Mirko Zurovac: Srbiju čeka dugogodišnje ropstvo

Otpor se isplatio, ali se nije isplatilo ono što je došlo kad je otpor prestao. A otpor je prestao tačno 2000. godine, rušenjem prethodne i uspostavljanjem nove marionetske vlasti u Srbiji, uz obilatu finansijsku, logističku, medijsku i svaku drugu pomoć sa Zapada, čime su stvoreni najpovoljniji uslovi za nastavak daljeg rasparčavanja i slabljenja naše države drugim sredstvima. Jer, kao što je poznato, odmah nakon prestanka bombardovanja, Srbija je brzo obnavljala svoj ekonomski potencijal, faktički ne priznavši poraz u neravnopravnoj borbi sa NATO.

Zato SAD i njihovi zapadni saveznici organizuju državni prevrat da bi sada drugim sredstvima pokorili nepokornu Srbiju. Nije ništa nepoznato da se pritiskom iz moćnih država, kroz pretnje sankcijama i vojnim akcijama, te obećanjima u pogledu političke i finansijske podrške, može uticati na izbornu volju građana u malim i srednjim državama i tako uspostaviti poslušna vlast, koja će delovati u interesu svojih nalogodavaca, a ne u interesu svoje zemlje i svog naroda.

To je ono što se konačno dogodilo u Srbiji: ono što je započeto medijskom satanizacijom srpskog naroda i samovoljnim priznavanjem separatističkih republika, nastavljeno je sankcijama, desetogodišnjim ratovima, političkom i vojnom propagandom, sve do duhovne agresije Zapada na naš narod i našu zemlju, koja kulminira današnjom prilično otvorenom okupacijom zemlje i sistematskim sluđivanjem naroda da ne bi shvatio šta mu se stvarno događa i šta će mu se još dugo događati ako se konačno ne osvesti.

Srpski narod se i danas, uprkos silnoj poniznosti predstavnika njegove vlasti koji ne znaju za granice poniženja, nalazi pod specijalnim tretmanom tzv. Međunarodne zajednice, izložen pritiscima i ucenama, manipulacijama i mešanjima sa strane, koji nemaju nikakve veze sa demokratijom i ljudskim pravima, niti imaju ikakva „pravila igre.“

Danas je kao na dlanu vidljivo da 2000. godine nije došla nikakva demokratija u Srbiju, već su nam na vlast doveli svoje poslušnike, a narod je na izborima samo potvrdio njihovu dugo pripremanu podvalu. Ovim izborima Srbija je konačno porazila sebe samu. Taj poraz je toliko dubok i toliko tragičan da je pitanje da li će se više ikada opraviti od tog poraza. Čeka je dugo pripremano dugogodišnje ropstvo iz koga ona i njen narod neće moći da se tako lako iščupa.

Takva tvrdnja danas može izgledati kao prava blasfemija zbog suviše bučne i zaglupljujuće himnologije koju zvanična vlast i njeni kolporteri pevaju Evropskoj uniji, ali sam uveren da će je opravdati vreme koje dolazi.

Tako je uspostavljena marionetska vlast u Srbiji, koja je odmah, čim je uspostavljena, pristala da bespogovorno sprovodi program „denacifikacije“ srpskog naroda pod budnim okom svojih mentora sa Zapada. Kakva monstruozna laž i još monstruoznija optužba: treba denacifikovati jedan narod koji je najveća žrtva nacizma.

Ali ova lažna optužba ima veoma jasan cilj: pod njenom senkom treba da se sprovede rušenje bića srpskog naroda na svim nivoima, od porodice i osnovne škole do univerziteta i svih drugih institucija od nacionalnog značaja. Sve, naravno, ide mnogo brže i lakše kad taj posao obavlja zvanična vlast u Srbiji kojoj je zbunjeni narod poklonio poverenje na izborima.

Pod sloganom reformi i uz bezočno obmanjivanje naroda, marionetska vlast sprovodi duboku promenu društvenog sistema, a da svest o dubini i dalekosežnosti tih promena nije sazrela kod najširih slojeva društva.

Marionetska vlast u Srbiji menja zakonsku regulativu isključivo u korist Zapada, što je karakteristično samo za okupiranje zemlje.

Pod pritiskom stranih mentora, ona je unela u naš pravni sistem rešenja koja bitno odudaraju od normi i standarda međunarodnog prava i drugih progresivnih pravnih dostignuća, pa čak i od prava Evropske unije. Pri tom se hvale da su doneli mnogo zakona za veoma kratko vreme. Ali kojih i kakvih zakona?

Tri su najvažnija. Pod budnim okom svojih mentora sa Zapada, vlast u Srbiji je donela Zakon o radu, Zakon o privatizaciji i Zakon o saradnji sa Hagom. Šteta koju su ovi neustavni zakoni naneli zemlji i narodu ne može se nadoknaditi nikakvim naknadnim doterivanjem i šminkanjem. Šta je pravi smisao ovih zakona?

Antiradnički Zakon o radu trebao je da omogući izbacivanje radnika iz njihovih fabrika bez ikakve odgovornosti za njihovu sudbinu, jer radnici predstavljaju snagu samo dok su u svojim fabrikama, dok na ulici čine samo masu osuđenu na gladovanje i umiranje bez ičije odgvornosti za njihovu sudbinu.

Zakon o privatizaciji je trebao da legalizuje pljačku i otimačinu društvene i državne imovine, a Zakon o saradnji sa Hagom da opravda sramnu trgovinu srpskim glavama.

