Ljubodrag Savić: Zašto Telekom ne treba prodati

 Nezadovoljna visinom cene koju je ponudilo šest potencijalnih kupaca srpskog „Telekoma”, Vlada Srbije je uputila zahtev da oni poprave svoje ponude. Pre konačne odluke, trebalo bi pitati građane da li uopšte treba prodavati najbolju srpsku kompaniju. Ne znam šta misli većinska Srbija, ali zdravorazumski posmatrano, nikada ne treba prodavati preduzeće koje i u uslovima višedecenijskog veoma lošeg partijskog upravljanja, ogromnog viška zaposlenih radnika i nemilosrdne tržišne konkurencije ostvaruje vrlo visok profit.

Pre nego što donese konačnu odluku, od Vlade Srbije se očekuje da barem ozbiljno razmisli o činjenicama, koje vrlo ubedljivo potvrđuju stav da „Telekom” ne bi trebalo prodavati.

U višedecenijskom procesu privatizacije, većina građana Srbije nije imala sreće i koristi. Na prste dve ruke mogu se nabrojati uspešne privatizacije. Mnogo je više onih drugih. Privatizacija je uništila srpsku industriju i privredu i više stotina hiljada radnika ostavila bez posla. Dugo ćemo lečiti rane, a trebaće nam nekoliko decenija da s trenutnim stopama rasta dostignemo nivo industrijske proizvodnje i BDP-a iz veoma daleke 1990. godine.

Vlada Slobodana Miloševića u uslovima spoljnih sankcija nametnutih Srbiji, prodala je manjinski paket „Telekoma” od 49 odsto za 1,568 milijardi maraka. Petooktobarske vlasti najpre su otkupile italijanski paket od 29 procenata, a za kupovinu preostalih 20 odsto akcija „Telekoma” od Grka još se isplaćuje kredit. Juna 2007. srpski „Telekom” je za 646 miliona evra kupio 65 odsto „Mtela” iz Banjaluke. Osim toga, u stopostotnom vlasništvu „Telekoma” su i „Telus” a. d. iz Beograda, „FiberNet” d. o. o. iz Podgorice i TS:NET B.V. iz Amsterdama. „Telekom” ima većinsko vlasništvo (51 odsto) u „Mtelu” d. o. o. iz Podgorice i HD–VIN-u d. o. o. iz Beograda, kao i vlasništvo od 55,78 odsto Dunav banke iz Beograda.

Iz svih ovih činjenica moglo bi se zaključiti da u protekle dve decenije srpske vlade nisu imale jasnu strategiju u vezi sa vlasničkim statusom „Telekoma” i da su se ponašale u skladu s trenutnom situacijom, odnosno s teškoćama u kojima su se nalazile. Da li se i aktuelna vlada, pritisnuta ogromnim problemima u javnim finansijama, ponaša isto? Pitanje statusa strateški važnih srpskih preduzeća podrazumeva mnogo ozbiljniji i odgovorniji odnos vlasti. A „Telekom” po mnogo čemu čini kičmu srpske privrede.

U 2013. godini u oblasti telekomunikacija stvaralo se skoro pet odsto našeg BDP-a. Od 1,6 milijardi evra prihoda, 878 miliona evra realizovano je u mobilnoj telefoniji. Te godine bilo je 9,2 miliona korisnika mobilnih telefona, 5,7 miliona internet pretplatnika, 2,9 miliona fiksnih linija i 1,5 miliona pretplatnika KDS-a. Ukupan prihod „Telekoma” iznosio je 86,5 milijardi dinara, „Telenora” 42,4 milijarde dinara, „VIP mobila” 22,6 milijardi dinara i SBB-a 14,2 milijarde dinara. „Telekom” je učestvovao sa više od polovine (52 odsto) u ukupnim prihodima četiri najveća telekomunikaciona operatora. Dobit „Telekoma” iznosila je 15,3 milijarde dinara (58 odsto), „Telenora” 11,1 milijardu dinara (42 procenta), dok „VIP mobil” i SBB nisu imali dobit. Od ukupno 24,3 milijarde dinara investicija, „Telekom” je investirao 55 odsto, odnosno 13,3 milijarde dinara, „Telenor” 3,3 milijarde dinara, „VIP mobil” 2,3 milijarde dinara, a SBB 5,4 milijarde dinara. Investicije „Telekoma” bile su za 2,4 puta veće od investicija „Telenora” i „VIP mobila” zajedno.

Srpsko tržište telekomunikacija karakteriše potpuna liberalizacija, smanjenje saobraćaja fiksne i rast saobraćaja mobilne telefonije, kao i smanjenje izdataka za telekomunikacione usluge. „Telekom” je imao najviše korisnika mobilne telefonije (45 odsto), dok je „Telenor” imao najveće učešće u prihodu od mobilne telefonije (41 procenat). U 2013. godini u „Telekomu” je bilo zaposleno ukupno 13.239 radnika, a u „Telekomu Srbija” 9.088 radnika. Akcijski kapital iznosio je 143 milijarde dinara, dug 50,3 milijarde dinara, a stopa neto dobiti bila je 13,1 odsto.

Zašto ne treba privatizovati „Telekom”? Zato što je lider na tržištu telekomunikacija u Srbiji. Zato što obezbeđuje sigurne i za srpske prilike visoke plate za zaposlene. Zato što je po ukupnom prihodu na četvrtom, a po ostvarenoj dobiti na drugom mestu u Srbiji, odnosno na šestom mestu među 17 telekomunikacionih kompanija centralne Evrope. Zato što obezbeđuje rast BDP-a, visok i uredan priliv u srpski budžet. Zato što investira mnogo više od ostalih telekomunikacionih operatora. Zato što utiče na razvoj drugih srpskih preduzeća, naučnih institucija i visokoobrazovnih institucija. Zato što bi sektor telekomunikacija skoro u potpunosti držali stranci, a oni se, umesto oštre konkurentske borbe, najčešće veoma efikasno dogovaraju (primer srpskih banaka). Zato što bi strani vlasnik radikalno smanjio broj zaposlenih i njihove plate, kao i realnu vrednost ostvarene dobiti, što bi „desetkovalo” uplate „Telekoma” u budžet Srbije. Zato što je sektor telekomunikacija visokoprofitabilan, zbog čega i u narednom periodu treba očekivati dobro poslovanje „Telekoma”. Zato što Srbija treba da se bavi tehnološki naprednim delatnostima, a ne samo primarnom proizvodnjom, u kojoj su plate zaposlenih i profiti veoma niski i nestabilni. Zato što bi strani vlasnik izmestio neke sektore (razvoj) u svoje filijale u drugim zemljama. Zato što bi normative rada i cene usluga povećao do maksimalne granice mogućih. Zato što se dugoročni ciljevi razvoja „Telekoma”, države i društva i privatnog vlasnika uglavnom ne poklapaju.

Da bi „Telekom” dugoročno bio profitabilan, šta treba da uradi Vlada Srbije?

Da, kao većinski vlasnik, definiše dugoročne ciljeve razvoja „Telekoma”. Da upravljanje „Telekomom” prepusti profesionalnom i potpuno nezavisnom menadžmentu. Da novo rukovodstvo izvrši racionalizaciju svih troškova. Da se broj zaposlenih rapidno smanji, koristeći normative rada konkurentskih kompanija. Da se iz budućih profita obezbede potrebne investicije za nesmetan tehnološki razvoj kompanije.

Profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

(Politika)