Jelena Ponomarjova: Sude Mladiću, da njima ne bi bilo suđeno

Hapšenje bivšeg načelnika Glavnog štaba Armije Republike Srpske, generala Mladića i njegova ekstradicija u Hag je sledeći po redu događaj u „prečišćavanju Istorije“

Proces rasturanja socijalističke Jugoslavije je bio varvarski i krvav. O tome zašto se to desilo, ko su glavni scenaristi tragedije jugoslovenskih naroda kroz godine su napisani tomovi naučnih istraživanja i brda publicističkih materijala, ali početkom devedesetih su kod naroda postojale samo emocije, neprovereni podaci o žrtvama međunacionalnog ratovanja i iluzije (pre svega: kod ruskog rukovodstva) o mogućnosti da se sagradi pravedan svet. Potpuno opravdano je izgledala ideja formiranja neke nove strukture, koja će istražiti ratne zločine do kojih je dolazilo u toku razbijanja i deobe Jugoslavije. Konačna odluka da je neophodno da se formira međunarodni sud sazrela je kao rezultat rada komisije eksperata za analizu informacija o kršenju Ženevskih konvencija i drugih normi humanitarnog prava u toku oružanih konflikta na teritoriji bivše Jugoslavije, koju je SB OUN formirao u oktobru 1992. godine.

Već u maju 1993. na bazi rezolucija SB OUN br. 808 i 827 formiran je Međunarodni tribunal, koji je pozvan da istraži zločine iz perioda 01.01.1991. do datuma koji će SB odrediti „kada se uspostavi mir“. Kao rezultat te vrlo neodređene formulacije Tribunal još uvek radi, iako je prošlo mnogo godina od „uspostavljanja mira“. Rok za završetak njegovog rada se stalno odlaže. Tako je trebalo da, prema rezolucijama OUN br. 1503, 1534 i 1880, sve predmete razmotriti u prvoj instanci prvo do kraja 2004, pa 2008, a zatim do kraja 2009. godine.

16.12.2009. godine u rezoluciji SB OUN br. 1990 je izjavljena „rešenost da se rokovi važenja ovlašćenja svih stalnih sudija Međunarodnog tribunala produže na period do 30.06.2010. godine, a sudija Apelacione instance – do 31.12.2012.g, ili do završetka poslova koji su im dati u nadležnost, ukoliko se to ranije desi“.  Novo produženje rada ove institucije je izazvalo negodovanje Rusije, koja se 22.12.2010. uzdržala od glasanja za rezoluciju 1966. Ta rezolucija je predviđala da se osnuje „Međunarodni mehanizam za preostale predmete“ koji je trebalo da rad na završavanju sudskih predmeta MTBJ (Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju) počne 01.07.2013., i završi 31.12.2014.god.  Za taj dokument je od 15 članica SB glasalo 14. Kako je izjavio tadašnji stalni predstavnik Rusije u OUN Vitalij Čurkin, tribunali (MTBJ i Međunarodni tribunal za Ruandu) svesno otežu sa završavanjem rada. Osim toga, „ništa manje pitanja niče i u vezi sa objektivnošću tih sudova. Međutim, ruska pozicija, kao i pre, za takvu tvrdnju na Zapadu ne nalazi podršku“. Bez obzira na to, Rusija polazi od stanovišta da je navedena rezolucija „poslednja u vezi sa pitanjem roka rada oba tribunala i da će oni biti sasvim zatvoreni do kraja 2014. godine. (I).

Međutim, teško je poverovati da će to biti tako. Na primer, predsednik MTBJ Patrik Robinson je više puta ponovio da predmet bivšeg lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića, koji je uhapšen pod vrlo neobičnim okolnostima 2008. godine, neće biti završen pre kraja 2012. godine, a verovatna žalba će se razmatrati do februara 2014. Međutim, polazeći od činjenice da procesi traju i po nekoliko godina, rokovi u vezi sa suđenjem Karadžiću mogu da budu pomerani, naravno, ne ka skraćenju. Takva bojazan se potvrđuje i rečima portparola Haškog tribunala, Nerme Jelačić: „Rokovi završetka rada Tribunala se odnose samo na predmet Karadžića, tj. „ne važe za Ratka Mladića i Gorana Hadžića“ (II). To je više puta izjavljivao i glavni tužilac MTBJ Serž Bramerc.

