Majka i sestra Zorana Đinđića tužile Nebojšu Čoviću i Velimira Ilića

Protiv političara Nebojše Čovića i Velimira Ilića krivičnu prijavu su juče podneli Mila Đinđić, majka dr Zorana Đinđića, i njegova sestra Gordana Filipović Đinđić, preko advokata Srđe Popovića, optužujući ih za umešanost u ubistvo srpskog premijera.

U prijavi u koju je „Blic” imao uvid, navodi se da su oba političara kriva za „neprijavljivanje priprema za izvršenje krivičnog dela napada na ustavni poredak“. Čoviću se stavlja na teret i da je „zajedno sa licima koja su već pravosnažno osuđena za ovo delo, izvršio krivično delo podstrekavanja na ubistvo predstavnika najviših državnih organa“.

Dokazi koje se navode u krivičnoj prijavi su javno svedočenje svedoka saradnika Dejana Milenkovića Bagzija, zatim pisana izjava poslednjeg uhapšenog pripadnika zemunskog klana Miloša Simovića. Među ponuđenim i opisanim dokazima je i pismo koje je Milorad Ulemek Legija, sada pravosnažno osuđen za organizaciju ubistva premijera, uputio Velimiru Iliću februara 2003. U prijavi se citiraju izjave Čovića i Ilića i pismo koje je Ulemek uputio javnosti. Takođe se citiraju izjave Čovića i Ilića o podršci Vojislavu Koštunici, predsedniku DSS, protiv koga je advokat Popović podneo ranije krivičnu prijavu za ubistvo premijera.

U novoj krivičnoj prijavi se navodi da je svedok saradnik Milenković u svedočenju, koje je sud prihvatio, tvrdio da je Čović podržao ubistvo premijera Đinđića.

Navodi se da je Milenković svedočio da mu je Dušan Spasojević, početkom februara 2003, u jednom stanu u Ulici vojvode Stepe, u prisustvu Miloša Simovića i Aleksandra Simovića, saopštio da je Ulemek napravio dogovor sa Čovićem.

Milenković navodi da je od Spasojevića čuo kako Ulemek sa Čovićem održava kontakt preko osobe koju je označio kao „majka Ace Bulića“.

Na pisanu izjavu Simovića takođe se poziva u prijavi i ukazuje na to da poslednji uhapšeni pripadnik zemunskog klana potvrđuje iskaz Milenkovića, kao i da dodaje svoja saznanja o sastanku kod Ulemeka.

„Ulemek je gestikulacijom pokazao na donji deo uveta, da treba da se uradi Đinđa. Uzeo je novinu i precrtao sliku premijera. Rekao je da je bio na sastanku i da mu to traži Ćoki, što meni, a ni Aci tada taj nadimak ništa nije značio, pa smo ga pitali o kome se radi. Rekao je Ćoravi, i pored slike napisao ime i prezime ko je naručio atentat... Legija je Dušanu govorio da mu je Ćoki rekao da će, po ubistvu Đinđića, on preuzeti mesto premijera, da ne želi da radi sa manje sposobnim od sebe, da ne voli da mu neko naređuje ni da ima autoritet iznad sebe”, piše Simović, a navodi se u prijavi.

Pismo koje je Ulemek uputio Iliću pre ubistva premijera februara 2003. dato je u celosti u prijavi, kao i kasnije izjave Čovića i Ilića povodom toga. U tom pismu Ulemek poziva Ilića da se uključi u akciju „ponavljanja 5. oktobra kao opštenarodnog bunta”, da bi na mesto tadašnje vlade doveli na vlast druge ljude koji će voditi računa o nacionalnom dostojanstvu. U prijavi se navodi da je Ilić o pismu obavestio samo Čovića, što se potvrđuje njihovim javnim izjavama, a da Čović nije nikoga obavestio pre atentata. Da bi se to potvrdilo, poziva se i na prepisku posle atentata Čovića i Ilića sa tadašnjim ministrom policije Dušanom Mihajlovićem. Tvrdi se da su Čović i Ilić „svesno propustili da ovo prijave nadležnim državnim organima”.

Čovićeva izjava da je u dva navrata odbio da bude premijer, kada mu je Koštunica ponudio posle 5. oktobra, i nakon atentata na premijera Đinđića, takođe se navodi u prijavi. U prijavi se tvrdi „usaglašeno delovanje protiv DOS-ove vlade, od strane Čovića, Koštunice i Ulemeka, nastavlja se i posle atentata”. Navodi se i da Čović i Koštunica, na početku “Sablje” protestuju protiv ideje da se ispituje politička pozadina atentata. Citira se i izjava Ilića od 25. februara 2003, posle pokušaja atentata kod hale Limes: „Atentat na Đinđića je običan porodični obračun. To je sve jedna ekipa.”

U prijavi se navodi da je Milorad Ulemek pozivao političare za „novi 5. oktobar”, ali da su njima „filtrirane informacije” i da se to vidi iz izjave Miloša Simovića. Spominje se Vojislav Šešelj, ali se napominje da je njegova izjava da je znao da će biti „krvi do kolena”, ali ne i da će biti ubijen Zoran Đinđić, verovatno tačna. Kao „vrbovani” političar spominje se i Slobodan Vuksanović i navodi se da su „razlozi za njega očigledni”, jer je on na unutarstranačkim izborima u DS pokušao da smeni Đinđića sa mesta predsednika. Citira se njegov poziv za „rušenje Đinđića na isti način kao i Miloševića“.

„Uz pomoć iskaza Dejana Milenkovića i izjave Miloša Simovića, ukrštanjem sa drugim dokazima i opštepoznatim činjenicama, može se, u glavnim crtama, rekonstruisati potpuna struktura zavere, plan delovanja i podela uloga, kao i posebno mesto koje je u toj prevratničkoj zaveri zauzimao osumnjičeni Nebojša Čović“, navodi se u prijavi, i dodaje da je Čović „zaverenike uveravao da će nakon atentata on doći na mesto premijera, i time implicitno stvarao kod njih nadu da će za atentat ostati nekažnjeni”.

(Blic)