Jelena Guskova: Odlazeća godina za Srbiju bila je veoma teška

Godina 2010. za Srbiju nije bila laka. Ako bismo opisali situaciju u nekoliko reči, u ekonomiji i socijalnoj sferi godina je bila krizna i besperspektivna, a u politici, kako unutrašnjoj, tako i spoljnoj – nesamostalna, pogubna i konvulzivna.

Narod je očekivao nekakav boljitak, ali se suočio sa padom životnog standarda, sa inflacijom od preko 8 procenata, sa slabljenjem dinara, poskupljenjem poljoprivrednih proizvoda, nestašicom mleka, povećanjem penzionog uzrasta, smanjenjem penzija i plata. I praktično nema perspektive da se ti procesi u ekonomiji zaustave u nastupajućoj godini.

U političkoj sferi godina je protekla u znaku verovanja da se Srbija približava Evropskoj uniji. Upravo su u tom pravcu bile okrenute sve snage vlade. Međutim, stvari se nisu pomerile sa mrtve tačke. U tom procesu, činilo se, Srbija je mogla očekivati pozitivnu odluku, s obzirom da je pokazala svoju popustljivost u pogledu mnogih pitanja. Nije uhapšen jedino general Mladić i Beograd nije priznao nezavisnost Kosova. Ali upravo su se ti uslovi pokazali odlučujućim u poslednjoj fazi razmatranja prijave Srbije. Parlament Holandije je 13. oktobra ove godine doneo odluku da predloži evropskim parlamentarcima da odgode razmatranje kandidature Srbije do Bramercovog izveštaja u decembru 2010. godine da Srbija u punoj meri sarađuje sa Haškim tribunalom. Međutim, Generalni tužilac MTBJ Serž Bramerc je izjavio da vlasti Srbije treba da još više rade, da aktivnije tragaju za Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem. Ocenjujući nivo saradnje sa MTBJ, Bramerc je saopštio da Srbiji „predstoji da još mnogo štošta uradi“. Po njegovim rečima, srpske vlasti treba da pređu sa spremnosti da uhapse tražene na neposredni operativni rad u tom pravcu. A takav stav udaljava ulazak Srbije u Evropsku uniju.

Sem hvatanja generala Mladića, Brisel postavlja još jedan uslov Beogradu – da dezintegriše teritoriju, što uključuje, pored svega ostalog, davanje i drugoj autonomnoj pokrajini Vojvodini većih prava i sloboda i statusa federalne jedinice. I vlasti pristaju na podršku separatizmu u toj autonomnoj pokrajini: usvojen je Statut Vojvodine, a u 2011. godini biće otvorena specijalna kancelarija Vojvodine u Briselu. Taj proces će budno pratiti opunomoćeni predstavnici Evropskog parlamenta.

U protekloj godini Zapad je pokušao da primora Srbiju da prizna nezavisnost Kosova, a Beograd da izađe iz te situacije sa najminimalnijim gubicima. Srbija je pokušavala da se ukalupi u pravno polje i pitanje reši u Generalnoj skupštini OUN i Međunarodnom sudu (MS). Međutim, MS je ove godine odlučio da „usvajanje deklaracije o proglašenju nezavisnosti 17. februara 2008. godine ne krši opšte međunarodno pravo, Rezoluciju Saveta bezbednosti OUN 1244 (1999) ili „Ustavne Okvire“. Zato usvajanje deklaracije nije prekršilo bilo koju primenjivu normu međunarodnog prava“.

Dobivši negativan odgovor, Beograd je ponovo sa neshvatljivom upornošću nastavio da traga za istinom kod međunarodnih organizacija, koje se nisu proslavile objektivnošću u vreme kriza na Balkanu. U rezultatu je Srbija uspela da podnese Generalnoj skupštini OUN ne tekst sopstvene rezolucije, već „redigovanu“ od strane Evrope i SAD varijantu, u kojoj Srbija „sa poštovanjem“ prihvata odluku Međunarodnog suda i ne insistira na svom stavu nepriznavanja nezavisnosti Kosova. Predloženo je da se nastavi dijalog između Kosova i Srbije, koji u SAD shvataju kao pregovore dve nezavisne države.

Pitanje ulaska Srbije u NATO ove godine nije šire razmatrano, ali ni pažnja u zemlji prema tom problemu nije splašnjavala. Stvar je u tome što je na Balkanu jedino Srbija ostala država koja je izjavila da ne teži ulasku u NATO. Skupština Srbije je još u decembru 2007. godine donela odluku o vojnoj neutralnosti Srbije. A u februaru 2010. godine šef MSP Srbije Vuk Jeremić je potvrdio kurs srpskih vlasti u pravcu očuvanja neutralnosti i odbijanja pridruživanja raznoraznim vojnim ili odbrambenim savezima. Ali to uopšte ne znači da je ovakav stav i definitivan. U srpskom društvu danas se vode žučne diskusije povodom ulaska u NATO. Izjava Jeremića svedoči o tome da je za sada prevaga na strani onih snaga koje su kategorički protiv članstva u alijansi. Vlasti SAD veruju da Srbija treba da uđe u NATO. Sasvim nedavno je novi ambasador SAD u Beogradu Meri Vorlik izjavila, da su vrata u NATO za Srbiju otvorena, iako takvu odluku treba da donese sam srpski narod. Po njenim rečima, Vašington u potpunosti podržava „evropske i evroatlantske težnje Srbije“ i čini sve da pomogne naporima te zemlje u tom pravcu. Objavljeni podaci na sajtu Vikiliksa takođe pokazuju, da je Srbije spremna na ustupke i povodom Kosova, i povodom ulaska u NATO .

Unutarpolitičku scenu Srbije karakteriše nestabilnost, nejedinstvo po mnogim pitanjima, pored ostalog i o prisajedinjenju NATO, Evropskoj uniji, saradnji sa Rusijom, o oceni vojnih događaja 90-ih godina i odgovornosti za raspirivanje rata. Nova nepovoljna tendencija je postala faktički raskol Srpske pravoslavne crkve.
Može se rezimirati da je za Srbiju odlazeća godina bila teška, ispunjena poniženjima u borbi za očuvanje Kosova, nestabilna, i neuspešna u pogledu približavanja Evropskoj uniji, a takođe teška za većinu stanovnika zemlje, umornih od borbe za opstanak tokom dve poslednje decenije.

(Fond strateške kulture, 30.12.2010)