I odjednom – eto sreće! Prosto neverovatno, ali samo nekoliko dana pre podnošenja Bramercovog izveštaja Savetu bezbednosti OUN o radu Tribunala, kada je mogla da se donese konačna odluka o zatvaranju ovog organa, sudije su dobile posla za još nekoliko godina.

U toku novembarske (2010. g.) posete Beogradu glavni tužilac MTBJ je obavio razgovor „u četiri oka“ sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem, premijerom Mirkom Cvetkovićem i predsednikom Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasimom Ljajićem, koji su ubedili haškog tužioca da će imati njihovu potpunu saradnju. „Naša strana vodi intenzivnu potragu za Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem, i trudi se da uspešno završi saradnju sa tribunalom u Hagu“ – izjavio je srpski predsednik. Detaljniji razgovor o naporima koje Beograd čini na hapšenju glavnih lica koje Tribunal traži glavni tužilac MTBJ je imao u štabu nacionalne bezbednosne službe, sa rukovodiocima svih zainteresovanih ustanova, zajedno sa vojnim obaveštajcima, kao i sa tužiocem za ratne zločine Vladimirom Vukčevićem.

Sadržina tih pregovora, iz razumljivih razloga, ostaće zatvorena za štampu, ali rezultat „intenzivne potrage“, kako se kaže, je vidljiv. Hapšenje 26. maja Mladića u selu Lazarevo, na 70 km od Beograda, predsednik Francuske Nikola Sarkozi  je ocenio kao „snažnu Tadićevu odluku“. Očigledno da teško da bi došlo do hapšenja „najtraženijeg ratnog zločinca“ da nije bilo „veštine“ srpskog predsednika. Potraga za Mladićem je stvarno pojačana posle Bramercove posete. O promenama u lovnoj površini i metodama „lova“ na Mladića ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je govorio više puta. Konkretno, on je podvlačio da se u potragu za Mladićem i Hadžićem, koja je dotle bila prerogativ srpske državne bezbednosti, aktivno uključilo i ministarstvo unutrašnjih poslova, „što podrazumeva širu kontrolu i praćenje lica, za koje se pretpostavlja da podržavaju srpske junake za kojima se traga“ (III), kao i jačanje operativno-izviđačkog rada.

* * * *

Prema podacima srpske policije, rano ujutro 26. maja pojačani odred policajaca je došao u selo Lazarevo, gde živi oko 2000 ljudi i u kome ranije nisu vršeni pretresi, da bi se napravio ciljani pretres. „Policija je istovremeno ušla u četiri kuće, koje pripadaju Mladićevim rođacima. U jednoj od njih, u kući od žute cigle sa zarđalom ogradom, - policajci su pronašli Generala koji je, bez obzira na rano jutro, već bio budan. General je šapatom policajcu rekao kako se zove i predao dva pištolja, koji su bili pored njega u trenutku hapšenja. U tom selu je živeo oko dve godine“ (IV). Kasnije, odgovarajući na pitanja novinara zašto nije iskoristio oružje, Mladić je odgovorio: „Nisam hteo da ubijem decu koja su došla da me hapse“.  

Igra „šuga s Ratkom“ je od trenutka kada ga je u junu 1995. godine MTBJ proglasio za ratnog zločinca postala međunarodna. Mladića optužuju ne samo za ratne zločine u toku rata 1992. – 1995. na teritoriji savremene Bosne i Hercegovine, već njegovu figuru koriste kao uslov za prijem Srbije u Evropsku uniju. Komesar Evropske unije za pitanja proširenja Oli Ren  je više puta izjavljivao da će „srpsko pitanje“ da se „rešava isključivo u zavisnosti od ocena koje će biti date u izveštaju glavnog tužioca  MTBJ (V).

