Jang Jin Sung: Dan kada mi je Kim Il DŽong dao Roleks

Pisao sam režimske pesme pod pseudonimom, pretvarajući se da sam nezavisni pesnik iz Južne Koreje. Pisao sam epske pesme glorifikujući Kim DŽong Ila koje su objavljivane u glavnim novinama na severu.

Sreo sam se sa Kim DŽong Ilom dvaput. Prvi put 1999. godine. Bio sam preplavljen emocijama, ali istovremeno pomalo razočaran. Shvatio sam da je slika o njemu, koju sam stvorio putem državne propagande, bila veoma drugačija od realnosti.

Kim DŽong Ilove reči koriste se kao smernice za vođenje države. U javnosti je bio prihvaćen kao bog. Bio sam veoma razočaran kad sam ga upoznao, pošto nije odavao osećaj velikog vođe, već običnog čoveka, pomalo sebičnog.

Prilikom susreta kao poklon dao mi je Roleks, za koji sam video, kada sam pobegao u Južnu Koreju, da košta oko 11.000 dolara.

Uprkos činjenici da je većina stanovništva gladovala, on je koristio skupe poklone kao način da kupi lojalnost.

Posle susreta, Kim DŽong Il je rekao svojim pomoćnicima da se pobrinu za mene, pa sam dobio specijalan tretman - stvari koje su prosečnim građanima nedostižne.

Inače, osoba koja je lično upoznala velikog vođu nije mogla da bude sudski gonjena bez specijalnih dozvola i naređenja.

Država kalkuliše sve što je nekom potrebno u dnevnom životu - količinu vitamina, kalorija i vrstu hrane koju treba da unosite.

Privilegovani građani dobijali su tri tipa sledovanja koja su, u poređenju sa onim sa čime su obični ljudi živeli, bila veoma raskošna.

Većina je živela od onoga što su mogli da kupe u prodavnicama, a ja sam bio jedan od srećnika koji su dobijali sledovanja. Između 1994. i 1999. godine mislim da je od gladi umrlo više od tri miliona ljudi.

Bio sam svedok ovome. Video sam da najveći deo ljudi živi veoma drugačije od elite. Shvatio sam da je Severna Koreja najsiromašnija zemlja sveta, na čijem čelu je bio bogati kralj. Zato sam počeo da pišem kritičke pesme.

Dok je populacija Severne Koreje gladovala 1990-ih godina Kim DŽong Il je potrošio milione dolara konstruišući državni mauzolej. Samo ta činjenica pokazuje koliko su prioriteti koje je on postavio bili pogrešni.

Drugi susret bio je prilično šokantan. Gledali smo predstavu, a on je tokom celog njenog trajanja plakao. Osećao sam da su njegove suze iskrene, kao da žudi da postane ljudsko biće, da postane običan čovek.

U našim kancelarijama imali smo slobodan pristup južnokorejskoj literaturi, pa sam počeo da upoređujem dva sistema. Tek tada sam počeo da uviđam nedostatke režima na severu.

Počeo sam da dajem knjige prijateljima koji nisu bili kolege i nisu imali pristup takvoj literaturi. Špijunska služba je otkrila šta sam radio. Okolnosti i situacija postali su komplikovani i odlučio sam da moram da pobegnem.

Imao sam specijalnu propusnicu zbog posla kojim sam se bavio. To mi je omogućilo da stignem do pogranične teritorije sa Kinom. Nisam mogao da kažem svojoj porodici da odlazim, jer nisam hteo da ih uznemirujem. Odvajanje od njih bio je greh koji sam morao da počinim.

Na reci Tumen prešao sam sa prijateljem granicu sa Kinom, gde sam proveo mesec dana, nakon čega sam uspeo, uz pomoć nekih ljudi, da stignem u Južnu Koreju i Seul.

Ono što me je odmah začudilo jesu mnogobrojni protesti na ulicama. Shvatio sam da Južnom Korejom, imajući u vidu i njene nedostatke, vlada narod, a ne diktator.

Takođe me je iznenadio broj ustanova za osobe sa invaliditetom i onesposobljene, koje u Severnoj Koreji proteruju van Pjongjanga.

Jang Jin-sung, BBC Magazine

(RTS)