Mihailo Medenica: Niste mogli da oprostite krštenicu, krsnu slavu, ponos, prkos, koren….

 U žalosti sam za mojim Momčilom, mislio sam da malo počinem od pisanja, misli su mi na stotinu strana, no vazda se nađe neko da ih sabere i sađene, i hvala mu na tome.

Naravno, nije to kakav dobronamerni plastilac no jedan od onih junaka što se trse iza lažnih imena i tuđih fotografija (Krsta Zrnova, konkretno), vazda puvajući ćorcima iz potaje bespameti i bezobrazja.

„Zašto, posrbice, ne sahrani oca u Crnoj Gori, mada ne verujem da bi smeo…“, pitao me je dični barjaktar jada?

Sahranio sam oca uz majku, nije želeo da ih razdvajamo, mada je na praotačkom groblju na Crkvinama bilo mesto za njega, no nije važno gde će telo no kud će duša..?

Mrsko mi je bilo tada da otpisujem nesoju, pa evo mu sad posvećujem slovo, svakome od njih koji će smrću morati da se dokazuju jer životom ne mogu!

Moj je Momčilo sa 37 godina otišao iz Crne Gore, neoženjen i neskućen, nije imao kad, toliko godina je robijao svoj najveći greh- nije se hteo zvati nikako do Srbinom, nije se odricao oca Ilije, jednog od oficira vojvode Pavla Đurišića, nije dao na đeda Mijaila, stradalnika s Mojkovca gde su Srbi uz videlo naloženih Badnjaka jurišali da poginu i vaskrsnu za sveto srpstvo!

Niste mu to mogli oprostiti, ni prađeda Đura, čukunđeda Božinu…majku Milevu od slavnih Rakočevića, prađedovski savardak u Ravnima i kulu u planini više Crkvina, niti je od vas tražio i želeo oprost, dobri moj Momčilo!

Da moli da mu oprostite što je Srbin, kao da je imao šta drugo da bude?!

Nije manastir Morača čakmara sklepana preko noći- no je Crna Gora zidana kamen po kamen morački!

Kako je koji kamen dodavan na manastir- tako je uzrastala Crna Gora, iskušenica svojih svetinja, a ne gospodar!

Niste mogli da mu oprostite krštenicu, krsnu slavu, ponos, prkos, koren…a ponajviše niste mogli Momčilu mome da oprostite sebe, živo vas je sećao ko ste, šta ste i čiji ste!

Sve ste uzeli što ste mogli da dograbite: livade, šume, stoku, konje…i sve vam se otimalo i bežalo nazada samohranoj majci sa šestoro dece- nije moglo da se zapati kod vas, vi ste se korenili lancima i bukagijama, plitak je to koren, struli očas, a srpstvo…

Uzalud ste ga svakoga dana prebijali u kolašinskoj OZNI da prošpija Srbina u sebi, tukli ste do krvi da ubijete Srbina u vama, pa zalud i to…

On je i crn od batina bio Srbin, vi ste u cokulama i pendrecima bili to što se postaje prebijanjem deteta koje vas je toliko sećalo na đedove!

Krvlju ste se pokrštavali, svojom krvlju!

Tukli ste jer niste umeli da objasnite šta ste, on se i crn od batina vraćao domu jer je znao ko je- on je trajao, vi ste imali rok trajanja pa ste toliko žurili da pendrecima pokrstite…

I kako smo mi to posrbice? Što ste krvnički tukli i zverski otimali? Koga da ubijete, kome da otmete, šta da sakrijete, ko da ne progovori?

Posrbice da svoje ste đedove tukli u mojem Momčilu!

Mi kuga Crne Gore a sađenuta sena nam starija od vas?!

Posrbice s svukud nam grobovi po Crnoj Gori, a vi „pravoverni“ a ni pritku da posvedoči za vas..?

Duša mojega Momčila je u Crnoj Gori, niste uspeli da je ubijete, no gde je vaša..?

Pendrekom i cokulama ste se upisali u „ljude“, još OZNA- šite, tukući besno po đedovima…

Šta ćete kad naposletku podvrisnu, a hoće?!

Gde ćete se kopat kad šaku zemlje svoje „vere“ nemate..?

(IN4S)