Upornost sa kojom sadašnje srpsko rukovodstvo teži Evropskoj uniji, u najmanjoj meri – čudi, a u većoj – razočaruje. Evropska unija - nadnacionalna organizacija  koja je neposredno učestvovala u planiranju i izvođenju operacije  prvo na rasturanju Jugoslavije, pa zatim Srbije kao celovite suverene države, pojavljuje se kao cilj za koga čitavu svoju budućnost vezuje osakaćena, ponižena, lišena svojih istorijskih relikvija (uz neposrednu pomoć te iste Evropske unije) Srbija!  Neću da govorim o tome da je sadašnji socijalni i ekonomski položaj same Evropske unije toliko jadan da teško da bi bilo koji političar jasnih misli vezivao sudbinu svoje zemlje sa takvom organizacijom. Tim pre, kada ti se postavljaju uslovi kojima se ponižava nacionalno dostojanstvo i  kada se predlog za okretanje „novog lista“ istorije zemlje uslovljava predajom svog stanovnika sudu sumnjive reputacije.

Ratko Mladić je bio jedna od centralnih figura rata u Bosni. Za njega znaju daleko van bosanskih granica. Novine „Dejli telegraf“ su ga uključile u spisak od 30 poznatih savremenih vojskovođa, konstatujući da ga oni oficiri, koji su pregovarali sa njim, smatraju za genija taktike (VI). Protivnici su ga se plašili, a Srbi obožavali – zbog poštenja, visokog profesionalizma, hrabrosti, privrženosti Otadžbini. Za nacionalnu samosvest Srba značaj Mladića koji je, faktički, pobedio, bez obzira na bombardovanje NATO, u ratu u muslimansko-hrvatskoj federaciji BiH, je ogroman.  Odatle i jača pažnja prema njemu od strane NATO i EU.

Zato nije slučajno što je predsednik Tadić, na specijalno sazvanoj konferenciji za štampu u vezi sa hapšenjem Mladića, izjavio: „Tako smo mi završili težak period naše istorije i skinuli breme sa ramena našeg naroda. Sada se otvara nova stranica, a mi ćemo raditi na procesu pomirenja u regionu“, a  „završena istraga će dići nivo međunarodnog poverenja u Srbiju“. Retorička figura o „bremenu naroda“ predstavlja stvarno Tadićevo priznanje kolektivne krivice Srba u tom ratu, u ratu narodno-oslobodilačkom, u ratu za svoju državnost, u ratu za pravo na život u zemlji svojih predaka.

Očigledno, da bi konačno oraspoložio Evropsku uniju prema Srbiji Tadić je posebno podvukao da se „vodi istraga protiv ljudi koji su mu pomagali (Mladiću – J.P) da se krije od pravosuđa... Svako ko je pomagao Mladiću će morati da stane pred sud“ (VII). Ne znam da li će te napore da prizna EU (hapšenje Mladića je natempirano za dan posete Beogradu Ketrin Ešton - vrhovnog predstavnika EU za inostrane poslove i politiku sigurnosti), ali da hapšenje Mladića nije i poslednji uslov za prijem Srbije u EU – to je potpuno jasno. Sledeća figura je Goran Hadžić, a zatim će to biti priznanje Kosova i referendum u Vojvodini i još mnogo šta.

* * * *

Za sadašnje (prozapadno) srpsko rukovodstvo je od životne važnosti da novi izveštaj Serža Bramerca Savetu bezbednosti OUN bude pozitivan, jer Beograd teži da dobije status kandidata za prijem u EU. Kako je poznato, najveći protivnik približavanja Srbije EU je Holandija, koja svoju poziciju obrazlaže isključivo time, da  Ratko Mladić i Goran Hadžić još uvek nisu na optuženičkoj klupi.

A da kažemo nešto o razlozima, zbog kojih   upravo Holanđani tako jako teže da „zakopaju“ Mladića? Malo ko zna da su mnogobrojne žrtve u Srebrenici najneposrednije što je moguće povezane sa neodgovornim ponašanjem holandskih mirotvoraca, u čiju je zonu odgovornosti spadala ova muslimanska enklava 1995. godine. Kada su Srebrenicu kao odgovor na mnogobrojna ubistva Srba od strane naoružanih formacija koje je vodio Naser Orić koji je, da kažemo i to, oslobođen po rešenju Tribunala, okružile jedinice Ratka Mladića, holandska vojska ne samo da nije ništa preduzela kako bi se sukob izbegao i zaštitila mirno stanovništvo, već je na brzinu napustila enklavu. Drugačije rečeno, svoju sramotu Holandija već više od petnaest godina pokušava da pripiše Mladiću i njegovoj vojsci. Što se tiče Orića, mada optužen za streljanja Srba u rejonu Srebrenice u  periodu 1992. – 1993. god. i za uništenje više od deset srpskih sela, on je osuđen na dve godine zatvora i oslobođen je direktno u sudnici, čim je presuda pročitana (uračunato mu je vreme koje je proveo pod istragom).

