Majkl Mur: Praznik mira u SAD, zemlji oružja

Posle gledanja poremećenog i sumanutog obraćanja Nacionalne asocijacije za naoružanje na konferenciji za novinare, bilo je jasno da se majansko proročanstvo o smaku sveta obistinilo. Sa jednim izuzetkom, svet koji prestaje da postoji je svet koji Nacionalna asocijacija za oružje želi da nametne. Njihovom maltretiranju je došao kraj. Nacija je užasnuta masakrom u Konektikatu i to je svima jasno, a znakovi su svuda.

Ali, sad moram nešto da konstatujem. Oružani masakri neće prestati uskoro.

Izvinjavam se što moram ovo da kažem. Ali, duboko u sebi znamo da je to istina. Ali to ne znači da ne trebamo da nastavimo sa borbom protiv oružja. Na kraju krajeva, situacija nam ide na ruku. Znam da bi svi, uključujući i mene, želeli da vide kako predsednik i Kongres usvajaju strože zakone o oružju. Potrebna nam je zabrana automatskog i poluautomatsko oružje i šaržere koji sadrže više od sedam metaka. Potrebne su nam bolje provere i bolje psihijatrijske službe.

Ali, prijatelji, moram da kažem da, iako bi sve gore navedeno svakako doprinelo smanjivanju smrti od oružja (pitajte bivšeg gradonačelnika Njujorka Majkla Blumberga - skoro je nemoguće da se kupi ručno oružje u Njujorku i rezultat je da se broj smrti od vatrenog oružja smanjio sa 2.200 na 400 godišnje), sve te mere neće stvarno zaustaviti masovne masakre i neće se pozabaviti suštinom problema. Konektitat ima jedan od najstrožih zakona u SAD, ali to nije sprečilo ubistvo više od dvadesetoro dece 14. decembra.

U stvari, hajde da budemo realni. Ubica iz Njutauna nije imao kriminalni dosije pa se ne bi nikad ni pojavio u rutinskoj proveri. Svo oružje koje je koristio je bilo legalno kupljeno. Ubica je imao psihičkih problema, pa je njegova majka tražila pomoć, ali je sve bilo uzalud. Što se bezebednosnih mera tiče, škola "Sendi Huk" je bila zatvorena i pre nego što se ubica pojavio tog jutra. Vežbe su tog dana održane baš zbog takvog incidenta. I sve im to nije baš mnogo pomoglo.

I sad dolazi jedna mala, prljava činjenica o kojoj niko od nas liberala ne želi da diskutuje: ubica je prekinuo svoj krvavi pir tek kada su policajci preplavili školsko dvorište. Kad je video da ljudi sa oružjem dolaze, prekinuo je masakr i ubio se. Oružje koje su policajci nosili sprečilo je dodatnih 20,40 ili 100 ubistava. Oružje ponekad deluje. (Ali, sa druge strane, tokom masakra u školi u Kolumbajnu, tamo je bio naoružani zamenik šerifa koji nije uspeo da ga spreči).

Žao mi je što hladnim tušem moram da polijem naš prekopotrebni napredak prema neophodnim, ali konačno kozmetičkim promenama zakona. Žalosne činjenice su, između ostalog, da i druge zemlje koje imaju oružje (kao Kanada, koja ima sedam miliona komada oružja na 12 miliona domaćinstava) imaju mnogo manju stopu ubistava. Deca u Japanu gledaju iste nasilne filmove i klinci u Australiji igraju iste nasilne video igrice. Primera radi, igruGrand theft auto su napravili Britanci koji imaju 58 ubistava vatrenim oružjem godišnje na 63 miliona stanovnika.

Jednostavno, oni ne ubijaju jedni druge poput nas. Zašto? To je pitanje koje treba sebi da postavimo dok zabranjujemo i stavljamo restrikcije na oružje. Ko smo mi?

Želeo bih da probam da odgovorim na to pitanje.

Mi smo zemlja čije vođe zvanično sankcionišu nasilje, a u isto vreme ga sprovode kao sredstvo da ostavre često nemoralan cilj. Mi vršimo invazije na zemlje koje nas nisu napale. Trenutno koristimo bespilotne letelice u nekoliko zemalja, često ubijajući civile.

Ovo verovatno ne treba da bude iznenađenje za nas, pošto smo mi nacija nastala na genocidu i izgrađena na kičmama robova. Poklali smo 600.000 jedni drugih u građanskom ratu. Mi smo "ukrotili Divlji zapad revolverom", i silujemo u tučemo naše žene bez milosti i u zapanjujućem broju (svaka tri sata žena je ubijena u SAD, svaka tri minuta je silovana, a svakih 15 sekundi prebijena).

Pripadamo čuvenoj grupi nacija koje i dalje imaju smrtnu kaznu (Severna Koreja, Saudijska Arabija, Kina, Iran). Ne razmišljamo o desetinama hiljada naših građana koje ostavljamo da umru svake godine, zbog toga što nisu osigurani pa ne mogu da odu kod doktora dok nije prekasno.

Zašto mi ovo radimo? Jedna teorija je ona jednostavna - "Zato što nam se može". Postoji nivo arogancije u, inače, prijateljskom američkom duhu. Varamo sebe da ima nečeg izuzetnog u nama što nas deli od svih onih "drugih" zemalja (postoji mnogo dobrih stvari u nama, ali isto se može reći i za Belgiju, Novi Zeland, Francusku, Nemačku i druge). Ubeđeni smo da smo prvi u svemu, a istina je da su naši studenti 17. u prirodnim naukama i 25. u matematici, a po prosečnom životnom veku smo 35. u svetu. Verujemo da gajimo najbolju demokratiju, ali imamo manji odziv na izborima od bilo koje zapadne demokratije.

