Miroljub Jevtić: Zašto SAD i EU toliko „vole” Albance, a „mrze” Grke, Makedonce i Srbe

Izjava nemačkog ministra Vestervelea da je nezavisnost KiM činjenica i da sve zemlje EU treba da je prihvate upućuje na pitanje zašto SAD i EU tako uporno stoje iza političkog projekta koji sve više pokazuje da su mu evropske vrednosti daleko.

Priča o antisrpskoj usmerenosti zapada pada u vodu pred činjenicom da su SAD isto postupile i u slučaju Makedonije u koji su upleteni i albanska manjina i Grčka. Grčka je insistirala da se Makedonija ne sme tako zvati, a Makedonci zahtevaju to ime. Kada su SAD tržile od Vlade Makedonije da izvrši federalizaciju zemlje u korist Albanaca, kao šargarepu su ponudili da priznaju Makedoniju pod tim imenom. Makedonci su to prihvatili. Dobili ime, a izgubili suverenitet nad velikim delom teritorije. Najviše je izgubila Grčka, jer je njen saveznik i zaštitnik Vašington zadovoljio albansku manjinu u Makedoniji na njen račun.

Osnovno je pitanje zašto SAD i EU toliko „vole” Albance, a „mrze” Grke, Makedonce i Srbe? Odgovor nije nimalo težak. Svako ko prati politiku SAD i EU vidi da je njihov najveći problem borba protiv terorizma i pokušaj da sa islamskim svetom pronađu modus vivendi. Pri tome, svi bi trebalo da znaju da je nezadovoljstvo islamskog sveta u odnosu na SAD i EU zasnovano na činjenici da glavni problem muslimana – Izrael – postoji samo zahvaljujući podršci SAD i EU. I da Izrael uprkos svojoj velikoj hrabrosti i veštini ne bi mogao da preživi bez podrške zapada. Stoga zapad na sve moguće načine pokušava da dokaže da njegova podrška Izraelu nije antiislamski ustrojena,ali to niko u islamskom svetu ne uzima za ozbiljno. Muslimani traže dela, a ne reči.

Delo bi bilo da se prisili Izrael da vrati Jerusalim, uništi naselja na Zapadnoj obali, vrati izbegle Arape iz 1948. i prizna Palestinu. Krivac za neprihvatanje tih zahteva za muslimane nije Tel Aviv nego zapad. I tu je uzrok nesporazuma. Da bi parirali neraspoloženju islama, SAD i EU u sukobu drugih nemuslimana i muslimana podržavaju muslimane, da dokažu da nisu protiv islama. Bosna i KiM su idealni primeri. To su najsekularizovaniji muslimani. Za njih zapad misli da su primer kako se može biti musliman i imati sekularnu državu. Pomoći njima znači pokazati islamu da nisu protiv njega i drugo da će takav „sekularizovani” islam biti primer ostalim muslimanima kako se može čuvati vera, a graditi država uklopljena u zapadne tokove. Kao karakteristična neka posluži izjava sadašnjeg potpredsednika SAD DŽozefa Bajdena. On je rekao da „KiM treba dati nezavisnost, jer će to biti primer za islamski svet. Tako će muslimani videti kako su SAD pomogle da KiM bude primer multietničke demokratije”.

A to je tragična zabluda. Za muslimane Jerusalim je treće sveto mesto. Odatle se Muhamed uzdigao na nebo na svom krilatom konju Buraku. Na tom mestu je podignuta džamija Al Aksa, koju sada politički kontrolišu Izraelci. Odustati od povratka Jerusalima pod muslimanski suverenitet, znači biti osuđen na paklene muke. Nikakav Kosmet ili Bosna ne mogu zameniti Jerusalim. Možete muslimanima dati i Njujork, oni će opet, a to je sa tačke gledišta islama sasvim legitimno, biti nezadovoljni.

Tako zapad pravi, po sebe, tragične greške. Nezadovoljstvo islama se ne smanjuje nego povećava. I još važnije, ustupci na Kosovu i Metohiji se doživljavaju kao trijumf prave vere. Što je opet sa tačke islama sasvim u redu i za poštovanje. Jer, religiozni musliman mora da se bori da rajsko blaženstvo obezbedi svakom čoveku na svetu. Kako se islamsko spasenje uspostavlja primenom šerijata, a tome se Amerikanci protive, onda je logično da zapad sprečava širenje šerijata, jer je to put kojim se ide ka ukidanju SAD. Prema tome za muslimane bi bilo logično da Amerikanci na Kosovu i Metohiji budu protiv projekta Hašima Tačija. Zato što on mnogo više nego Srbija omogućava širenje šerijata. A SAD ga podržavaju. Dakle to se ne bi moglo desiti, misle religiozni muslimani, da jedina prava vera nije islam.

Tu činjenicu je primetio i Zoran Đinđić, ali nažalost kasno i za sebe i Srbiju. U svom poslednjem intervjuu je rekao: „...Rizik je da neki dođu u iskušenje da na primeru Kosmeta pokazuju kako zapad nije protiv muslimana u celini nego samo protiv Sadama Huseina. Stoga sam učinio sve što sam mogao da... pokrenemo kosmetsko pitanje paralelno sa pitanjem Iraka. Moja namera je da svetu kažemo da nismo ničiji žeton u rezervi, kojim bi neko namirivao svoje dugove”.

Član Upravnog odbora komiteta 43 za Politikologiju religije u IPSA (Međunarodno udruženje za Političke nauke)

(Politika)