Jovo Bakić: Uboga smo sirotinja, a režim nas ubeđuje da smo „tigar“. Ova studentska pobuna pokazuje nesaglasje kapitalizma i demokratije

 Studenti se oblikuju kao politička generacija upravo u ovom protestu, oni su politički socijalizovani tokom protekle pola godine, a njihov uticaj na sledeće generacije trajaće decenijama, ocenjuje u intervjuu za portal N1 profesor Filozofskog fakulteta, sociolog Jovo Bakić. Kako dodaje, s obzirom na vrednosti koje je usvojila i širi ova politička generacija – solidarnost, sklonost demokratiji i otpor kriminalu, korupciji i nestručnosti – "možemo da se nadamo da će budućnost biti bolja od jadne prošlosti tokom protekle tri i po decenije". "Jedan opšti štrajk, uz masovnost protesta, u trajanju od nedelju dana bi svakako doveo do kraha kriminalnog režima, ali nije postojalo raspoloženje za tako nešto van prosvete, kulture, advokature i socijalnog rada u Beogradu", navodi.

N1: Kako tumačite fenomen uspeha direktne demokratije kada su u pitanju studentski protesti? Kako to njima uspeva, a većini to ide teško? Većina zborova građana (prema očekivanju) ipak ne uspeva, ni približno, da bude složna kao studenti širom Srbije.

„Što je grupa manja, to je veća verovatnoća da neposredna demokratija bude uspešnija; a plenumi se organizuju po fakultetima u relativno nevelikim grupama (plenum stane u amfiteatar). Pored toga, studenti se oblikuju kao politička generacija upravo u ovom protestu. Drugim rečima, oni su politički socijalizovani tokom protekle pola godine, a njihov uticaj na sledeće generacije trajaće decenijama. Ova politička generacija bi trebalo da u budućnosti odlučujuće utiče na političko usmerenje, u ovom trenutku, od nas otete i zarobljene republike. S obzirom na vrednosti koje je usvojila i širila – mislim prevashodno na solidarnost, koja prevazilazi, uprkos naglašenoj religioznosti većine studentske omladine, konfesionalne i etničke granice, ali i sklonost demokratiji i otpor kriminalu, korupciji i nestručnosti – možemo da se nadamo da će budućnost biti bolja od jadne prošlosti tokom protekle tri i po decenije, iako nikada ne smemo zanemariti pritisak imperijalnih sila i krupnog kapitala na državu i društvo u kojima živimo.

Za razliku od rečenog, zborovi objedinjuju različite političke generacije i mogu da budu i prilično masovno posećeni. Poseban je problem moderacija takvih okupljanja, jer moderatori bi trebalo da budu posebno obučeni, a to neretko nije slučaj (taj problem postoji i na plenumima). Pored toga, uticaj različitih političkih stranaka, pa i režimskih službi, mnogo je verovatniji na zborovima građana no na studentskim plenumima (iako se njihovi negativni uticaji prepoznaju i na potonjima).

Naposletku, starije generacije su socijalizovane tokom studentskih protesta ’90-ih, a tada su stranke smatrane jedinim legitimnim načinom političkog organizovanja. Oni među nama koji tada nisu ulazili u stranke, iako su učestvovali u studentskim pokretima, ostajali su autsajderi, jer smatralo se da ko želi u politiku treba da uđe i u neku od stranaka. Tek docnije će postati jasno da su stranke regrutovale uglavnom beskičmene i beskrupulozne karijeriste, koji će docnije postati deo političkog ogranka oligarhije. Danas se pripadnici te generacije ne snalaze na zborovima, pod uslovom da na njima učestvuju, ili se pak na njih ubacuju kako bi ih usmerili prema interesima stranaka kojima pripadaju.

