Miroslav Lazanski: Veliki i mali pisci

Fatva je bačena. Iz Srbije. Na neshvaćenog pisca iz Crne Gore. Koji misli da je Salman Ruždi i da je Srbija Iran. Da smo svi mi u Srbiji histerični fanatici, zapravo, verski ostrašćeni kao neki u Iranu. Da smo pravoslavni ajatolasi koji bi da tlače bratsku Crnu Goru. Mora da se neshvaćeni pisac šalio u svojoj samodovoljnoj prepotentnosti. Pa još tvrdi i da Srbija vodi rat protiv njega od 2003. godine posle objavljivanja jednog njegovog romana koji se, kako on kaže,izgleda nije svideo Srbiji. Svašta, pa mi smo više puta rekli da više nećemo ratovati. Pogotovo ne zbog nekakvih knjiga.

Možda su Srbi skloni mazohizmu, a ako su još pritom i pisci, ostvareni ili neostvareni, shvaćeni ili neshvaćeni,onda je mazohizam možda i ideologija nekih modernih pisaca. Naime, najteže je biti neshvaćeni pisac u jednom društvu kakvo je naše, ili susedno. To je gore nego biti pisac u nemilosti. Pisci su uvek ambivalentne ličnosti, posebno veliki pisci. Naime, čitav stvaralački proces pisca jeste, pre svega, proces unutrašnje borbe i samousavršavanja. Neshvaćeni pisci upravo u tome nisu uspeli, nisu postigli unutrašnje samousavršavanje, a ono se stiče ogromnim poznavanjem života, kontaktima sa velikim svetskim kulturama i, naravno, neprekidnim čitanjem lepe književnosti, a ne pustoslovnih mekinja. Veliki pisci vole da kažu kako oni moraju da budu izvan života, uvek neznatno ispred, iznad. I da uvek moraju da imaju mogućnost da se osvrnu i osmisle vreme. Možda je naš neshvaćeni pisac iz Crne Gore upravo po tome i veliki pisac, jer on kao da želi da najavljuje događaje, kao da pokušava da vidi unapred, kao da želi da i drugi budu iznad, odnosno da malo polete u visine, iznad. Pola kile TNT i poletiš u visine. Jer, onaj ko se gubi u vrtlogu običnih događaja, nikad i ne postaje veliki pisac. Zato našem piscu kao da nedostaju posebni događaji tipa bum-bum.

Moj nekadašnji drug iz Zagreba Veljko Barbieri, sin uglednog novinarskog asa Frane Barbierija, bio je veliki pisac u gradu, ali i za sve nas, kada god bi napisao nešto što je dobro išlo kod publike. Kada bi to išlo onako polovično, opet bi mislio i tvrdio u društvu u „Kavkazu” da je on veliki pisac, istina da ga javnost i ne shvata dovoljno. Isto to je govorio baš kao kada bi to bilo prodato i u samo nekoliko primeraka. Ali, kada njegov genijalni književni rad nikada ne bi bio ni štampan, on bi odjurio na zagrebački glavni kolodvor, otkopčao šlic i u četiri sata ujutro urlao da je najveći. Mislim, neshvaćeni pisac. Jer velikani su uvek usamljeni. U veličini.Posebno pisci.

Kako jednog takvog neshvaćenog pisca šira javnost u Srbiji ovih dana očito nije dobro shvatila, podigla se grupa drugih pisaca da nam objasni šta je neshvaćeni pisac, zapravo, hteo da nam kaže. Kao nekada, kada su drugovi Tode Kurtović i Dušan Dragosavac nešto bubnuli u novinama, što se javnosti, ili nekim drugim važnijim drugovima nije svidelo, pa su onda naknadno objašnjavali „šta sam, zapravo, rekao”. Time uopšte ne želim da kažem da su pisci, koji su ustali u odbranu neshvaćenog pisca, zapravo, neokomunisti, ili izaslanici Isusa Hrista u zemlji Srbiji, vrhovni arbitri i tumači za sve i svašta. Iako, mislim da u demokratiji nema mesta za „spasiteljske” postavke i timove, demokratija je sistem koji sadrži i relativizam i skepticizam. Što znači da niko ne može da se predstavlja kao „najbolja strana” i jedini autentični predstavnik naroda. U jednoj zdravoj i vitalnoj demokratiji, intelektualci ne bi trebalo da insistiraju na poštovanju, na nekritičnom prihvatanju njihovih ideja. Bez znanja, političkoj debati nedostaje vizija, a onda sve to može da zapadne u ciničnu i jeftinu prepirku.

Pročitao sam tekst uvaženog neshvaćenog pisca iz bratske nam Crne Gore. Polomićete zube ako želite da ga politički čitate. Neshvaćeni pisac ne sledi nikakav diskurzivni takt, pre je reč o poetološkom mehanizmu distanciranja, nema tu ni oštroumnosti u zastranjivanju, već više želje da autor bude svedok. Čega? Istorije? Prilično težak posao, jer kada govori o opštim stvarima iz istorije onda je tu prisutna određena mutacija, konfuzija između istorije, shvaćene kao kritičko znanje koje se može držati pod kontrolom, i rekonstrukcije sećanja koje održava sa prošlošću jedan afektivan i militantan odnos. Naravno, niko ne može pisca da oslobodi njegovih predrasuda. Neshvaćeni pisac ima pravo da misli i veruje u ono što služi njegovom duševnom miru. Zašto, međutim, kada već to sme da kaže, mora i da to objavljuje. Po cenu jeftine provokacije.

Naravno da ne mislim da je neshvaćeni pisac terorista, sa onakvom fotografijom to ne možete da budete, automatski izazivate pažnju policije. A teroristi se, logično, trude da toj pažnji izmaknu. On  je bubnuo to što je bubnuo u svom orgijastičkom stanju fantazije priželjkivanja. Eskapada dostojna angažovanog intelektualca iz Podgorice, bezumna akribija kao prvi simptom manije. Pustolovi medijske tranzicijske scene, tragičan vodvilj u skupini teatarskih demonstranata sa svih strana.

(Politika)