Mihailo Medenica: Šešelj- trijumf pravde ili Aleksandra Vučića

 Dobro, ajmo sad polako, ukoliko su utihnuli jaganjci, aplauzi i splasle erekcije: da li je oslobađajuća presuda Vojislavu Šešlju zaista trijumf pravde ili jedan od najvećih trijumfa Aleksandra Vučića?!

Dakle, veliki, zaista veliki i nesporni trijumf Aleksandra Vučića, pa kom bilo drago ili ne da to čuje?!

Da li sam lično srećan zbog odluke haškog suda- da! Na slobodi je: otac, suprug i čovek koji se bori s opakom bolešću, i tu bih se zaustavio s likovanjem zbog presude. Sasvim dovoljno, što se mene tiče.

Jednostavno i u to sam sasvim uveren- učinjeno je Aleksandru Vučiću,Justicija ne zato što je toliko moćan, cenjen i uticajan, već zbog toga što treba onima kojima treba na mestu gde jeste, da dovrši započeto i integriše nas do dezintegracije, u šta god?!

Rečju, ovom presudom dobio je detinje čistog, monaški prosvećenog i devičanski umivenog koalicionog partnera!

Usput su, razume se, istom presudom abolirani i on i Tomislav Nikolić za sve što su bili onih godina kada su na mig vojvode kidisali kao pitbulovi pušteni s lanca.

Dakle, upadljivo dopadljivo begenisanje preobraćenog premijera i političkog mu oca minulih meseci dobilo je i svoj sudski epilog- ljubav je u vazduhu a politički tobogan njihov, i ovo nešto drugara što musavi i čemerno srećni čekaju u pesku da se veliki vođa prizemlji na njih…

Nema čitava priča, dragi moji, nikakve veze sa pobedom namučene nam Srbije nad svetskom silom i nepravdom- poraz upakovan u rođendanski papir nije poklon, već poraz i dalje, samo lepše izgleda!

Da je Vojislav Šešelj osuđen na svega dva sata robije bio bi apsolutno neupotrebljiv svome Brutu, ali ovako, baš kao i Brut, moći će da prekorači dveri Nemanjine 11 praveći se da ne poznaje svoj lik u ogledalu…

Nije ovo slovo razočarenja, morao bih prethodno da verujem u nekog da bi h se razočarao, već žal za Srbijom, istinska, suštinska, jer je kao magare zaglavljeno u blatu jedni spasavaju vukući za ušu, a drugi za rep, dok kopita tonu sve dublje…

A, što se 13 godina robijanja tiče, poslednji sam koji će poreći da je zaista bilo nečega veličnastvenog u njima, zapravo, u Šešeljevom tamnovanju koji jeste u te dane donekle ličio na kakvog Prometeja, ali sve pre toga i potonje, rekoh: drago mi je oca supruga i čoveka koji se nosi s teškom bolešću, i s time bih završio!

Sve je ovo partija pokera u kojoj se Aleksandu Vučiću deli iz nameštenog špila, a naše je, valjda, da poverujemo kako za dobro svih nas blefira belosvetske kartaše dobijajući ih parom dvojčica i trojčica?..

Ostali se (ne svi, na sreću, ili jednako vešto blefiraju) nude za “pikslu” pil sitni tal, i tu je kraj priče o Aci zvanom Pub i opoziciji koja mu preti pod prozorom na onu dripačku foru: “Aj’ siđi ako smeš”, pa se razbeže ostavljajući nekog dežurnog debelicu da se naprima šamara…

Radujem se, zaista, slobodi svakog Srbina, ali strahujem da još dugo, jaaaako dugo neće svaki Srbin biti slobodan, i nemaju svetska sila i nepravda baš nikakve veze s tim!

(Dva u jedan)