Ni na koji način nemam nameru da pravdam nasilje. Snaga prava treba da je u tome da zločinac, ako je njegova krivica dokazana, bude kažnjen. Kazus Mladića nas samo tera da razmišljamo o stvarima u globalu, o simbolici onoga, što se desilo, koje se po svim parametrima uklapa u organizovano ponižavanje jednog naroda – Srba, i jedne države – Srbije. Da podsetim da su glavni optuženici u svim procesima MTBJ bili baš Srbi i, zahtevajući hapšenje Mladića i Hadžića, Sud, kako mi se čini, hoće da postavi jednu debelu antisrpsku tačku na svoj rad.

Za 18 godina rada MTBJ je odradio 144 sudska procesa, u kojima je većina procesa, a preciznije 94 (ili 66% svih predmeta) bilo vođeno protiv Srba. 33 procesa su bila protiv Hrvata, 8 protiv kosovskih Albanaca, 7 protiv bosanskih muslimana i dva protiv Makedonaca. Od 19 umrlih u toku suđenja 16 su bili Srbi, pri čemu su neki preminuli pod vrlo čudnim okolnostima, među njima i bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević, čiju krivicu Tribunal nije uspeo da dokaže. Osim toga, od 28 uhapšenih predsednika država, vojnih zapovednika, predsednika vlada, vice-premijera, ministara odbrane i spikera parlamenata Srbi opet pripadaju upadljivoj većini – 19. Posebno impresionira zbir zatvorskih presuda: Srbi su osuđeni na 904 godine, Hrvati na 171, muslimani na 39 godina, kosovski Albanci (koji su, kako je dokazao Dik Marti, iz sve snage trgovali ljudskim organima) – na ukupno 19 godina, i Makedonci – na 12 god. (VIII)

Još  upečatljivije su pojedinačne zatvorske kazne: na 40 godina je osuđen Goran  Jelisić, čuvar zatvora za zarobljene muslimane i Hrvate koji se nalazio kod Brčkog i bivši gradonačelnik bosanskog Prijedora Milomir Stakić. General armije Republike Srpske Radislav Krstić osuđen je na 46 godina zatvora, istina, docnije mu je presuda smanjena za 10 godina. Na po 30 godina osuđeni su i braća Lukić, prema formulaciji, za zločine protiv bosanskih muslimana u Višegradu, gradu koji se nalazi na nekoliko desetina kilometara od Sarajeva, blizu srpske granice.

Toliko surove presude Srbima prirodno navode na mnoga pitanja. Prvo – o adekvatnosti toliko dugih zatvorskih kazni, koje su u suštini jednake doživotnom zatvoru. Drugo, o jednakosti krivice drugih učesnika krvavih događaja. Klasičan primer „dvojnih standarda“ Haškog tribunala je postupak protiv Ramuša Haradinaja, jednog od komandanata „Oslobodilačke armije Kosova“, koja se sa svojim vojnicima proslavila surovošću prema kosovskim Srbima i građanima drugih nealbanskih narodnosti. Bez obzira na teške zločine koje su oni izvršili Haradinaja su oslobodili odgovornosti „zbog nedostatka dokaza“. „Ustvari – dokazi su nestajali zajedno sa svedocima, među kojima su bili i saradnici kosovske policijske službe, od kojih su Haradinaj i njegovi saradnici počeli da se izbavljaju još 1999. godine“ (IX). I uopšte, ako se pogleda statistika o oslobođenim Albancima koji su po Kosovu pravili zverstva, ona  je zapanjujuća. Najjači albanski borci, koji svoje žrtve broje u stotinama – Fatmir Limaj, Isak Musliu, Idriz Balaj i već pomenuti Ramuš Haradinaj – svi su oslobođeni.