Najveći smo i najbolji u svemu i mi zahtevamo i uzimamo šta hoćemo. I ponekad moramo da budemo nasilni k.....i s...vi kako bismo to i dobili.

Ali, kada jedan od nas pokaže potpuno psihotičnu prirodu i to rezultira brutalnim nasiljem u Njutaunu ili Aurori ili Virdžinija teku, onda svi postanemo žalosni i "naša srca i misli su upućene prema porodicama" i naši predsednici obećavaju da će preduzeti "odlučne poteze". Pa, možda ovaj sadašnji predsednik to i misli. Bolje bi mu bilo. Gnevna rulja koju čine milioni neće dopustiti da ovo olako prođe.

Dok mi diskutujemo i zahtevamo da se nešto uradi, želim vas najljubaznije zamolima da zastanemo i pogledamo na ono što su, verujem, tri faktora koja mogu da odgovore na pitanja zašto je nasilje kod nas Amerikanaca zastupljeno više nego kod drugih.

1. Siromaštvo. Ako postoji jedna stvar koja nas odvaja od ostatka razvijenog sveta, onda je to činjenica da 50 miliona naših građana živi u siromaštvu. Jedan od pet Amerikanaca bar jednom tokom godine nije imao novca za hranu Većina onih koji nisu siromašni živi od plate do plate. Nema sumnje da ovo stvara više nasilja i kriminala. Zarade srednje klase sprečavaju nasilje. (Ako ne verujete u ovo, zapitajte se: Ukoliko vaš komšija ima posao i zarađuje 50.000 dolara godišnje, koje su šanse da će provaliti u vašu kuću, upucati vas i uzeti vaš TV).

2. Strah / Rasizam. Mi smo strašno plašljiva zemlja imajući u vidu da, za razliku od drugih nacija, nikada nismo bili napadnuti (Ne, 1812. godine se nije desila invazija. Mi smo je započeli). Zašto nam je potrebno 300 miliona komada vatrenog oružja u našim domovima? Razumem zašto su Rusi malo uplašeni (više od 20 miliona ih je poginulo u Drugom svetskom ratu). Ali koji je naš izgovor? Zabrinuti smo da će Indijanci iz kazina da krenu ratnom stazom? Zabrinuti smo što Kanađani nagomilavaju previše prodavnica krofni na obe strane granice?

Ne. To je zbog toga što se previše belih ljudi plaši crnih ljudi. I tačka! Velika većina oružja u SAD prodaje se belcima koji žive u predgrađima ili na selu. Kad god zamišljamo kako nas napadaju na ulici i otimaju nam novac ili nam pljačkaju kuću, kakva nam se slika počinioca stvara u glavi? Da li je to pegavi klinac iz komšiluka ili neko ko je, ako ne crn, ono barem siromašan?

Mislim da bi vredelo da a) učinimo sve što možemo da iskorenimo siromaštvo i da ponovo stvorimu srednju klasu kakvu smo nekad imali i b) prestanemo da promovišemo sliku crnca kao baba-roge koja će da nas povredi. Smirite se, beli ljudi, i odložite svoje oružje.

3. "Ja društvo". Mislim da nas je princip "svako za sebe" na kojem počiva ova zemlje uvalio u nevolju i verujem da nas je upropastio. Pobrini se sam za sebe! Ti nisi moj problem! Ovo je moje!

Očigledno, mi više nismo čuvari svoje braće i sestara. Razbolite se i ne možete sebi da priuštite operaciju? To nije moj problem. Banka vam je kuću poslala na doboš zbog dugova? To nije moj problem. Nemate novca za studiranje? To nije moj problem.

Ipak, pre ili kasnije to postane naš problem, zar ne? Ako uklonite previše "sigurnosnih mreža" svi će početi da osećaju posledice. Da li želite da živite u baš takvom društvu, u kojem ćete imati legitimne razloge da osećete strah? Ja ne želim.

Ne kažem da je bilo gde drugo situacija savršena, ali, putujući po svetu primetio sam da u drugim civilizovanim zemljama cela nacija ima koristi od toga što ljudi brinu jedni o drugima. Besplatna zdravstvena nega, besplatno ili jeftino studiranje, pomoć mentalno obolelima.

I, pitam se - zašto MI ne možemo da učinimo tako nešto? Mislim da je to zbog toga što u mnogim drugim zemljama ljudi jedni druge ne vide kao razdvojene i usamljene, već radije kao ujedinjene na stazi života, gde je svaka osoba sastavni deo celine. I trude se da pomognu onima koji su u nevolji, a ne da ih kažnjavaju zbog toga što su imali lošu sreću ili loš period u životu. Moram da verujem da je jedan od razloga zbog čega su ubistva vatrenim oružjem tako retka u drugim zemljama to što je mentalitet "usamljenog vuka" manje zastupljen među njihovim građanima.

Mnogi od njih odgajani su u duhu povezanosti i zajedništva. I zbog toga im je teže da ubijaju jedni druge.

Eto, imamo o čemu da razmišljamo dok idemo kući za praznike. I, ne zaboravite da u moje ime pozdravite vašeg šuraka-konzervativca. Čak će vam i on reći da, ukoliko niste u stanju da usmrtite jelena sa tri hica - a tvrdite da vam je za to potreban okvir municije od 30 metaka - onda prijatelju moj, niste nikakav lovac, pa vam puška i ne treba.

Uživajte u Božiću tj. neka vam 25. decembar bude lep!

Michael Moore | The Huffington Post

Prevod: Dušan Drenovac 

(RTS)