No, treba naročito naglasiti da zborovi imaju svoju važnu ulogu na mesnom nivou, najviše na opštinskom, dok je svaki viši teritorijalni nivo teško usaglasiti s neposrednom demokratijom. Drugim rečima, druga sredstva neposredne demokratije, kao što su narodna inicijativa i referendum, koja se primenjuju na većoj teritoriji i na većem broju građana, imaju smisla jedino ako postoji puna sloboda štampe i dostupnost svih sredstava masovnog opštenja za sva postojeća mišljenja o nekoj temi“.

N1: Koliko je ovo avangardan studentski protest na globalnom nivou?

„‘Iz grmena velikoga lafu trudno izać’ nije, međ’ velikim narodima geniju se gnijezdo vije’. Ovi Njegoševi stihovi nas upućuju na skromnost, jer pripadamo malobrojnom narodu i maloj zemlji, koja se nalazi na granici poluperiferije i periferije svetskog kapitalističkog sistema. Uboga smo sirotinja, „prezreni na svetu“, premda nas režim ubeđuje da smo „tigar“. No, insistiranje na neposrednoj demokratiji i prećutna manje ili više izražena kritika posredne (predstavničke, reprezentativne, indirektne) demokratije, iza koje se u kapitalizmu, po pravilu, skriva vladavina bogate manjine, tj. oligarhije, jeste avangardna, jer omogućava promišljanje, kritiku i moguće puteve poboljšanja postojećeg sistema odnosno njegove potpune promene.

Drugim rečima, ova studentska pobuna pokazuje nesaglasje kapitalizma i demokratije. U neku ruku joj u tome smeta što je neprijatelj jedan izrazito autoritaran režim, uz to prožet vezama s organizovanim kriminalom, jer ispada da bi sve bilo u redu da njega nema. Istovremeno, međutim, činjenica da je upravo takav režim u Srbiji, te da ga podržavaju SAD i EU, sa Zapada, odnosno Rusija i Kina, sa Istoka, dok je u svim navedenim slučajevima reč o imperijama u kojima je na snazi različita vrsta kapitalizma – od različitih vrsta neoliberalnog do varijanti državnog kapitalizma – jasno govori da svima njima odgovara poslušnički kolonijalni režim koji otvara vrata stranom kapitalu po cenu porobljavanja i ubijanja dostojanstva domaćeg stanovništva i uništavanja vode, zemlje, vazduha, te zdravlja i života tog istog stanovništva. Otuda i izostanak veće pažnje sredstava masovnog opštenja i političke oligarhije iz pomenutih zemalja ovome što se zbiva u našem društvu.

Među intelektualcima je stanje svakako bolje, ali vidljivo je da su uglavnom levičari i socijalni liberali, među intelektualnom elitom, podržali studentsku omladinu i prosvetu Srbije, npr. Piketi, Badju, iako naša borba nesumnjivo prevazilazi granice Srbije. Ostali ili upadljivo ćute ili otvoreno podržavaju režim, kao što je, primerice, slučaj s jednim od vodećih ideologa ruske i evropske krajnje desnice Aleksandrom Duginom. S tim u vezi, da li se treba čuditi domaćim desničarima koji se ponašaju na sličan način, odnosno ili histerišu i lupetaju o „obojenoj revoluciji“ ili ćute?“

N1: Da li su prosvetni i IT radnici, seljaci i studenti mogu biti nukleus neke nove društvene snage ili inspiracija za ostale? Mogu li sudije i tužioci da budu sledeći?

 „Nažalost, prosvetnim radnicima se nisu pridružili drugi radnici. Jedan opšti štrajk, uz masovnost protesta, u trajanju od nedelju dana bi svakako doveo do kraha kriminalnog režima, ali nije postojalo raspoloženje za tako nešto van prosvete, kulture, advokature i socijalnog rada u Beogradu.