Sam način formiranja MTBJ - Tribunal ima dozvolu za rad Saveta bezbednosti OUN - a klasični međunarodni sudovi se formiraju potpisivanjem međunarodnih ugovora – stvara ne samo mnogo pitanja i pravednu kritiku, već pokazuje i principijelne pozicije zinteresovanih strana.

Kako konstatuje jedan od priznatih stručnjaka za ta pitanja – Aleksandar Mezjajev, „formiranje pravnog organa potpisivanjem međunarodnog ugovora predviđa da postoje interesi kod svih učesnika u ugovoru, a na države, čiji interesi u ugovoru nisu uzeti u obzir, ugovor ne važi. Istovremeno – rezolucije Saveta bezbednosti OUN se zasnivaju na izjavljivanju volje samo nekoliko država. Da su oni, koji su formirali Tribunal, svesno težili da isključe opšte učešće u prihvatanju rešenja, svedoči i činjenica da pitanje osnivanja Tribunala nije izneto na diskusiju u Generalnoj skupštini OUN – organa u kome sve države – članice imaju predstavnike“. (H)

Stvarno, SB OUN nema ovlašćenja da formira međunarodne pravosudne organe, jer ni jedan član Statuta OUN, uključujući i članove 7. glave, ne sadrži nalog na pravo Saveta bezbednosti  da formira međunarodne tribunale, kao ni pravosudne organe. Drugim rečima, u skladu sa opšteprihvaćenim principom u pravnoj nauci: „Niko ne može da drugome prenese više prava, nego što ih on sam ima“ - ni SB OUN, s obzirom da nije bio pravosudni organ i nije imo pravosudna ovlašćenja,  nije imao prava da drugim institucijama daje takve kompetencije.

Osim toga, OUN u skladu sa Statutom (čl.  2, t.7) ne može da se meša u isključivu kompetenciju država. A Rezolucija SB br. 827 narušava upravo princip suvereniteta i formira organ koji je pozvan da sudi fizičkim licima – građanima država-članica OUN. Na kraju, uz sve ostalo, SB OUN je prekršio i stavove člana 14 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (1966.), koji je fiksirao pravo svakog čoveka da mu sudi sud, koji je formiran zakonski. Rezolucija SB OUN je to onemogućila svim građanima zemalja bivše Jugoslavije. Tako je formiranje MTBJ prekršilo bazne principe i norme međunarodnog prava, a to znači da ni jedna odluka tog nezakonito formiranog organa ne poseduje pravnu - obavezujuću snagu.

Radi pravednosti potrebno je navesti argumente zaštitnika Tribunala. Jedan od najrasprostranjenijih argumenata je tvrdnja da je SB OUN imao pravo da osniva međunarodne tribunale na osnovu člana 29 Statuta OUN, koji predviđa da SB može „da osniva takve pomoćne organe, za koje on smatra da su neophodni, da bi on mogao da obavlja svoje funkcije“. Međutim to je argument slabosti. Stvar je u tome da pravosudni organ u principu ne može da bude pomoćni organ političke institucije, te je zato potpuno očigledno da član 29. ne predviđa formiranje pravosudnog organa.

Što se tiče argumenta prema kome je MTBJ, bez obzira na pravno obrazloženje njegovog formiranja, postao zakoniti organ, jer su ga priznale sve države, uključujući i države bivše Jugoslavije, to i tu ima šta da se kaže. Prvo, zakonitost osnivanja MTBJ nije priznalo mnogo zemalja. Na primer, Indija, Meksiko, Savezna Republika Jugoslavija (do trenutka njenog raspada) i niz drugih zemalja nastavlja da protestuje zbog pravnog obrazloženja formiranja ove strukture. Drugo, priznanje nezakonitog akta ćutanjem ne može automatski da dovede do zakonitosti tog akta (XI).

