Miroslav Lazanski: Surfovanje na lavini

Da li našim društvom upravljaju zakoni panike, i to ne samo u trenucima krize? U ponedeljak ministri iz Vlade Srbije treba da nam saopšte kako ćemo uštedeti oko 800 miliona evra, isti dan, ili nešto kasnije, da nam kažu hoćemo li se potpuno potčiniti MMF-u ili nećemo, odnosno hoćemo li raditi do 67. godine života i da li će penzije biti 43 odsto plate? Kakve će biti posledice tog ludog ponedeljka, to još niko u ovoj zemlji ne zna. Zapravo, svaka panika dolazi sa lažima, ona zahvata one koji se daju zavarati pogrešnim predviđanjima, nepromišljenim savetima i preterivanjima, kao i one koji, kada jednom shvate počinjene greške, počinju da postupaju kao i drugi, samo ovog puta u suprotnom smeru. Politička i ekonomska panika hrani samu sebe, i to je jedna od njenih najstrašnijih odlika. Jer, panika u sebi pronalazi snagu, zapravo pošto donosi korist onima koji popuštaju pred njom, a kažnjava one koji joj se opiru, ona se hrani svojim rezultatima.

Trinaest godina naše tranzicije su 13 godina ekonomskog haosa i neuspelih reformi, a bolja budućnost nikako da stigne. Narod je poprilično utučen, pojedinačno nasilje svakodnevna je pojava, a protagonisti javne političke scene onakvi su kakvi su: mešavina okamenjenih foteljaša još iz prošlog veka formiranih u regionalnoj palanačkoj atmosferi i hijerarhiji, ekonomskih i političkih špekulanata koji su stekli bogatstvo od besprimerne krađe državne imovine i članova političke oligarhije koji se danas ponašaju kao latinoamerički generali pre 40 godina.

Trinaest godina demokratskog života u Srbiji pokazuje da i dalje lebdimo između odbačene prošlosti i neodređene budućnosti. Po starom nećemo, a po novom još ne znamo – ili ne uspevamo. Da će izlazak iz sadašnje ekonomske krize imati danak u vrlo nepopularnim merama, to svi znamo, ali kakav će biti danak za izlazak iz opšte krize društva? Društveno-politički program u demokratskom društvu pretpostavlja društveni dogovor vlasti s narodom, koji se pravno fiksira referendumom. Ili izborima. Kratka formula dogovora glasi: ako se narod slaže da plati cenu za ostvarenje konkretnih socijalnih ciljeva, vlasti su spremne da na sebe preuzmu odgovornost za neophodne akcije.

Specifičnost srpske demokratije jeste da je ona stigla „odozgo i iz inostranstva“. Kada je, nekada statična, masa puštena u pogon počeli su i potpuno nezauzdivi procesi. Vlast danas teško može da sklopi sporazum s narodom, jer koji će to penzioner dobrovoljno da prihvati da mu penzija bude 43 odsto plate? Neće niko, pa neće smeti ni stranka penzionera. Britanci su u vreme Drugog svetskog rata imali Čerčila koji je rekao da im ne može obećati „ništa osim znoja, krvi i suza“.

Rizikujem da grešim, ali mi se čini da je jedan pravac pokušaja rešenja naše krize, koja će i u narednom vremenu neizostavno biti praćena društvenim potresima velike amplitude, dakle pokušaj snažne personifikacije vlasti. Neoautoritarizam koji postupno stvara osnovne pretpostavke demokratskog života? Ili, nekada smo imali loš autoritarizam, sada ćemo izgraditi dobar. Jer, život većine naših generacija prošao je u autoritarnom modelu. A sama demokratija treba da ume da se zaštiti, utoliko uspešnije ukoliko bude šira njena socijalna baza, ukoliko veći broj ljudi bude jasno shvatao da su upravo oni vlast.

U Srbiji postoji kriza ideja, pomanjkanje ideja u onim strukturama vlasti koje po svojoj nameni treba da ih cmišljaju. Moglo bi se čak reći i da smo svedoci idejne krize, nemamo trust domaćih mozgova za prevazilaženje te krize, nemamo fondove za njihovo finansiranje, dovođenje stranaca neće rešiti taj problem. Dok „revolucionarno“ krilo naših vodećih stranaka, pre svega SNS-a, ne uspostavi samostalan integralan odnos prema perspektivama, ono je osuđeno da stalno oscilira između radikalnog i konzervativnog stanovišta, odnosno ideja, nalazeći se u suštini u liberalnom međuprostoru. Kompromisi se rade na taktičkom nivou, malo sa jednim, malo sa drugim idejama, no ta eklektika je štetna u svojoj osnovi. Jer to nije strategija na duže staze, narod teško može da poveruje u takvo taktiziranje kada je ionako svakodnevno suočen sa svojim egzistencijalnim problemima.

Naravno, treba biti pošten i reći da su problemi današnjih nosilaca vlasti u Srbiji uveliko uslovljeni neuspesima prethodnih vlasti. Sada se samo klupko razmotalo, pa „miriše“ na sve strane.

Građani Srbije preživeli su poslednjih nekoliko decenija čitav niz izuzetno složenih društvenih kolizija. Kroz patnju je iskovan dijalektički osećaj života, patnja je građanima Srbije ulila nepoverenje u krajnosti. No, protivrečnosti su istovremeno izbile na površinu, koncentracija sukoba je maksimalna, a samoregulisanje krize nemoguć je proces. U takvim okolnostima, u euforiji panike i kraha treba da naučimo da surfujemo na lavini...

(Politika)