Drugog smisla i cilja ovi zakoni ne mogu imati. Njima je omogućeno lomljenje osnovnih poluga srpskog društva i države, pa bi, da je kojim slučajem sankcionisano delo „nanošenja društvene štete“ ili „društveno štetan posao“, svi koji su učestvovali u donošenju ovih zakona i koji su ih sprovodili ostatak života morali provesti u zatvoru. Time, naravno, šteta ne bi bila nadoknađena, jer je ona naprosto nenadoknadiva, ali bi bar pravda donekle bila zadovoljena. Ali, to je samo puka hipoteza koja ukazuje na svu apsurdnost zakona koji se donose u Srbiji i razmeru štete koju je nanela njihova primena.

Istinu govoreći, njih ne mogu da shvate, ili neće da ih shvate, ni oni koji ih donose i sprovode. Oni su prihvatili veoma jednostavan recept rešavanja svih kratkoročnih teškoća u privredi i njenog dugoročnog razvoja. Prema ovom receptu, prvo treba izvršiti privatizaciju, pa će nevidljiva ruka tržišta sve ponovo postaviti na svoje mesto. Potrebno je samo otvoriti tržište, sniziti poreze, pa će kapital snagom sopstvenog racia uraditi ono što je najbolje i za njega i za državu.

A ako državi ide loše, razlog uvek valja tražiti u nedovoljno liberalizovanom tržištu. Uz to, tu su uvek dobre ekspertske vile iz odeljenja za razgrađivanje sporovoznih država.

Kao što smo videli, takva ideologija i njome vođena praksa dale su poražavajuće rezultate za ovih poslednjih jedanaest godina, bez ikakvih izgleda da se oni poprave ni u bližoj ni u daljoj budućnosti, pod pretpostavkom da se takva praksa nastavi.

Očekivanja da će strani kapital pohrliti u Srbiju bila su posledica lažnih obećanja za naivne, a nepoduzimanje elementarnih zaštitnih mera za domaću proizvodnju, uz bezočno pljačkanje i otimačinu društvene imovine, brzo su doveli do potpune paralize domaće privrede koja je nekako preživela čak i u vreme ekonomskih sankcija.

Pod izgovorom tranzicije i transformacije privrede, skoro sva proizvodnja je zaustavljena. Masovnim otpuštanjem radnika, uz enormno i potpuno nezasluženo bogaćenje političke elite, a sve u ime demokratskih promena i liberalizacije tržišta, razoreno je privredno tkivo Srbije. Izveštaji govore da proizvodnja zamire u svim delovima zemlje.

Srbija je potonula u duboku ekonomsku krizu. Umesto obećanog blagostanja dobili smo poniruću stopu privrednog rasta, raspad morala i svih tradicionalnih vrednosti, obilje laži i podvala, tehničko i tehnološko zaostajanje u oblastima gde je to najosetljivije.

Jaz između mase siromašnih i šačice bogatih nezadrživo se produbljuje. Duboki jaz između ogromne mase osiromašnih i vrslo uskog sloja bogataša koji su se naglo obogatili prisvajanjem društvene i državne imovine, posebno u periodu tranzicije, predstavlja dobru podlogu kriminalizacije društva i preti daljim produbljivanjem njegove nestabilnosti.

Najgore je što su skoro potpuno uništili materijalnu osnovu našeg društva.

Niko ne poriče da je srpskoj privredi, nakon raspada jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, bila potrebna duboka prestrukturacija, ali se ni u kom slučaju nije smela svesti na ubrzanu i potpunu privatizaciju za koju se sa sigurnošću moglo pretpostaviti da će imati katastrofalne posledice za našu privredu. Oni kao da su zamišljali da je prelazak na režim privatne svojine i stvarne tržišne privrede bilo moguće izvesti odjednom, dekretom, jednim pravnim aktom, a ne u procesu određenog trajanja u kojem ima i uspona i padova. Kao da im ni na kraj pameti nije bila opasnost od stihijske, grabljive i divlje privatizacije, koja može izazvati veliku preraspodelu društvenog bogatstva na štetu sirotinje i srednjeg sloja radništva. Ili im je upravo to bio cilj?

Svima je moralo biti jasno da obavezna i potpuna privatizacija može biti samo najobičnija pljačka čak i u veoma uređenoj zemlji. U Srbiji ona je omogućila pljačku narodnog bogatstva i stvaranje armije nezaposlenih lišenih oblika pravne zaštite koje pruža radni odnos.

Kupci svekolikog narodnog bogatstva postali su ili strani kapital ili domaći tajkuni koji su se obogatili na nesreći države i naroda. Potom je usledilo masovno otpuštanje radnika i pad proizvodnje.

Društveno bogatstvo je kupovano da bi se posle skuplje prodavalo, a ne da bi se profitabilno proizvodilo. Tako smo od zemlje u kojoj je polžaj zaposlenih bio maksimalno pravno zaštićen, postali zemlja u kojoj su zaposleni postali radnici stranih firmi, prepušteni samovolji novopečenih vlasnika, lišenih svih socijalnih obzira.

Takvom koncepcijom privatizacije urađen je glavni posao rušenja domaće privrede: ostalo što se događalo spada u red završnih radova. Zakonom o privatizaciji je stvoren čist prostor za rasprodaju državnih dobara i resursa (uključujući rudna blaga, minerale, obradivu zemlju, vodne resurse, tranzitne i druge komunikacije) i time dovedena u neokolonijalni položaj nekada perspektivna privredna struktura Republike Srbije.

(Fakti)