Pa onda – zašto je Tribunal osnovan? Prema mišljenju velike većine ruskih i neangažovanih zapadnih naučnika: „Tribunal ima isključivo politički cilj – da potvrdi krivicu samo jednog naroda u svim ratovima poslednje balkanske krize i tako opravda agresiju NATO protiv Jugoslavije 1999. godine, tj. da njenim dejstvima da zakonitost. Višegodišnja delatnost Tribunala u svetskom javnom mnjenju je stvorila neadekvatnu predstavu o učesnicima balkanskog konflikta i o onome što se dešavalo. Tribunal je stvoren da bi se istorija raspada Jugoslavije prekrojila, odnosno da bi se izmenio karakter ratnih dejstava tako što bi za sve zločine koji su se na Balkanu desili od početka 1990-tih godina odgovornost pala na samo jedan narod – Srbe (podvukla J.P.).  Upravo zato je broj osuđenih Srba tako veliki“ (XII).

Danas posedujemo masu dokaza o zavisnosti i pristrasnosti suda, o predubeđenjima sudija, islednika i tužilaca. Njihova neobjektivnost se ispoljava ne samo u proceduri procesa suđenja, već i u radu sa okrivljenima, svedocima, naučnim ekspertima. Pravosudni organ se služi i pozivanjem lažnih svedoka, korišćenjem dokaza „iz druge ruke“, ograničavanjem mogućnosti eksperata (ne smeju da koriste beleške) i svedoka okrivljenog (ako mu se ne sviđa tvoje svedočenje – prelazi se na pitanja i odgovore sa („da“ ili „ne“), zaštitom lažnog svedočenja, pomoći svedocima optužbe, pojavljivanjem u pismenim dokazima onoga što svedoci nisu rekli, zabranom iznošenja imena svedoka čak i ako oni ne žele da budu zaštićeni – kako ne bi bila moguća priprema za odbranu i unakrsno ispitivanje, rad sa svedocima na fabrikovanju dokaza i još mnogo toga (XIII). Uostalom, o neverovatnoj nekompetentnosti i otsustvu potrebne profesionalnosti islednih organa pisala je bivši tužilac MTBJ Karla del Ponte u knjizi koja je digla veliku buku (XIV).

U najteže oblike kršenja rada MTBJ eksperti ukazuju na odbijanje da se dozvoli lična odbrana, nasilno davanje advokata, suđenje in absentia, kršenje principa prezumpcije nevinosti, kršenje principa jednakosti strana, kršenje principa pravne određenosti, konkretno  po pitanju određivanja visine kazne, kršenje principa zabrane na retroaktivno korišćenje prava, kršenje principa nezavisnosti i nepristrasnosti  suda. Osm toga, Tribunal manipuliše statističkim podacima, koristi neproverene i netačne statističko-demografske konstrukcije, kako bi se dokazao unapred dogovoren rezultat. Zbog čega su bile potrebne sve te manipulacije?

Faktički, Tribunal je postao ne samo prostor za istorijsko poniženje većinskog naroda Jugoslavije – Srba, koji su težili da sačuvaju svoju nacionalnu srž u komadićima one zemlje  koju su oni stvarali kroz ceo 20. vek, ali i najvažniju preventivnu funkciju za Zapad. Stvar je u tome da je, pošto je akcenat svetskog javnog mnjenja stavio na prestupe balkanskih naroda, a najpre Srba, on je  odvukao mač Femide od onih koji su  na jugu Evrope napravili 1999. g. još od vremena Drugog sveskog rata neviđenu humanitarnu katastrofu. „Oni sude da im se ne bi sudilo“, jer posledice agresije NATO tamne pred mnogim kršenjima ljudskih prava iz perioda međuetničkih sukoba u bivšim jugoslovenskim republikama. Ali, da predstavimo samo nekoliko brojki.

U toku agresije, koja je trajala 78 dana, avioni NATO su naneli 2300 vazdušnih udara, pri kojima je bombardovano 995 objekata širom Srbije i Crne Gore. Pri tom su korišćene uglavnom zabranjene vrste municije sa dodatkom radioaktivnih materija – uglavnom osiromašenog uranijuma (U-238), kao i kasetne bombe. Na Jugoslaviju je bačeno ukupno 23.000 bombi i raketa, ukupne težine preko 25000 tona^xv (prema drugim podacima 79000 tona), od čega su bila 152 kontejnera sa kasetnim bombama (koje eksplodiraju tek kada dođu u dodir sa živim organizmom). (Ja sam tekst malo izmenila, da bi svima bio shvatljiviji, ali su svi podaci ostali).

