Jovan Dušanić: Srpsko roblje MMF-a

Spoljni dug za poslednjih 10 godina je od šest porastao na više od 30 milijardi dolara tako da teško možemo još da se zadužujemo, a to je već dovelo do kolapsa srpske privrede

Meksiko je, sprovodeći Vašingtonski dogovor, sve rasprodao i doveden je u dužničko ropstvo. Kako bi dobio kredite od MMF i SAD, bio je prisiljen da američkim kompanijama garantuje izuzetno povoljne uslove investiranja, pa je otvoren lanac američkih preduzeća duž granice sa SAD. Ta preduzeća su oslobođena plaćanja poreza u meksički budžet, domaći radnici rade u ropskim uslovima za mizerne nadnice, a nije im dozvoljeno nikakvo sindikalno organizovanje. Šteta koju Meksiko ima od "makiladora" procenjuje se na oko 15 milijardi dolara godišnje.

Ekonomista Jovan Dušanić upozorava da Srbija idem meksičkim putem i daje primer pogona "Dajteka" u Nišu, gde Srbija investitoru daje 10.000 evra po zaposlenom iz džepova poreskih obveznika, a grad Niš besplatno ustupa 2,5 hektara opremljenog građevinskog zemljišta?!

Smatrate da se privreda Srbije od 2000. godine vodi po diktatu Vašingtonskog sporazuma, koji su razradili MMF i Svetska banka?

- Da, taj sporazum se zasniva na stabilizaciji i liberalizaciji. Naši reformatori su stabilizaciju sveli na stabilan kurs dinara, tačnije politiku precenjenog kursa dinara, koja destimuliše izvoz, a podstiče uvoz, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i gušenja domaće proizvodnje. Radikalna liberalizacija koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti doprinela je propasti domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa smanjena i svedena na jednocifrenu. Osim toga ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja (dozvole, kvote, atesti, sertifikati, posebne dažbine i takse) koja su često efikasnija u zaštiti domaćih preduzeća od klasičnih carina.

Na taj način oborena je vrednost naših preduzeća?

- Stabilizacija i liberalizacija doveli su do gušenja domaće proizvodnje i obaranja vrednosti naših firmi, koje u uslovima masovne privatizacije prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su dobrim delom u pravu oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Naši reformatori su se opredelili za model privatizacije prodajom u kome se ostvareni prihodi uglavnom ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.

Dakle princip je bio brza rasprodaja i još brža potrošnja?

- Tačno tako. Država se godinama ponaša kao seoski bećar koji ništa ozbiljno ne radi osim što rasprodaje očevinu i zadužuje se kod komšija i sve to odmah protraći za "bolji život". Bilo je jasno da "bećarska ekonomija" (prodaj, pozajmi i potroši) - kako sam je nazvao još 2003. godine - neće moći dugo da traje.

Koje su posledice takve ekonomske politike?

- Kao rezultat dosadašnje ekonomske politike industrijska proizvodnja u Srbiji je u 2009. godini bila za 15,4 odsto manja nego u 1998. - godini kada smo bili već šest godina pod međunarodnim ekonomskim sankcijama, a broj zaposlenih je u 2009. godini bio manji od 1,9 miliona, mada je u 2001. u Srbiji bilo više od 2,1 miliona zaposlenih lica.

Broj zaposlenih je opadao uprkos ogromnom deviznom prilivu od privatizacije?

- Iako je Srbija u poslednjih 10 godina ostvarila devizni priliv od oko 35 milijardi dolara samo prihodima od privatizacije i novih zaduženja u inostranstvu (procenjuje sa da je isti toliki devizni priliv ostvaren i od doznaka građana iz inostranstva), malo šta je izgrađeno, a ogromne pare su usmerene u tekuću potrošnju, čime se stvarao privid uspešnosti ekonomskih reformi.

Bliži se kraj rasprodaja u Srbiji?

