Mihailo Medenica: Eno svatova preklanih vratova

 Preklani vratovi ko svatovi, eno se nižu.

Krvave čakije ko buklije- zovu na veselje:“Neka je sa srećom domaćine, sve ti u kući jaukalo i lelekao dok kuću plamen liže i delje…“

Hajdemo Srbi, u kolo, brže,

eno vam trupla prestižu noge,

hvatajte se za ruke, zar važno je čije su,

zalud li poklaše svatove mnoge?

Eno je mlada, sva u belom,

bezglavi dever bratu je vodi,

ispraća majka ćerku opelom

svatovska povorka ka humki hodi.

Na hum stao kum, podigo zdravicu,

valja se kad se Srbin ilovačom ženi,

u drugu ruku od kumčeta glavicu:

„Zdravo nam bile srpske seni…“

Da mi je očiju pa da zaplačem za kćeri,

od sreće, dabome, jedinicu dajem,

silovaše je pa zaklaše zveri,

muzika, udri, za novce ne hajem…

Svirajte glasnije od plača,

glasnije od ropca preklanog vrata,

glasnije od vriske nedoklane sestre

nad spaljenim telom mlađega brata.

Raduj se zemljo, evo ti Srba,

evo ga otac gde kolo vodi,

eno deveruša vise sa vrba

evo mladoženje bez nogu hodi…

Ajte dželati i vi u kolo

basta vam da ga vodite prvi,

samo polako meka je zemlja

teško je nogama kroz ušće krvi…

Zdravo došli i zdravo nam pošli

pratila vas doveka opela,

gledaju vas oči povađene

sa prozora rasporenih sela…

(Dva u jedan)