Bombardovanje kombinata za preradu nafte i ostalih petrohemijskih proizvoda dovelo je do pojave crnih kiselih kiša. Nafta, petrohemijski proizvodi i ostale toksične materije su oštetili sistem voda ne samo Jugoslavije, već i ostalih balkanskih zemalja. Za vreme bombardovanja teritorije Jugoslavije je poginulo oko 2.000 mirnih stanovnika, 7000 je bilo ranjeno, od čega 30% dece. Konačne srazmere štete koja je naneta industrijskim, transportnim i civilnim objektima SRJ do sada nisu izgovorene. Prema raznim procenama one se mere sumom od 50 do 200 milijardi dolara. Uništeno je ili ozbiljno oštećeno oko 200 industrijskih preduzeća, objekata za skladištenje nafte, energetskih objekata, objekata infrastrukture, među kojima 82 železnička i automobilska mosta, oštećeno je 8 elektrana, sedam železničkih stanica, šest aerodroma, mnogo puteva, oštećeno je ili sasvim uništeno 20 televizijskih repetitora i releja, veliki broj televizijskih i radio stanica. Uništeno je oko 90 istorijskih i arhitektonskih spomenika, 2000 škola, 35 fakulteta, više od 20 bolnica. Preko 40000 stambenih objekata je porušeno ili oštećeno. Dva miliona ljudi u osmomilionskoj državi, tj. jedna četvrtina stanovnika, je ostala bez osnovnih sredstava za život. U više gradova su oštećeni centri za prihvat izbeglica iz Bosne i Hrvatske.

A to još nije sve. Bombardovanje, kako su nas ubeđivali činovnici NATO - da bi se zaštitilo civilno stanovništvo - je izazvalo lavinu izbeglica sa Kosova. Na primer, ako je 1998. godine za vreme ratnih dejstava između Albanaca i Jugoslovenske narodne armije teritoriju pokrajine napustilo 170.000 ljudi, uglavnom žena i dece, sa početkom agresije NATO, prema podacima Uprave vrhovnog komesara  OUN za izbeglice – pokrajinu je napustilo 790.000 Albanaca, 100.000 Srba, kao i Romi, adigejci i muslimani. Prema najoptimističkijim proračunima agresija NATO je izazvala migraciju unutar SRJ više od milion ljudi. Pa onda, kome u stvari treba da se sudi?

Važno je da potsetimo na još jednu nezanemarljivu činjenicu. U toku čitave Cvetne nedelje, posebno na sam dan Uskrsa, koji se u Srbiji slavi po pravoslavnom kalendaru, i engleski, i američki vojni avioni su nastavljali da napadaju iz vazduha Srbe - hrišćane. Na nekim bombama koje su izbacivali engleski piloti je bojom bilo napisano: „Srećan Uskrs“. Samo iz ove činjenice bi trebalo da i najveći pobornici Tribunala shvate zbog čega je on formiran i čije interese štiti.

* * * *

Reći ću još jednu pretpostavku. Za „humanitarnu intervenciju“ zemalja NATO u Libiji, koja još uvek traje, kod zemalja koje je izvode postoji snažna potreba da ona bude vrlo zaštićena, i to  informacijski. Odnosno – vrlo je potrebno da se pažnja javnosti odvuče od uništenja infrastrukture i civilnih objekata, od ubistava mirnih stanovnika, među kojima su i deca, do kojih dolazi pri bombardovanju Libije. Treba da se sudi drugome, da se tebi ne bi sudilo! Moguće je da su ne samo hapšenje Mladića, nego i brzina sa kojom je doneta odluka o njegovoj ekstradiciji Hagu, bez obzira na očigledne probleme sa zdravljem šezdeset devetogodišnjeg generala, indirektno povezani sa libijskim faktorom. Značajna je reakcija Generalnog sekretara NATO Andersa Fog Rasmusena koji je među prvima iz globalističkog establišmenta pozdravio hapšenje Mladića, kao i zvaničnog Londona, koji je taj događaj nazvao istorijskim.

