Mihailo Medenica: Otkud nam hiljadu godina Prizrenske eparhije tamo gde “ništa nemamo”?!

 Otkud nam hiljadu godina Prizrenske eparhije tamo gde “ništa nemamo”?!

Znaš li, sabirniče senki, šta je zavetovina?!

Nešto malo više od metra za koji se natežeš- tapija neba na zemlju!

Na zemlju koja ne pripada ni tebi ni meni, već vaskrslima i još nerođenima- na njoj iz grobova niču kolevke.

Jesi li kad video gde ljudi poseju žito a čitavo polje rodi raspećima?

Zlate se, zazvone ko praporci kad se vetar sjuri niz Šaru, Paštrik, Koritnik…

Jesi li kad video gde arhangeli žure na mobu, gde starice upredaju nebo u preslice, gde su deci pune šake oblaka..?

Ozori u Hoči zagledan put Prizrena dok s umrlima nazdravljaš životu.

Jesi li kad otpio vina od tamjana?

Klizi niz ždrelo, nestaješ u pukom postojanju, živ vaskrsavaš iz sebe umrloga, niko ne nariče nad tobom već ti se pesmom raduje.

Smrt ne boli tamo gde živiš vekove…

Samo glava klone na skute Bogorodice Ljeviške, progledaš sklopljenih očiju, nosi te Bistrica, pod Bistricom gore voštanice, hvataš se za plamenove, ne gasnu, ne peku, vosak se sliva niz dlanove čineći obale, obale obrasle u raspeća, hvataš se za najtanju nit strahujući da se ne prelomi a ona čitav koren spleten oko tebe…

Koren vekova. Ne da se umetriti. Ne smeš ga umetriti jer čitava je Srbija njime svezana za nebo.

Otkud toliko vekova tamo gde “nemamo ništa”..?

Otkud zavetovine tamo gde si prelomio suvarak misleći njime da oboriš hrast?!

Otkud toliko Bistrica kad si ih zhvatio u flaše misleći da izviru pod tvojim nogama, ne shvatajući da kormilariš brodom u boci…

Otkud toliko života tamo gde misliš da se neko smrti plaši?!

Otkud jutra tamo gde si nagomilao mraka?!

Otud, mučeniče, što nije ni tvoje ni moje da ga “nemamo ništa”!

Onih žitnica raspeća je, shvataš li?!

Za tebe je Golgota brdo uz koje se ne može jer krst nosiš kao teret.

Posrćeš pod tovarom samoga sebe. Padaš jer ne shvataš da je najtanja slamka tek vrh korena i da se zaludu hvataš za suve grane ogolele izdaje…

Otkud nam hiljadu godina Prizrenske eparhije tamo gde “nemamo ništa”?!

Otkud toliko neba u preslicama kad si care- go?!

Otkud toliko nezglaslih voštanica tamo gde si zasejao oluju..?

Otkud večnosti tamo gde se “boriš” za vrzinu

sadašnjosti?

Otkud toliko Kosova i Metohije kad su ti čauši javili da su požnjeli raspeća i da je ledina gola?!

Otkud toliko istine kad si učinio sve da umetriš laž?!

Otuda, muko, što ljudi u strahu ćute a vekovi u kuraži pevaju tišinom.

Tišinom koju prezireš, jer je lažju i izdajom nadglasati ne možeš!

(Dva u jedan)