih strana koje učestvuju u tom procesu.“

Kako taj istoričar kaže, danas se može zapaziti da se Nemačka „vraća svojim grobovima“, i da će joj se uloga u Ukrajini povećavati. Kako on smatra: „Moramo razmatrati šta svaka od strana – Nemačka, EU, Poljska – vidi u budućnosti te teritorije. Ni jedna od tih strana nema uviđaja kako treba da izgleda budućnost Istočne Evrope posle Ukrajine.“

Kako on kaže, u ovom trenutku se razni predstavnici struktura EU, nemajući jasni scenario budućeg razvoja, bave time da javnost „hrane retorikom o evropskim vrednostima koje posle pokolja francuske redakcije časopisa Charlie Hebdo imaju samo anegdotsku vrednost“ – on smatra da su to „evropske samoubilačke vrednosti“.

Međutim – produžava Kolerov –  ni u ruskoj ekspertskoj javnosti, kao ni kod ruskih vlasti, nema jasnog shvatanja o daljim scenarijima i o budućnosti posle Ukrajine.

Kako je istakao: „Znamo da su odnosi Rusije i njena rešenja o Krimu, Donbasu i drugim teritorijama Istočne Ukrajine bili reaktivni. (…) Znamo i da je sva prethodna politika Rusije prema Ukrajini – podrška Janukoviča, obećanja kreditiranja, pitanja gasa, Harkovski sporazumi – bila diktirana principima koje bih nazvao dinastičkom politikom, principima koji se regulišu evolucijom na vrhovima i obavezama vrhova, koji se ne sprovode i koji su pogubne po nacionalne interese naše države. U odnosu na februar prošle godine – Rusija je u Ukrajini izgubila. Ona je prokockala svu svoju dvadesetpetogodišnju politiku prema Ukrajini.“

Kako je kazao Kolerov, Ukrajina je snagama svih svojih vlada – koje su formalno bile proruske, a suštinski antiruske i prozapadne – sistematski ostvarivala čvrst kurs ka „rehabilitaciji prohitlerovskog banderovskog kolaboracionizma, što je sada postalo i zvanična ideologija“.

„To je strahoviti poraz naše spoljne politike. Julija Timošenko je bila apsolutno u pravu kada je govorila da je od svih vlada Ukrajine baš Janukovič načinio najveći broj uspešnih napora za integraciju Ukrajine u NATO. Baš za vreme njegovog premijerstva je vazdušni prostor Ukrajine bio u potpunosti potčinjen kontroli NATO-a, itd.

I tako, u porazu svoje dvadesetpetogodišnje politike, Rusija je nizom svojih poteza improvizovala na Krimu, u Donbasu, kao i Ukrajini u celini. U tome svemu, Rusija je ona strana koja se brani. U pravu smo ako se upitamo: kakav je lik one budućnosti koju Rusija želi da ostvari? Koji je to princip u odnosu na Ukrajinu? Prinuđen sam da kažem da nemamo predstavu budućnosti. Postoje pokušaji da se usklade neki raznorodni principi: integralnosti Ukrajine, federalizacije Ukrajine, prava istoka Ukrajine na samoopredeljenje, vojne bezbednosti Rusije u vezi sa ekspanzijom NATO-a u Ukrajinu – do čega će bez daljega i doći. Jedino je ono što se ni koji način dalje ne razmatra i što je podržano maksimalnim opštenacionalnim konsenzusom – to je odnos prema Krimu. Podrška pitanju Krima je za 15-20% viša od podrške Putinu i 10% viša od podrške Danu pobede, i to je apsolutni rekord  u do sada razmatranoj istoriji ruskog društva. Povlačenje u pitanju Krima znači smrt ruske državnosti, nacionalno samoubistvo našeg naroda. Želim da to svi shvate. Kao otac, čiji stariji sin služi u armiji, govorim to sa svom odgovornošću: ma šta nas to može koštati – mi se nećemo povući.

Uz to, ipak nemamo predstavu o budućem regulisanju svih pitanja. Mogu da razmišljam o prihvatljivim scenarijima za Donbas. Kao čovek koji se mnogo godina bavio  i koji se i sada bavi Južnom Osetijom, Abhazijom, Pridnjestrovljem, Nagorno Karabahom – mogu reći da bi za nas najbolji scenario bio zamrzavanje tog konflikta. Treba polaziti od toga da sporazume iz Minska, na prvom mestu, neće poštovati Zapad. Obama, koji ne učestvuje u normandijskoj formuli, već je finansirao odstupanje od njihovog poštovanja. Uništavaće nas do kraja – i mi to znamo. Zato ćemo se i braniti.“

Po rečima Kolerova, Zapad će sa svoje strane nastaviti sa pritiscima, a već su jasni i pravci nanošenja sledećeg udarca za slabljenje Rusije:

„Ubeđen sam da će sledeće tačke na koje treba da obratimo pažnju, tačke na kojima možemo očekivati jasno i konfliktno mešanje Zapada na postsovjetskom prostoru: Uzbekistan, Kazahstan, Azerbejdžan, Belorusija i Jermenija.“

Kazao je da će istovremeno države EU i SAD celom tom regionu nametati model šok-terapije, uz paralelno izazivanje neravnoteže u naoružavanju.

On smatra: „Kolonijalna kompradorska ekonomija je u suštini ona perspektiva koju EU i SAD nameću istočnoevropskom prostoru. Šta oni žele da nam po pitanju bezbednosti predlože? To je odricanje od održavanja ravnoteže oružanih snaga, uz širenje NATO-a do Harkova.“

Kao tipičan primer toga je naveo povećavanje snaga NATO-a u baltičkim državama, gde se pod izgovorom veštačkih skandala i navodne ugroženosti od strane Rusije,  u Litvaniji, Letoniji i Estoniji ne organizuju samo komandne tačke NATO-a nego čitavi centri – kao što je onaj kibernetičke bezbednosti u Estoniji, ili energetske bezbednosti u Litvaniji.

Kolerov je zaključio: „Kakvu vrstu budućnosti nam nosi taj proces? Tu budućnost ne diktira Evropska unija. Put SAD ka apsolutnom svetskom liderstvu je vodio preko dva svetska rata (…) I sama ona finansijska piramida SAD podrazumeva svođenje ekonomije i bezbednosti Staroga Sveta na nulu.“

Ovaj referat je bio prezentiran u okviru Zimske škole „Rusija i Zapad: Quo Vadis?“ održane u Velikom Novgorodu od 9. do 13. februara 2015. godine. Školu je organizovao Centar međunarodne i regionalne  politike (Centr meždunarodnoй i regionalьnoй politiki). Partneri su bili fondovi „Rusko-poljski centar dijalog i dogovora“ („Rossiйsko-polьskiй centr dialoga i soglasiя“), predstavništvo Fonda Fridriha Eberta u Rusiji, ambasada Poljske u Rusiji, informativni biro NATO-a u Rusiji, Poljski institut u Sankt Peterburgu, ambasada Danske u Rusiji i generalni konzulat Norveške u Sankt Peterburgu

IZVOR: IA Regnum, 16. 2. 2015, Stanje stvari

(Evroazija)