Beograd jako žuri (ili ga jako požuruju) da Mladića preda Hagu. Beogradski sud je već sutradan posle njegovog hapšenja dao dozvolu za njegovo izručenje. Agencija Frans pres, pozivajući se na Miloša Šaljića, advokata uhapšenika, je saopštila da „stanje Mladićevog zdravlja ne predstavlja prepreku za njegovo izručenje, jer je on pokretan“, bez obzira na činjenicu što je  odbrana eks-komandanta bosanskih Srba odmah izjavila de će podneti žalbu zbog činjenice da zbog lošeg zdravstvenog stanja General nije u stanju da učestvuje u radu Tribunala. Ukoliko Mladić ipak bude predat MTBJ, po mišljenju pravnika, neposredno vođenje procesa može da počne najranije kroz godinu i po dana.

Ovolika brzina može da se objasni izuzetno negativnom reakcijom značajnog dela stanovništva kako Srbije, tako i Republike Srpske. Saopštenje o hapšenju Mladića je već u čitavom nizu srpskih gradova – Novom Sadu, Kraljevu, Zrenjaninu, Aranđelovcu, Čačku izazvalo masovne akcije protesta poklonika bivšeg generala. U Beogradu je nekoliko stotina ljudi pokušalo da se nađe na mitingu pod nazivom „Mladić – heroj“, ali je policija zabranila taj zbor. Uhapšene su desetine ljudi. Hapšenje Mladića ljudi nazivaju „sramotom“ i pozivaju istomišljenike bivšeg vojnog zapovednika da izraze protest protiv „okupacije Srbije od strane Vašingtona i Brisela“. Prema rezultatima ankete koju su napravile novine „Vesti“ Mladića podržava 75% stanovnika Srbije.

Talas protesta zbog hapšenja Ratka Mladića se dovaljao i do Rusije. Prvi put otkako postoje veze između naše dve zemlje noću 27. maja su na ambasadu Srbije letele flaše, napunjene crnom bojom. Prvi savetnik u Ambasadi, Boris Sekulić, je samo izjavio: „Mogu samo da potvrdim da se to zaista desilo“.

U Republici Srpskoj glavni miting podrške Mladiću održan je 31. maja. Organizacije veterana Republike Srpske su osudile Mladićevo hapšenje i pozvale da se osnuje fond za pomoć svim građanima RS koje je MTBJ uhapsio. Istovremeno zvanična vlast Republike Srpske je unapred izjavila da Mladićevo hapšenje shvata kao ispunjenje međunarodne obaveze u okviru Dejtonskog mirovnog sporazuma od 1995. godine i izrazila nadu na pravedan sudski postupak. Prema rečima predsednika RS Milorada Dodika, vlasti Republike Srpske nikada nisu i nikada neće štititi one koji su vršili ratne zločine, bez obzira na njihovu religioznu ili nacionalnu pripadnost.

Ruska Federacija je preko Konstantina Dolova, opunomoćenog predstavnika Ministarstva spoljnih poslova za ljudska prava, demokratiju i vladavinu prava takođe izrazila nadu da će „sudski proces lideru bosanskih Srba Ratku Mladiću biti pravedan i da neće dovesti do produženja rada Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju“. Mada je teško verovati u pravednost i nepristrasnost organizacije koja je čitavih 18 godina bila do kraja verna dokazivanju upravo suprotnog. A možda će doći i do potpuno nepredviđenih okolnosti, koje Tribunalu neće dozvoliti da donese nepravednu presudu. Putevi Gospodnji su nepoznati! A za sada se pravosudna mašina zahuktava do pune brzine. Mladić još nije stigao u Hag, a već je imenovana trojka sudija, koja će biti u Veću. Predsedavajući će na ovom procesu biti, po saopštenju agencije ITAR-TASS Kristof Fluge iz Nemačke. Osim njega u Veću je i građanin Holandije Alfons Ori i sudija iz Južnoafričke republike Bakone Moloto. Naravno, sudije su odmah donele odluku da tužilaštvu Tribunala dozvoli da u roku od 7 dana izvrši ispravke u optužnici Mladića. Tako da ćemo „pravednost“ jako brzo videti na delu: treba suditi, da ti ne bi bilo suđeno.

Jelena Georgijevna Ponomarjova – doktor političkih nauka, docent na Moskovskom državnom univerzitetu za međunarodne odnose pri Ministarstvu inostranih poslova Rusije.

(Fond strateške kulture)