- Najveći deo imovine smo prodali, ostalo je još malo porodičnog srebra, pre svega EPS i Telekom, što bi svaka ozbiljna država zadržala pod svojom strateškom kontrolom, jer smo već prezaduženi. Spoljnji dug za poslednjih 10 godina je od šest porastao na više od 30 milijardi dolara tako da teško možemo još da se zadužujemo, a to je već dovelo do kolapsa srpske privrede.

Naši političari za kolaps privrede krive globalnu krizu?

- Tačno, ali istina je da je svetska ekonomska kriza doprinela da se mi brže suočimo sa neminovnim tužnim krajem bećarskog života, ali se glavni uzroci propasti srpske privrede kriju u pogrešnoj ekonomskoj politici.

Predstoji prodaja Telekoma, preduzeća koje donosi visoke prihode?

- Tačno, ovde se radi o prodaji prirodnog nacionalnog resursa koji donosi zagarantovane visoke prihode. Telekom je najprofitabilnije srpsko preduzeća, koje je i u javnosti sinonim za uspešno poslovanje, solidnu brigu o zaposlenim, te zavidnu odgovornost za društveni boljitak.

Koji su vaši argumenti protiv ove privatizacije?

- Argumente protiv ove privatizacije iznose i stručnjaci iz zemlje i dijaspore. Zainteresovani kupci su uglavnom operateri pod kontrolom vlada drugih zemalja, pa se može očekivati da će Telekom sa srpskih biti preusmeren na dobavljače iz tih zemalja, gde će biti centar za istraživački razvoj, kao i obrazovanje budućih generacija u ovoj oblasti. Na taj način će budućnost elektrotehničkih fakulteta u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, biti dovedena u pitanje. Takođe, ne treba zaboraviti ni bezbednosni aspekt ovoga problema, a to je kontrola podataka i prisluškivanje vojske, MUP-a i tajnih službi obavlja se preko Telekoma.

Kakva su iskustva drugih privreda u tranziciji koji su rasprodali telekomunikacije?

- U većini slučajeva su novi vlasnici odmah smanjili broj zaposlenih, povećali cene telekomunikacionih usluga i smanjili ulaganja. To pokazuju primeri i naših suseda (Hrvatske, Makedonije, Crne Gore i Mađarske) koji su prodali svoje dominantne operatere Dojče telekomu, a on je jedan od naših potencijalnih kupaca. Cene telekomunikacionih usluga zasad su najniže u Srbiji. U Hrvatskoj su dva puta veće, a kod fiksne telefonije cene lokalnih impulsa su četiri do 10 puta skuplje u regionu nego u Srbiji.

Zaposleni u zemljama koje su prodale svoje operatore Dojče telekomu rade duplo više, nego operateri u centrali u Nemačkoj. Tako u Nemačkoj na jednog zaposlenog dođe 289 korisnika, a u Hrvatskoj 463, Makedoniji 800, a Mađarskoj 806!

To znači da je profit rastao na račun otpuštanja?

- Tačno, iz ovoga proizilazi da zaposleni u zemljama koje su prodale svoje operatore nisu otpuštani zato što su višak, nego da bi Dojče telekom ostvario što veći profit. Opterećenost u Telekomu Srbije iznosi 372 korisnika po zaposlenom, što je slično sa zemljama u kojima operatori nisu prodati strancima, a to su Švedska - 347, Slovenija - 356, Francuska - 377, Belgija 390 korisnika.

Šta će se dogoditi kad prodamo Telekom?

- Veliki deo prihoda od Telekoma sliva se u državni budžet kojima se pokrivao dobar deo rashoda države. Prodajom Telekoma mi trajno ostajemo bez tih redovnih godišnjih prihoda budžeta, pa se postavlja pitanje gde će se narednih godina obezbeđivati taj nedostajući novac. Slikovito rečeno, postavlja se pitanje: zašto bi dobar domaćin prodavao najbolju kravu koja mu svakodnevno daje mleko za celu porodicu i po jedno tele godišnje?

(Vesti)