Mihailo Medenica: Zar lance, ular i okove da slaviš, Srbine moj!?

 Trgni se, Srbine moj, nije to život što ti vele da jeste, već progonstvo u samoga sebe!

Nadničar si na svojoj njivi, gost u svojoj kući, tuđin na svojoj slavi, zdravičar nad pustom i praznom trpezom!

Svikao si se na laž, Srbine moj, da si nedostojan predaka a išteš da potomci budu valjaniji od tebe.

Kako, brate?!

U šta gledaju do u roba koji peva o slobodi a strahuje da se sloboda ne otme iz stihova?!

Otkad to, Srbine, svojim zoveš samo ono što možeš da dogledaš u tami?!

Potomče tajnovidih i svetovidih u svojem se domu saplićeš o samoga sebe…

Ćutiš dok ti metre vekove misleći da ti sutra neće premeravati i dane.

Neće ti ostati vremena ni da pregaziš prađedovske livade pre nego što ti ih izmaknu pod nogama…

Juriće te stope dok te ne prestignu, nadtrče- kriješ se od sebe u šljiviku u kojem si odrastao nadajući se da te tu tražiti neće.

Ko?

Pa, ti, Srbine moj dobri, što posla u nadničare slavu, ime, ponos, čast, obraz…

Pristao si, brate, da ti kost opogane!

Ćutke poverovao da je krta, trula i pogana.

Kost tvoja, Srbine, ej…

Kost su tvoje međe pred kojima su zveri zastajale!

Kosti su tvoje žitnice, oranice, šljivici, malinjaci, potoci, livade, šume, tarabe, ognjišta, kandilišta, raspeća…

Kost je tvoja kamen Visokih Dečana; kost je tvoja oltar Bogorodice Ljeviške; kost je tvoja ostroška stena; o kosti se tvoje nebo ko kivot drži nad Srbijom…

Da pseta kidaju i glođu ono čime si ispoveđen i pričešćen..?

Trgni se, Srbine, brate, još samo krv pravedniča i grobovi pripovedaju o tvojoj slavi dok pred grobovima stojiš zagledan u slike znanih- neznanaca.

Trgni se, vrisni ime Srbinovo da zanavek zaćuti fukara što te uči da si mit, da je tvoje tek onoliko što možeš da pregaziš u dva koraka, onoliko što možeš da dozoveš šapatom, onoliko što možeš da dohvatiš svezanih ruku…

Raduj se, Srbine moj, što si Srbin, jer Gospod ti se raduje!

Raduj se, radošću tvojom biju klepala i pevaju zvonici.

Raduj se, postradati u ljubavi za Boga i Srbiju ne boli, već boli život u laži da traješ do puke smrti.

Da kost tvoja nije oltar, isposnica, krstionica, tropar, psaltir…

Raduj se, Srbine, što si potomak svetovidih i tajnovidih.

Zatvori oči i gedaj, i ne daj da ti metre, da ti uzmu, da ti izdaju vidike, jer vidiš…

Srasteš li uz lance, brate moj, nećeš biti bruka predaka i potomaka, jer ni predaka ni potomaka imati nećeš- sve su to tuđini u domu tvom koji ne poznaješ.

Nikome si ništa…

Ruke su ti slobodne, Srbine moj, no to su najteži lanci…

Sviće, no jesu li to dani..?

Koračaš, a nigde za tobom belega…

Kucaš na vrata svojega doma, čuješ korake, glasove, a niko ne otvara.

Svoje korake, svoj glas, čuješ sebe kako stojiš iza vrata nadajući se da ćeš otići, zanavek…

(Dva u jedan)