Mihailo Medenica: Crna Goro - SRPSKO kandilište

 Eto me domu, kamenoj gori,

gde svaki kamen srpski mi zbori,

srpstvo milo kameni trag…

Eto me stazom kraj gorskog vrela,

otkose tužim, taj mrtvi stroj,

najlepši mirisi gorskog opela,

otkose, brate, Srbine moj…

Zdravo mi bio savardače,

jošte ti krvave za srpstvo rane,

jošte te vetar vida i plače,

gorskoga bratstva igumane…

Jošte se livade podvižavaju,

jošte je potok na poslušanju,

jošte nas nerođene postrižavaju

jošte mi zvonici o najvišem granju…

Evo me goro, milosnice, mati

nebom na kamene skute se privih,

nemam te čime do svećom darivati

s kolevka pustih i grobova živih.

Pevaj mi šumo o srpstvu svetom

za koje život milo je dat,

spleti mi venac božurom cvetom

da mogu živ u smrti spat.

Blagoslovi goro, krotka i plaha,

kad Prizrenu poć pozovu dani,

dostojan da budem vitezova- monaha,

i vaskrslog Srblja molebani…

Crna Goro- kosovsko mi polje,

dome mili- pećko kadilište,

laže nesoj Nemanjićka nisi,

lažu da si srpsko gubilište!

Lažu, goro, strah ih od kamena,

od otkosa, raspetog katuna,

od krvavog s ognjišta plamena,

od pričešća sa gusala struna.

Lažu, goro, lažu da postoje,

žalna lica bez igde odraza,

metoh ti si svete vere moje,

barjak srpski našega obraza!

Moj kamenu- dečanski temelju,

suzo moja sitnička pritoko,

zaludu mi razgrću te goro,

koren tvoj je nebu, povisoko….

(Dva u jedan)