Mihailo Medenica: Tamni vilajet

 Srećna ti „pobjeda“ koju ti je Tači prvi čestitao, Milo Đukanoviću!

Srećan ti strah kojim si Crnu Goru načinio konkubinom svoje manitosti i podveo prijateljima da čine s njom šta im je volja!

Srećni ti takvi prijatelji, neprijatelju Crne Gore!

Koliko ti još vlasti treba, mizerijo ljudska, koliko miliona, koliko gladnih i poniženih, koliko Montenegra da ne bude Crne Gore?!

Koliko ti plača majki treba da ga ne čuješ?!

Koliko lažnih državnih udara kako bi shvatio da si na državu jedino ti udario pretvorivši je u obogaljenog, ubogog, prosjaka, nadničara na sopstvenoj zemlji?!

Koliko ti još mraka treba da njime ko avet „hodočastiš” jutrima svog pasjaluka?!

Koliko razdora i mržnje među narodom da bi bio „ujedinitelj”?!

Koliko svakodnevnih mafijaških obračuna da bi dokazao kako je Milolend država zakona i prava?!

Koliko Katnića i njemu nalik ne bi li Justicija dovijeka bila starleta za rijalitije i bogatu klijentelu?!

Koliko Miraša Dedeića za blagoslov ludosti?!

Koliko Jevrema Brkovića za blagoslov gluposti?!

Koliko NATO krvi da bi potro slavu slobodarske, junačke, pravdoljubive i nepokorne Crne Gore?!

Koliko mržnje prema Rusiji da ne bi čuo Svetog Petra Cetinjskog, Njegoša, Svetog Vasilija, Marka Miljanova, serdara Janka..?

Koliko Haradinaja da bi naspram sebe imao većeg đavoljeg slugu kao “utjehu”?!

Koliko ti tragovi moraju smrdjeti nečovještvom da bi se okrenuo za sobom i rekao:

„Praštaj, Crna Goro, praštaj za sva zla koja ti učinjeh! Praštaj mi, znao sam odlično šta činim?!”

Koliko ti još to otete vlasti treba da shvatiš šta su decenije tvoje tiranije učinile od naše Crne Gore, načinivši je tamnim vilajetom Evrope koju je svojom krvlju, čojstvom i čašću stvarala?!

Koliko još računa valja napuniti da bi podvukao onaj jedan, nasušni – učinio si Crnu Goru bircuzom kraj puta u koji svraćaju oni u nuždi da se olakšaju i pljunu na nju!

Koliko još Milolendu valja gostovati nad Moračom da bi spakovao šatru, svoju nakaznu družinu i odjahao na metli nekud u suton, mrak iz kojeg si kao bauljina pod kamenom izvirio, mrak u kojem jedino postojiš, mrak kojim sviće našoj Crnoj Gori svakim danom tvoje beščasne vladavine, apostolu jada?!

Srećna ti „pobjeda” koju ti je Tači prvi čestitao, Milo Đukanoviću!

Od brata – bratu!

Ništa drugo da napisao nisam to bi bilo više nego dovoljno, jer što su umniji od nas davno rekli: „Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju!”

Proći će i tvoje, nesoju, ali nikad tebe proći neće naše – Crna Gora!

Onu koju toliko prezireš jer je sve što ti nisi, niti ćeš ikada biti: poštena, hrabra, dična, liturgijska, molebanska, sveta, obožena, nježna majka svojoj djeci, a ne bahata maćeha koja će se preudati za krvnika svoga muža i njegove djece!

Slavi, Milo, ako šta imaš?!

Možeš i na pomen dovesti muziku, ali neće biti krštenje no pomen, i, dalje, zapamti, mizerijo ljudska!

(IN4S)