Miroslav Lazanski: Jarinje u Vijetnamu

Kao da sanjam i gledam na TV-u prizore iz vijetnamskog rata, kada je moja generacija zbog takvih slika protestovala na ulicama jugoslovenskih gradova protiv Jenkija

Zeleni šatori na proplanku oivičenom gustom, još uvek zelenom šumom na obližnjim padinama brda. Između šatora burad sa gorivom, odbačene i prazne konzerve hrane. Teške inženjerijske mašine ofarbane u zeleno brekću u izmaglici po izrovanoj zemlji, između mitraljeskih položaja, priručnih hemijskih toaleta označenih da su za LURP, „patrole isturenog baziranja”, dok vojnici razvlače bodljikavu žicu, polažu mine i podižu grudobrane i nasipe oko logora. Slabašni sivi dim, kao da su upravo spalili pirinčana polja belim fosforom, a ne bačeni suzavac na Jarinju. Vojničke su čizme žute od prašine, uniforme prosto vise od maski, redenika, torbica, raznih dnevno-noćnih nišana. Neispavane i uplašene oči ispod šlemova tupo zure ispred sebe, dovoljno je samo pogledati te oči, pa da se shvati cela ta kosovska priča. A helikopteri stalno doleću i poleću. Ambulantna kola jure nekim puteljkom, oštre rane civila pogođenih NATO bojevim mecima 5,56 mm...

Kao da sanjam i gledam na TV-u prizore iz vijetnamskog rata, kada je moja generacija zbog takvih slika protestovala na ulicama jugoslovenskih gradova protiv Jenkija. Američka baza u blizini demilitarizovane linije, granice između Severnog i Južnog Vijetnama. Baza koja je trebalo da prekine svaku komunikaciju između dva dela vijetnamskog naroda. U Sajgonu je bila vlast Južnog Vijetnama, vlast koja je bila priznata od skoro cele Zapadne Evrope i skoro svih drugih američkih saveznika. U Južnom Vijetnamu je postojao otpor domaćim kvislinzima i američkoj okupaciji, to su bile jedinice Vijetkonga. Naravno da su one dobijale veliku vojnu pomoć iz Severnog Vijetnama, koji je bio komunistički i kao takav odmah i prirodni neprijatelj SAD. I naravno da je Severni Vijetnam dobijao veliku vojnu pomoć od Sovjetskog Saveza.

Da bi zatvorili granicu i prekinuli puteve snabdevanja ka jugu, Amerikanci su formirali baze uz demilitarizovanu zonu između dva dela Vijetnama i počeli su da bombarduju Severni Vijetnam. Vijetnamci su odgovorili alternativnim putevima kroz Laos i Kambodžu, kroz džunglu gde su prolazili samo pešaci sa biciklima na kojima je bio teret. Bila je to čuvena Ho Ši Minova staza. Dole na jugu, u Sajgonu američki su generali na specijalkama–kartama grozničavo označavali koje su alternativne puteve blokirali, a koje bombardovali. Ho Ši Minova staza pobedila je u tom ratu...

„Vladavina prava” na severu Kosova, Kosovo kao nezavisna država, carinski pečati i prateća dokumentacija, šleperi sa dozvolama i bez njih? Mi tražimo rešenje u dijalogu, šuplji ritam i ezoterični rokenrol naše diplomatije, pozivi na „uzdržanost obe strane”, ultimativno tražimo od NATO-a i UN odgovor na pitanje „ko je naredio vatru po civilima”, stalno se zaklinjemo da nikada nećemo priznati nezavisno Kosovo?

Ironija, cinizam, očaj, prezir Srba prema Kforu, sve je to Jarinje. Igramo li to gambit sa sopstvenim narodom? Je li onda Sajgon zapravo Priština, a Beograd možda Hanoj, jer Ameri su uvek Ameri? Samo još da Rusi opet postanu Sovjeti, i da se pojavi srpski Ho Ši Min. I onda pobeđujemo. U filmu? Možda?

Jer sada će da izađe nekakav nadobudni kapetan, poput Ajka Skeltona, portparola NATO-a u Napulju, i da odgovori na naše premudro pitanje, na koje jel’ te ne znamo odgovor: „Ko je naredio upotrebu vatre po civilima na Jarinju”. Lepo će reći da je to naredila komanda Kfora. I šta ćemo onda? Hoće li uslediti naše novo pitanje: „A zašto ste to naredili”. A kapetan će reći: „Jer nam se tako može”. Dobro, neće reći baš tim rečima, ali to je suština. Šta mi želimo da postignemo takvim besmislenim pitanjima? Da građani pomisle kako je u odgovorima neko rešenje problema?

Mi tražimo istragu o pucnjavi na Jarinju, a Zapad ne dozvoljava istragu o izvađenim i prodatim ljudskim organima. Mi kažemo da je NATO odgovoran za te događaje, naši prijatelji iz NATO-a kažu da je to istina. I grohotom nam se smeju. Šta ćemo da učinimo tim povodom? Novo obraćanje Ban Ki Munu, koji se nije udostojio da kaže ni reč o rušenju njegovog plana od šest tačaka o Kosovu? Ili ćemo još više produbiti vojnu saradnju sa NATO-om i EU? Pa ćemo poslati naše oficire na ratne brodove EU da se bore protiv pirata u Indijskom okeanu? To je vojnički genijalno smišljeno, jer to će ojačati naš ugled u EU. Izvozimo bezbednost u Indijski okean , šteta što Jarinje i Brnjak nisu na okeanu, mogli bi i oni da uvezu malo naše bezbednosti. Iznenađeno tvrdimo da je Kfor izašao iz svog mandata statusne neutralnosti. A taj Kfor čine jedinice iz zemalja koje su priznale Kosovo, nisu to vojnici sa Meseca. Uzbuđujemo se oko nedavnog nastupa ruskog ambasadora u Beogradu, kad ono američka ekselencija u Beogradu, gospođa Meri Vorlik podseća srpske političare da srpski Ustav garantuje pravo na „paradu ponosa”. Iako u Ustavu piše i da je Kosovo Srbija. Još samo da Šesta flota interveniše zbog „parade ponosa”. Kod njih je u vojsci zabranjeno da se postavljaju takva pitanja učesnicima „parade ponosa” po formuli: „ Ne pričaj o tome, ne pitam te o tome”. A nas ovde podsećaju na Ustav.

Negde pre dve godine preporučio sam našim političarima na ovim stranicama da ubrzano krenu na kurs alpinizma, jer će na Kosovo morati da ulaze kozjim stazama. Ne čitaju „Politiku”.

(Politika)