Naravno, cela prosveta duguje zahvalnost IT sektoru, jer zaposleni u njemu nesebično pomažu onima koji su ostali bez sredstava voljom jednog u svetskoj istoriji besprimernog režima, koji ratuje protiv prosvete, kulture i intelektualne mladosti sopstvenog naroda. Na čelu najvećih sindikata nalaze se bestidni režimski izmećari, koji glume podršku narodu, pa su čak potpisali i neki sporazum s našim neiskusnim studentima, dok su radnicima još uvek važnije povlastice koje im režimski sindikati mogu podariti (npr. mesečno otplaćivanje odlaska na more pod povoljnim uslovima, pa makar bili životno ugroženi na radnom mestu) od suštinskog poboljšanja njihovog društvenog položaja kroz unapređenje uslova u kojima rade i njihovih zarada.

Vide se neke promene među tužiocima i sudijama. One se ne smeju potcenjivati. No, ključno je da se taj talas oslobađanja pravosuđa širi i omasovljuje“.

Odustaće od litijuma ili ne: „U oba slučaja, režim sebi kopa raku“

N1: Nagli pad popularnosti vlasti počeo je prošlog leta s protestima protiv rudnika litijuma u Jadru. Očekujete li da vlasti odustanu od litijuma? I šta ako nastave?

„Neka to režim odluči. Ako odustane od kopanja litijuma, doživeće otvoreno neprijateljstvo Nemačke, pa i drugih bogatih zemalja EU, a naročito bi to moglo da uslovi gubitak podrške u Evropskoj narodnoj partiji, iz čijih redova je dosad stizala, uz partije radikalne desnice, najjača podrška veleizdajničkom i zločinačkom režimu u Srbiji. Ako pak nastave s kopanjem, suočiće se s masovnim i odlučnim otporom naroda Srbije. U oba slučaja, režim kopa sebi raku.

Istovremeno, moramo da budemo svesni da nas čeka nastavak borbe za slobodu i jednakost u međunarodnim odnosima, u veoma neravnopravnim uslovima i kada ovome režimu vidimo leđa. Imperije će uvek nalaziti svoje izmećare; njima ne odgovara da ovde bude uspostavljena republika u kojoj slobodni i jednaki građani i građanke, bratski povezani bez obzira na etničke, konfesionalne niti bilo koje druge razlike, odgovorno raspravljaju i odlučuju o interesima svih nas, uzimajući u obzir i zaštitu interesa i vrednosti ne samo većine nego i različitih manjina“.

N1: Opozicija i dalje ne pokazuje previše zajedničkih konkrentih poteza. Zašto je to i dalje tako? Pominjali ste ranije režimsku opoziciju…

„Sve što sam ranije mislio i govorio o pojedinim vođima opozicionih stranaka, mislim i danas. Otuda me ne čudi ni odnos studenata prema strankama opozicije. No, u dubini tih stranaka ima iskrenih i veoma borbenih opozicionarki i opozicionara, jer stranke su u tzv. predstavničkoj demokratiji neophodne i ti ljudi su iskreno ušli u opozicione stranke kako bi poboljšali uslove života u našem društvu i borili se protiv nenarodnog huljašističkog režima.

Problem je u tome što su – s izuzetkom Demokratske stranke, koja je promenila nekoliko vođa u poslednjih 13 godina (dvojica vođa su je, a to sigurno nisu ni Pajtić ni Lutovac, kao ni Milivojević, skoro usmrtili) – sve druge stranke, nastale pre 2012, ostale pod vođstvom starih i najčešće kompromitovanih kadrova.

U onim, pak, strankama ili pokretima koji su nastajali posle 2012, režim je kadar bio da ubaci baš takve stare kadrove, ali i neke nove ljude, u sam njihov vrh i tako neutrališe njihovu politiku. Uz sve to, režim preko svojih masovnih duhovnih trovačnica blati opozicionare, neretko podstičući mržnju i najniže strasti, što utiče na onaj deo javnosti koji nema mogućnost praćenja drugih sredstava masovnog opštenja i poređenja obaveštenja iz različitih izvora“, zaključuje Jovo Bakić.

(N1)